Aranđel

Umesto proleća koje je te druge posleratne godine kasnilo sa uobičajenom posetom Komaricama, u selo je neočekivano stigao novi pop. Njegovog prethodnika je, užirenog desetkovanjem seoske faune, kraj rata odneo zajedno sa još bradatijima od njega, ostaviviši za njima samo izmaglicu alkoholnih isparenja i strah od noćnih posetilaca.

Po glipavici čiji je kal mljackao točkove i terao hrabrije kokoške na dopunski rad krilima, u Komarice je ubatrgala kilava zaprega, koju je predvodio Mutavi Mitar iz Bagrdana. Za njim su, autoritativno cimane ulopanim konopcima, spuštenih glava, mrzovoljno klimale dve krave. Iza njihovih bokova, koji su se crneli mozaikom sasušene balege, ljuljale su se kanate manirom lađe pred prevrtanjem. Svako njihovo naginjanje na stranu je izgledalo kao konačno pristajanje u jednom od jaraka koji su, puni ledene vode strpljivo oivičavali seoski put. Pozadi, u kolima, odskakala je poprilično bedna imovina novog božjeg sluge koja je, pored nepokretnih, sadržala i jedan vrlo pokretni element, malu i do očiji zabubljenu popadiju. Oštrim pokretima, kojima je prepadala zabezeknute posmatrače, ali i samu sebe, popadija je pokušavala da od ispadanja spasi ostatak inventara  koji je, sudarajući se već izubijanim ivicama, divlje odskakao. Za razliku od životne sapatnice koja je bez  prestanka mlatila kratkim rukama, neodoljivo podsećajući na kvočku sa probuđenim avijacijskim nagonima, na prednjoj kolskoj klupici je mirno sedeo visok i natušten pop. Bedu njegovog svedenog imovinskog stanja je dokusurivao veliki ženski šal, kojim je bio obmotan gornji deo popove pojave, zgurene od mokrog, tvrdoglavog mraza. Šal sastavljen od rupa koje su spajale, naprežući se do kidanja, istanjeni konci dronjave, nekada crne vune. Krajevi, prekršteni na popovim grudima, bili su vezani u dupli čvor na njegovim leđima, dajući manje pažljivom posmatraču osećaj da se na popa nakačio proždrljiv i neviđeno uznapredovali parazit.

Pop Petar je bio teži od svog imena, a glas i duša su mu bili rabadžijski.  Bilo je potrebno samo par dana da do ovih zaključaka, jedinstveno, dođe kolektiv pripadnica komaričkog lepšeg pola. Naročito onih koje su već računale na skori poziv kod popovog najvišeg nadređenog, zbog čega su skoro svaki dan i pravile inventar ono nekoliko nekrpljenih, stajaćih odevnih predmeta, zamotanih u bošče, iz kojih se širio opori miris suvog orahovog lišća. Otkako je novi pop prvi put urlikom zapevao, u skočanjenjoj od bede i zime komaričkoj crkvici, precepivši do pozdravljanja od ovog sveta i malobrojno jato načisto gluvih baba, svima je bilo jasno da će im on pre pokazati boga oca no oca boga.  To su babe bile spremne da garantuju i davanjemo u vatru svojih desnih ruku, ništa manje guravih od rada i ispranih ceđom od levih parova, videvši konačnu potvrdu te zle slutnje i u tome što je novi pop imao više brade nad očima no tamo gde je bog zapovedio. Naime, popovu poprilično oštrbanu bradu, od koje bi se postideo i svaki jarac koji drži do sebe, su nadoknađivale obrve veće od brkova, koje su  dlakavim slapom zaklanjale njegove oči, spajajući  se u raskošnu kopilicu.  Iza njih se probijao popov uvek ljutiti pogled, iz kog je sevala narav gorke prznice.

Tim povodom su se Komaričani dodatno krstili, koristeći levu ruku ne bi li time bogu poručili da se radi o nezvaničnom protestu kojim ipak nemaju nameru da dodatno izazivaju njegovo strpljenje i osvetničku maštu. Levorki krst je pratilo i verbalno, sugestivo pitanje, kojim su mu davali do znanja da ako su već dobili šumsku vlast, ne moraju da imaju i takvog popa. Reč »pastir« Komaričani nisu koristili u značenju dubljem od  imenovanja seoskog podmlatka kome je rad sa sitnom stokom  bio oduvek poveravan. Ni reč »pastva« nisu voleli, jer shodno opšte raširenom stavu tog kraja, zubi čoveku nisu dati da travu pase, nego da ujeda i grize. Mada, Komarice su sve manje zuba za to  imale, a i sve što je u njihovo selo zalutalo nedavnih ratnih godina i samo sebe zvalo vojskom, za sobom je ostavilo malo onoga što se moglo gristi. Zbog toga su se Komaričani mahom ujedali između sebe.

