Na prvi pogled, teško je prigovoriti ovoj nameri. Srbija ima lošu, gotovo katastrofalnu putnu mrežu. A u poslednjih dvadeset godina jedva da je građeno desetak kilometara autoputa godišnje. Od 1989. godine izgrađeno je manje od 200 kilometara autoputeva.
Međutim, postoje sa tom namerom ozbiljni problemi kojih je vlada svesna, pa se baš sa njome treba pozabaviti. Kad bi država danas, ovoga trenutka, vrlo ozbiljno prišla realizaciji izgradnje putne mreže, bilo bi joj potrebno blizu dve godine da započne vidljive radove i da se na terenu vidi građevinska operativa. Za te puteve ne postoje čak ni idejni projekti. Po priznanju ministra Mrkonjića, na prioritetnom putnom pravcu – „koridoru 10“ još ima deonica gde nije urađen glavni projekat, a nije urađena ni ekspriopracija zemljišta.
Nije onda nikakvo čudo što Srbija ne može povući najveći deo već odobrenih kredita za putnu mrežu i završiti poslove čiji su rokovi davno probijeni.
Sve ovo upućuje na potpuno drugi pravac i nameru vlade za trošenje novca od prodajeTelekoma. Već se, na osnovu navedenih podataka, može sasvim osnovano sumnjati da se ključni motiv vlasti za prodaju Telekoma ne nalazi u želji da se novac utroši na infrastrukturu nego je ključ cele stvari u finansiranju sledećih izbora.
To direktno potvrđuje i ministar Mrkonjić koji za dnevnik Politika kaže da „Matrica svih ovakvih projekata su izbori i polemika oko pravaca gradnje puteva je zapravo predizborna svađa“.
Pored toga on dodaje i sledeće - Ali, mi ćemo da napravimo Koridor 10 jer nam je predsednik države dao podršku i rekao da je to prioritet. Što se tiče regionalnih autoputeva koje će se finansirati iz novca od prodaje Telekoma, ne treba biti u iluziji, to ne može da krene za godinu i po dana. To je skupa igranka. Ali, dogovoreno je da se bar krene, da centralna Srbija vidi da mislimo i na nju“.
Ne treba imati iluzije da za vlast postoji veći interes od ostajanja na vlasti i da će ona do krajnjih granica napregnuti sve resurse kako bi se taj cilj ostvario. Zato ne treba imati ni iluzije da će novac od prodaje Telekoma biti upotrebljen u skladu sa najvišim standardima javnog dobra i javnog interesa.
Jer, da nije tako, vrlo intezivno bi se razmišljalo da se pominjani novac iskoristi za smanjenje spoljnog duga, odnosno onog njegovog dela koji je najskuplji. Isto tako, bilo bi i te kako osnova za jačanje i konsolidovanje penzionog fonda koji sad funkcioniše tako da se iz državnog budžeta isplaćuje polovina penzija.
