Cenzura je dobra prilika

FOLLOW UP

UPDATE

Na spisak neprijatelja koji prete bezbednosti SAD-a Pentagon je dodao WikiLeaks.org, sićušni izvor informacija i dokumenata za koje bi vlade i koreporacije širom sveta više volele da ostanu tajna. Kaže prva rečenica članka u NYT-u od pre dve nedelje.

Iz članka sledi da je WikiLeaks.org trn u dupetu ne samo Pentagonu, čiji izveštaj o sebi [WikiLeaks.org-u, link je pdf fajl] je objavio dva dana pre tog NYT članka [armijski zvaničnici su potvrdili autentičnost dokumenta], nego i vladama Severne Koreje, Tajlanda, pa i švajcarskih bankara [Bank Julius Baer], čije je pranje novca sajt uredno dokumentovao 2008. Švajcarci su svojevremeno uspeli da blokiraju pristup sajtu iz SAD na dve nedelje.

Amnesty International je prošle godine dodelio ovom sajtu nagradu za medije.

Pročitao sam članak, podigao desnu obrvu, bookmarkirao ga i zaboravio. Znao sam za postojanje tog sajta, ali da budem iskren nije bio deo dnevnog obilaska moje sajber parohije. Znao sam da je gazio po nečijim žuljevima, ali nisam znao koliko je skandala koji su dospeli u mejnstrim zapravo počelo objavljivanjem dokumenata na WikiLeak-u iz jednostavnog razloga što mediji često [ne uvek] "zaborave" da navedu [primarni] izvor.

Kažem, pročitao i zaboravio, kakva greška! Da sam malko zagrebao ne bih morao da jurcam da nadoknađujem gradivo ovih dana, a gradivo je veoma zanimljivo. Kaj god, pre neki dan vidim da se u alternativnim medijima i blogosferi digla proprilična prašina oko WikiLeaks.org, pa je to, prirodno, probudilo moju radoznalost.

Ko, šta, kako i zašto? [ne baš tim redolsedom]

Džulijan Asanž [Julian Assagne] urednik i javno lice WikiLeak.org se pre ovog projekta bavio hakerisanjem i istraživačkim novinarstvom. Grupa "kineskih disidenata, novinara, matematičara i IT ljudi" organizovana u neprofitnu grupu Sunshine Press je pre tri godine pokrenula WikiLeak.org iz ubeđenja da je najbolji katalizator političkih reformi, kako na Zapadu, tako na Istoku, neautorizovano obelodanjivanje informacija [unathorised disclosure].*

Koristeći modifikovani open-source softver kao Wikipedia razvijaju sistem koji može da maksimalizuje broj "neautorizovanih obelodanjivanja" iz celog sveta i time poveća količinu pravednih reformi širom sveta. Naime, oni pozivaju insajdere i whistleblower-e, da im šalju [tajna] kompromitujuća dokumenta vlada, korporacija i organizaciija od značaja za javnost. Softver omogućava anonimno slanje, odnosno briše digitalne tragove koje svi ostavljamo muvajući se po internetu. Doduše najsigurniji način dostavljanja materijala, pored svih interneta i elektronike, je dobra stara "analogna" pošta.

Kao novinar Džulijan je iskusio da dolaženje do dokumenata nije tako teško - Problem je njihovo objavljivanje i držanje pred licem javnosti, s obzirom na napade, kako ekonomske tako sudske, kaže on, Uzimamo materijal iz celog sveta, kako od ljudi iz Kine, koji se sreću sa represijom, tako od novinara koji ne mogu da prođu urednika. Na taj način smo postali specijalisti za objavljivanje "neobjavljivog".

Logično, odmah se postavlja pitanje kriterijuma, odnosno ograničenja. Mi ćemo uzeti i staviti našu reputaciju, naše advokate i naše živote iza informacija od političkog, diplomatskog i etičkog značaja, a rekao bih i istorijskog, jer i to radimo, koje su cenzurisane, klasifikovane kao tajne ili zabranjene. Ne uzimamo već objavljenje informacije niti informacije od autora [selfauthorised information]. Van tih ograničenja sve što primimo objavimo. Iz naše perspektive mi smo internacionalni izdavački servis i predstavljamo izvore i novinare na isti način kao što advokati predstavljaju ljude na sudu - mi ne ocenjujemo materijal koji primamo i objavljujemo.