Za razliku od popa, njegova popadija se, u selu primila odmah, brže od prolećnog rasada. Iako ju je stvoritelj kome se, iskreno kao malo ko molila svaki dan, napravio tako ružnom da je izgledalo kao da ju je sastavio od odbačenih delova, popadiju je ženska populacija sela odmah prepoznala kao deo svoje paćeničke sorte, koja je uz ropski rad, sledovala i česte bubotke kojima su im naplaćivali tuđe račune. Jer, dok je pop Petar čamio u memljivom polumraku komaričke crkvice, ne bojeći se boga pekao grlo lanjskom prepečenicom i kleo sve što je njegov rečnik obuhvatao, popadija je grbačila po vasceli dan, da bi ujutru osvanjivala sa po još jednom novom modricom, koju je pokušavala da sakrije maramom sve dublje navučenom na lice.

- Bije je k'o da za boga ne zna, 'de će mu duša pogana, siktale su žene, svakog dana saznajući sve tužnije detalje iz popadijinog života oskudnog srećom.

U jednom od širenja laktova, na posrnuloj tarabi oko popove kuće, shvatile su one i zašto popadija na svaku detinju glavu u selu, spušta svoju izoranu, lopatastu ruku, držeći je tamo nežnošću žene čije se majčinstvo zadržalo samo na porođaju. Ni jedno od dece koje je donela na ovaj svet, nije na njemu ostalo duže od par dana.

- Anđeli moji, koščice moje, radosti zakopane, mrmoljila je tužna popadija, noseći masnice kao teške pečate svog neostvarenog materinstva, odavno odustavši i od nade da bi joj bog tu sreću ponovo podario, makar na jedan dan.

Tako je prošlo pet godina, tokom kojih su se u Komaricama menjala samo godišnja doba. Doduše, pop Petar je bivao sve namršteniji, njegove molitve su već ličile na otvorenu svađu sa poslodavcem i to tako glasnu da se dalo slutiti da je bogu sluh već podosta narušen službenikovom vikom. Uz to su popu čak i obrve postale gušće, zbog čega mu je kopilica štrčala kao rep razjarene mačke. Sudeći prema onome što dalo videti na popadijinom licu, popu je, pored naravi i ruka otežala, zbog čega je njegova popadija sve više ličila na preplašenog, crnog kotrljana. Takva je, zgurena, već počela na seoskim slavama i da seda među stare žene, gde je skupljala mrvice hleba na gomilu, povremeno klimajući bezubim, bapskim mudrostima. Osmehivala se samo krajevima iskrivljenih usana kada bi, iz svog tanjira, deci delila najbolje komade, a oči su joj postajale klizave i, za taj trenutak, lepe od silne želje u njima.

»Anđeli moji, koščice moje«, šaputala je popadija.

Niko više nije ni pamtio da popadija ima jedva tridesetak godina, niti je ona sklupčana strahom i tugom ličila i na šta drugo no na jednu od mnogih komaričkih baba, koje su danju uzdišući brstile korov po bašticama iza kuća, a uveče ljuskale šta god im snahe u ruke munu. U međuvemenu su služile i kao poslednji azil za unučad, često progonjenu zarad delikata koje samo deci mogu na pamet da padnu. Uostalom kao i popadija, iza čijih je crnih skutova, raširenih kao u tvrdokrilca, moglo bar na kratko vreme da se sakrije svako komšijsko dete ugroženo roditeljskim, vaspitačkim nagonima.

Tako bi tužna popadija, čije ime je selo čulo i zaboravilo, živela i neprimetno umrla u vremenskoj pukotini od vlasti i boga zaboravljenog sela, da jednog dana nije neljudskim vriskom presekla seosko podne. Za tren koji se vukao na repu njenog vriska, učinilo se da je sve stalo, čak se ni pozno jesenje sunce nije usudilo ni da trepne, kada je Komarice zatresao novi popadijin urlik. Pola sela se, stravom sateranom u kosti, zabatrgalo na jedinom komaričkom sokaku vrednom pomena, predvođeno popom koji je, polupijan, ispao iz crkve, sve gazeći prednji deo mantije. 

