7 teza bez odgovora o nama i nasilju

Potaknut neverovatnom količinom agresije i suštinskim nerazumevanjem i nedostatkom empatije u komentarima na Brajovićevom blogu, osećam se pozvanim da iznesem neka svoja fragmentarna razmišljanja:

 1. Poslednjih mesec-dva bavim se inte

Upravo zato razumem ovog nesrećnog Brajovićevog izlečenog. Razumem njegov očaj, njegovu potrebu da i mimo onoga na šta poziva racionalno rasuđivanje zaštiti imovinu onoga koji mu je dao priliku. Razumem jer sam u gotovo svakodnevnom kontaktu upravo sa takvim, kome sam dao priliku. Meni je to jedno radno mesto sa možda nešto povećanim rizikom; njemu je to smisao života i život sam.

2. Kao klinac od 20-i-nešto zatražio sam i dobio dozvolu za nošenje oružja (tada je bila jedna dozvola i dozvoljavala i posedovanje i nošenje). Kupio sam pištolj i 4-5 dana sam išao Beogradom sve čekajući priliku da ga pravedno i opravdano upotrebim. Gotovo da sam bio razočaran što preda mnom niko ništa da opljačka, niko da nasrne na mene ili na nekog u mom vidokrugu. Onda sam seo i razmislio, shvatio da oružje mogu da upotrebim samo ako ga imam. A šansa da se bez oružja umešam u kakav belaj daleko je manja jer ne postoji lažni osećaj sigurnosti i nadmoći. Dakle, pamet, snaga, brze noge - u raznim kombinacijama ili bar jedno od to troje.

3. Sve relevantne svetske statistike - a na ovom polju vode se bar 125 godina - jasno i nedvosmisleno pokazuju da otvoreno nošenje oružja smanjuje oružano nasilje (misli se na oružje u rukama civila, NE na organe vlasti/represije). Ovim ja ništa ne zagovaram, samo navodim da je ovo nesporno.

Iz ovoga, valjda, proističu dve mogućnosti: ili da se zabrani/kriminalizuje nošenje oružja ili da se zabrani/kriminalizuje nošenje skrivenog oružja. Sve između izgleda mi loše.

4. Moja nekadašnja devojka doživela je pokušaj silovanja u svojoj trinaestoj godini. Tip je pratio ulicom, nije bila obučena da takvu situaciju prepozna, pa ni da se nje plaši, bila je normalno dete iz normalne porodice u normalnom gradu (da, tada je mogućnost da devojčica u centru grada bude silovana usred dana bila mimo normalnog razmišljanja). U jednom trenutku joj je prišao, uvukao je u kolski ulaz neke zgrade, udario nekoliko puta, jako, to joj je bio takav šok da nije odmah ni shvatila da se radi o pokušaju silovanja, krenuo je da cepa odeću sa nje, ubrzo je bila polugola, tip je spustio pantalone, tek tada je shvatila da je nasilje usmereno na penetraciju što joj je bio dodatni šok na onaj prvobitni. Srećom neko je naišao i tip je u tom trenutku pobegao. Sledeći šok bio je tretman u miliciji, nehuman, depersonalizovan, bahat, birokratski, nezainteresovan... Od toga do trenutka kad smo se upoznali prošlo je preko 10 godina; u 4 godine koliko smo bili zajedno nebrojeno puta sam se uverio kakva je to trauma, koliko duboka i rekurentna, kako je bilo kakva bezazlena situacija može prizvati. Vremenom sam naučio da prepoznajem situacije u kojima će ona flešovati. I uvek sam osećao užasan bes, nemoć i ogorčenje.

Moju sestru je, kad je imala 15 godina, silovatelj pratio do ulaza. Bilo je 10 uveče, lep kasnoprolećni dan, vraćala se sa treninga. Silovatelj je ušao za njom, uhvatio je s leđa i pocepao joj majicu. Kriknula je, prepoznao sam njen glas, shvatio da je nenormalna situacija. Upravo sam pripremao večeru (bili smo sami u stanu) i izleteo sam bos sa velikim kuhinjskim nožem iz stana na prvom spratu. Oboje su me videli, tip je krenuo da beži. Trčao sam za njim ali nisam uspeo da ga stignem. Neverovatno, ali u kraju nije bilo nikog poznatog, u stvari nije bilo nikog živog, nikog ko bi ga sačekao, usporio, uhvatio. Tada, a i dugo potom, bio sam siguran da bih ga bez razmišljanja ubo onim nožem da sam uspeo da ga stignem. Jedino pitanje koje sam tada sebi postavljao bilo je da li bih nastavio da ga ubadam posle prvog udarca. Nisam imao odgovor. 

Srećom, moja sestra nikada to nije percipirala tako duboko kao što je to percipirala moja tada još nepoznata devojka. Iskustvo sa devojkom samo mi je otvorilo nove dileme. Potom sam jedno vreme imao veru u pravnu državu. Danas znam, da se to desi mojoj kćeri, da bih ga ubo (ako bih ga stigao). Još uvek nemam odgovor bih li nastavio. (A sad se pitam i bih li ga tražio iako odgovor sve više naginje prema da, iako sam savršeno svestan posledica, i po mene i po porodicu).

5. U svom poslu vrlo često sam se sretao sa raznim, vrlo ekstremnim, formama nasilja, i pretnjama i ostvarenim nasiljem. Racionalno i iskustveno znam, vrlo pouzdano znam, da onaj ko nije nasilnik po habitusu nikada ne može da pobedi onoga koji to jeste, čak i kad prvi ima oružje. Zato neprekidno onima koje učim i onima koje zapošljavam ponavljam da je najbolji, iako ne i pouzdan, način da se ne bude žrtva nasilja - uklanjanje iz svake potencijalno nasilne situacije. Nije uvek lako primeniti ovaj recept. Ipak, daleko je lakše i dati i primeniti ga kad je (potencijalno) nasilje usmereno prema onome od koga se očekuje disengagement (ego i slični tripovi ovde su načešće najveća pretnja sopstvenoj bezbednosti) - ali šta raditi u slučaju pretnje nasiljem ili realizovanom nasilju prema trećoj osobi ili osobama, Pogotovu kad se radi o onima koji su na bilo koji način nejaki.

Zagovaram li ja ovim indiferentnost, minding one's own business? Ne. 

Zagovaram li ja ovim isterivanje pravde, mešanje u svaku situaciju? Ne.

Pa šta zagovaram? Ne znam. Možda razmišljanje i racionalnu procenu. Je li to uopšte moguće? Ne znam.

6. Učili su me da državni organi rešavaju nasilje. Uvek sam se trudio da im verujem (i onima koji su me učili i državnim organima). Što ne znači da se nisam (mnogo puta) potukao, sa jednakima ili jačima (sa ovim potonjim sa sticanjem iskustva na sve sofisticiranije načine koji mi daju neku šansu). Sve je više toga što me u ovome što sam naučen razuverava, što me uči da se oni čiji je to posao nasiljem bave sve više selektivno i arbitrarno.

Šta je rešenje? Stvaranje svog paralelnog sveta, stvarno ili prividno zaštićenog, i život u takvoj ljušturi? Uzimanje pravde u svoje ruke? Kada i u kojoj meri? Ne znam.

7. Dokle možemo da budemo racionalni? A šta kad puknemo? Ko će druge da štiti od nas i nas od samih sebe? I kako?