Ovo zvuči pojednostavljeno, ali u daljem predavanju iz koga prevodim njegove reči, Džulijan priča o procesu provere dokumenata, koji po svemu sudeći do sada nije omanuo - nijedno od brojnih suđenja diljem sveta WikiLeaks.org nije izgubio.

Tone štamparske boje, bajtova i elektrona su utrošene na raspravu o budućnosti novinarstva glede fenomena interneta. Džulian Asanž smatra da je novinarstvo pred raskrsnicom - Šta će biti sloboda štampe s obzirom da se svi mediji sele na internet? Da li će to biti unija dobrih zakona širom sveta koja štiti slobodu štampe, koja štiti demokratiju, ili će to biti presek tih zakona? Da li će naši standardi biti standardi Kine ili Velike Britanije ili će biti standardi bliži vrednostima SAD i vrednostima i standardima zemlje poput Švedske? Pred novinarstvom je raskrsnica i možemo krenuti jednim ili drugim putem, a svako bi trebalo da pokuša, odluči da ide putem koji će zaštiti našu mogućnost i svačiju mogućnost da javnosti saopšti važnu informaciju. Drugim rečima, od izvora dva putića.

Sajt je stekao popularnost kako šire publike, tako medija i novinara objavljivanjem dokumenata o političkim ubistvima u Keniji [između 500 i 6000, u periodu 2007-2009.], što je pokrenulo UN istragu; objavljivanjem tzv. "uputstva za mučenje" konclogora u zalivu Gvantanamo; dokumentima o pranju novca Bank Julius Baer-a i tako dalje. Nedavni odlazak Sorena Gadea sa mesta ministra odbrane Danske je povezan sa skandalom u koji je umešan i WikiLeaks.org.** Sada već, istiniti, kliše kad se piše o WikiLeaks.org je da je za tri godine provalio više skandala nego Vašington post za trideset.

Diskretni šarm globalizacije

Ova prva prava postnacionalna institucija, kako ju je svojevremeno opisao kanadski Globe and Mail, fizički, ako možemo pričati o fizičkom u vezi inerneta, je smeštena u Švedsku i Belgiju [serveri su najverovatnije u Švedskoj], kao zemljama u kojima su i vrednosti i standardi  kad je u pitanju sloboda štampe visoki. No, operacija je, kao uostalom i internet, globalna i koristi rupe neharmonizovanih zakona o štampi, jer fakat je da je bez obzira na globalizaciju svet još uvek multipolaran. WikiLeak.org u cilju očuvanja integriteta ne prima donacije od vlada i korporacija. Bilo bi inače vrlo unosno postaviti front organizacije recimo jednu u Kini koja bi finansirala otkrivanje američkog prljavog veša i obrnuto u SAD koja bi finansirala izložbu kineskog prljavog veša.

Upravo činjenica da se ne upuštaju u tu vrstu igre čini ih metom ne samo u NYT članku nabrojanih vlada, spisak je mnogo duži i ujedinjuje Pentagon, Kinu, Iran, Severnu Koreju, švajcarske bankare, američke sajentologe i uopše mešovito društvo, koje Russia Today pominje, tako zgodno "zaboravljajući" da stavi Rusiju na spisak. Australija se priključila tom [ovde svakako nepotpunom] spisku, doduše linkovani članak nije 100% tačan - australijska vlada je kasnije priznala da je ograničila pristup "samo" nekim dokumentima objavljenim na WikiLeaks.org.

Ko to plaća? ili udaranje "čežnje"

Kada je NYT objavio članak [17.03.2010.] WikiLeaks.org je već dva i po meseca bio neoperativan [i sada je], odnosno aktivnost je svedena na minimum i koncentrisana na prikupljanje sredstava. Za normalno operisanje sajta isključivo volonterskim radom potrebno je 200 hiljada dolara. Taj novac se skupljao preko donacija, koje, kako već rekoh, nisu primane od vlada i korporacija.

Koliko shvatam, ove godine su hteli da podignu delovanje na jedan viši nivo i da rad jednog dela od 800 volontera bude plaćen, za šta im treba 600 hiljada dolara. U momentu zatvaranja sajta, od te sume skupili su samo nešto preko 100, a danas je to nešto preko 300 hiljada. U jednom intervjuu Džulijan Asanž je potvrdio da se radi o svojevrsnom štrajku - Da, to je slično situaciji kada sindikat pokrene štrajk. Oni podsećaju ljude da njihov rad ima vrednost, time što ga zaustave. Mi svakodnevno dajemo besplatno važne informacije. Međutim, kada je snabdevanje neograničeno, u smislu da svako može da "daunlouduje" ono što objavljujemo, percepcija vrednosti počinje da se redukuje ka nuli. Tako da prestankom snabdevanja, svođenjem snabdevanja na nulu, ljudi ponovo počnu da primećuju vrednost onoga što radimo.

Kako to uvek biva, ima raznoraznih teorija zavere koje tvrde da su iza njih CIA, Mosad i ko bi drugi nego Soros [masoni izostavljeni ovog puta]. Do ovog linka sam došao preko Twitter-a, postavioga je Wikileaks.org uz stoičko-lakonski komentar - Da li da se smejemo ili plačemo?

Zašto prašina, zašto sada?

Objavljivanje izveštaja američke kontraobaveštajne službe iz marta 2008. koji se bavi idejama za uništenje WikiLeaks.org, a koje je prethodilo dva dana članku u Njujork tajmsu, na polumrtvom sajtu se može tumačiti kao izvesno bekeljenje toj službi. U kratkom sadržaju, koji WikiLeak.org doda ispred svega što objavi, posle citiranja predloga akcije iz dokumenta - Identifikacija, raskrinkavanje, otpuštanje i kriminalno gonjenje sadašnjih i bivših insajdera, leakers-a ili whistlblower-a bi moglo oštetiti ili uništiti ovaj centar gravitacije i odbiti druge od razmišljanja o sličnim akcijama upotrebom WikiLeaks.org web sajta. - Džulian Asanž, je napisao [S obzirom da su prošle dve godine od datuma ovog izveštaja, bez raskrinkavanja WikiLeaks izvora, izgleda da je ovaj plan bio besplodan]. Uzgred budi rečeno, idejom da je iza svega CIA i Soros se poigrava i taj izveštaj, maštoviti "teoretičari" su samo pridružili Mosad, nekako zaboravivši masone.

Nedelju dana posle teksta u NYT-u, 25.03.2010. WikiLeaks.org zabija prst u oko organizaciji koja "stoji iza njih" - CIA-i objavljujući taze [11.03.2010.] analizu i savete za PR delovanje pod naslovom: Avganistan: Održavanje zapadnoevropske podrške za misiju pod vođstvom NATO-a - Zašto računanje na apatiju možda neće biti dovoljno

Prva rečenica glasi: Pad holandske vlade na pitanju produženja vojne misije u Avganistanu pokazuje fragilnost evropske podrške za ISAF misiju predvođenu NATO-om. [link na B92 je naravno moj]

Neću da ulazim u analizu tog papira i planirana cinična poigravanja sentimentima javnosti. No, ne mogu da odolim da ne dam barem međunaslove, a moram da kažem da se analiza koncentriše na dve zemlje - Francusku i Nemačku. Dakle, međunaslovi:
Apatija javnosti omogućava liderima da ignorišu glasače...
... Ali žrtve mogu izazvati povratni udarac
Krojenje poruka može sprečiti ili barem obuzdati povratni udarac
Francuzi fokusirani na civile i izbeglice
Nemci brinu o ceni i principima ISAF misije
Apeli predsednika Obame i avganistanskih žena može povući stvar

Od mene no comment, ali jedan dobar [sa navođenjem izvora] je ovde i jedan iz mejstrima [bez navođenja izvora] je ovde.

Međutim, ni taj dokument nije razlog najveće prašine oko WikiLeaks.org. Naime, navodno praćenje i nezakonito privođenje aktivista WikiLeaks.org od strane američkih obaveštajaca na Islandu i najava WikiLeaks.org konferencije za štampu u National Press Club u Vašingtonu DC, na kojoj će u ponedeljak, 5. aprila, navodno prikazati tajni video američkih vazdušnih snaga o bombardovanju u kome je poginulo najmanje 97 avganistanskih civila su, čini se, razlozi dizanja temperature u blogosferi, alternativnim medijima, a ponešto od toga stigne i u mejnstrim.

********

Slučaj Wikileaks.org nije jednostavan i otvara gomilu pitanja. Pre svega večno pitanje slobode [govora/štampe] i budućnosti interneta glede istih. Fakat da je polje njihove delatnosti velikim delom u sivoj zoni zakona, a ponekad i etike, mene lično ne sprečava da budem na "njihovoj strani". Naime, smatram da vlade i korporacije nemaju prava ili da budem precizniji imaju minimalno pravo na tajnovitost. To minimalno pravo im ni WikiLeaks.org ne negira.

U svakom slučaju interesantno je kada se zemlje u kojima je "transparentnost" nominalno na visokoj ceni 'ladno svrstaju i saglase oko jednog sajta sa zemljama poput Kine, Irana, Rusije i Zimbabvea. Bez Wikileaks.org bili bismo uskraćeni za tu očiglednu nastavu o prirodi vlasti.

-----

* Upravo takav proces mi se dešava pred očima. Ogromno pitanje je da li bi i kojim tempom bilo nekih reformi koje se dešavaju [naročito na polju civilno-armijskih odnosa] u Turskoj da nije dnevnika Taraf i konstantnog curenja "neautorizovanih obelodanjivanja".

** Danski ministar odbrane, Soren Gade, je prošle godine pokušao da zabrani objavljivanje knjige Jæger, i krig med eliten [Lovac, u ratu sa elitom], Tomasa Radsaka, bivšeg pripadnika specijalnih jedinica. Posle inicijalnog uspeha [sudske zabrane], knjiga je osvanula na WikiLeaks.org, a ministar se upetljavao u negiranja da je on uticao na zabranu, produbljujući skandal. Zabrana je kasnije podignuta i do novembra prošle godine, pored besplatne kopije na internetu, prodato je 30.000 primeraka u Danskoj. Bitno je znati da je Mr Gade bio najentuzijastičniji član vlade glede danskog učestvovanja u ratu u Avganistanu.

*****************************************

Beleške na margini

Naslov bloga je zapravo rečenica Džuliana Asanža. Cenzura je znak straha.

***

Insajderi, whistleblower-i, curenje dokumenata i njihovo objavljivanje, drugim rečima istraživačko novinarstvo, koje bi trebalo da služi otkrivanju prljavih i zakulisnih igara vlada, korporacija itd. su neophodan element demokratije i "prava naroda da bude obavešten". U tom smislu je teško podceniti značaj WikiLeaks.org, Cryptome.org i sličnih sajtova koji objavljuju izvorne dokumente. Međutim, bilo jako lepo kad bi novinari čitali i pošteno prenosili i ono što je u javnom domenu.

Svojevremeno, kad sam tražio procureli izveštaj IAEA [International Atomic Energy Agency] o iranskom nuklearnom programu [a o tom izveštaju je NYT je već objavio članak] od dr Gordona Prejtera, uz atačment sa izveštajem Prejter je lakonski dodao: Nepotrebno reći u izveštaju ne piše ono što Njujork Tajms tvrdi da piše. Apsurdnost situacije je da su izveštaji te agencije inače javni, pa se "curenje" izveštaja može tumačiti i kao davanje prednosti mejnstrimu da ga spinuje kako mu drago. Ko će posle [osim manijaka poput mene] proveravati izvor? Pogotovo kad mejnstrim mediji nisu uveli praksu hiperlinkovanja na izvore.

***

Upravo to - lenjost novinara - je ostavila neke inače eksplozivne materijale koje je WikiLeaks.org objavio netaknutim od strane mejnstrim medija. Džulian Asanž [on je fini, pa ne kaže to eksplicite] to [eufemistički] povezuje sa ekonomijom medija, pa kaže, to su stotine stranica, neko to treba da pročita, neko mora da razume skraćenice u tom dokumentu, da upotrebi s vremena na vreme rečnik, a nema [poznatih] ličnosti [u dokumentu]...

 ***

Jedno simpatično predstavljanje WikiLeaks.org. Ko drugi nego BBC.