Sa dušama u nosevima i očima zamantanim vitlanjem popove mantije, najbrži trkači su ugledali čudo neviđeno – na naherenoj popovoj kapiji je s spoljne strane stajao zaduvani pop, a sa druge Dobrula Vlajna. Iza nje se, sa slomljenom pritkom u rukama, među već opalim paradajzom, valjala u jauku popadija. Bez reči i daha pop je cimao vratnice pokušavajući da uđe, a sa druge strane je Dobrula siktala u njegovo izbezumljeno lice:

- Ne prilazi, ovde sad nema mesta ni za tebe, ni za tvog boga!

- Miči se, jesi poludela!?

- Ne ulazi, prokleću te!

- Koga ti da prokuneš, veštice vlaška!?

- Prokleću ti ruke pogane, dušu crnu!

- Sklanjaj se suklato!

A, onda su sleđeni Komaričani, privilegovani neodlaskom na njive, videli i dodatak – Dobrula Vlajna je zgrabila popa Petra za bradu, privukla mu lice svom i siknula:

- Prokleću te, dole u odboru, priupitaće te pope s kim si pre pijančio i bradu mastio.

Popovo lice je pozelenelo nežnije od vrbove mladice, ruke su mu kliznule sa kapije, a Dobrula se, naguzičke povukla tri koraka unazad i na puteljak ka kući spustila majušnu, belu, lipovu bogorodicu, šapnuvši popu:

- Ne prilazi beloj majci, ako ne misliš da platiš dugove. Dok te ja ne pozovem.

Pop se zateturao nazatke,  nagazivši prvi red sleđene publike, a onda se okrenuo, pljunuvši pred kapiju tako da mu je polovina besa ostala da se cedi sa brade, i otrčao nazad ka crkvi. Za to vreme su se kroz pritke plota provukle tri komšijske babe, crne bube i sa Dobrulom se uzvrtele oko popadije koja se kao gusenica grčila po izmeljanim  paradajzima. Treptaj je trajalo da  samo njihov krvavi trag bude jednio što je ostalo pred očima zgranutih Komarčana, među kojima je već strujalo zaprepašćenje – popadija se porađa. Niko nije ni video da je trudna. Niti je ikome palo na pamet da je baba, kako je već svima izgledala, za rađanje.

Iz kuće se više ništa nije čulo. Podne je stajalo još uvek u strahu. Unutra su tri babe popadiju preturile na krevet i leđima sele pred vrata. Dobrula je u uglove sobička pobacala po orah, šapćući: »Jedna od tri sestrice, za tebe, za vodu ledenu, mrtvu, da noge ne ukvasiš, da ne dolaziš«, a onda se okrenula popadiji i nagla nad njeno izubijano lice, još ružnije od grčeva:

- Ne brini, potrpi, zagrizi vrbovu granu, mekana je i ako možeš ćuti, nad vodom si, bukovicom…

- Ne treba, umreće, daj da i ja umrem da nije samo…

- Ćuti, ne prizivaj, samo ćuti, ovog ni bogu, ni đavolu, ne damo,

šištala je Dobrula i pod krevet gurala karlicu vode, dok su se na njemu popadijine noge belile snegom prekrivenim masnicama. Do večeri je popadija muklo stenjala grabeći Dobrulu za ruke, a tri babe su se polako utapale u mrak, koji je sa strahom stizao na prstima. Kada je uspeo da se ušunja do pola sobe, zinuvši da pojede popadijina krvava stopala, Dobrula je izronila između porodiljinih nogu i jednim potezom odrezala popadijinog sina od novopečene majke. Uto se i jedna od baba otkinula od mraka i nikla kraj kreveta sa lavorom u rukama. Umesto da dete, koje je vriskom već objavilo svoj dolazak među Komaričane, okupa u ponuđenom lavoru, Dobrula je iz nedara izvukla novu, izbeljenu košulju i dete provukla kroz njene otvore, šapćući iznad njega:

- Devet majki od majki je za njega tkalo, uzmi ga sestro kraja, ćerko bele, da bude tvoj sin.

Tek onda je dete predala mračnoj fleki da ga okupa, dok je iz bezdana svojih sakrivenih džepova  izvadila ogledalce i češalj da ih stavi na prozor:

- Vidi kako si lepa sestro one sa zvezdama na kolenima, sa mesecom na ramenima, počešljaj se, pogledaj se.

Kad je oprana i u guber zamotana popadija zaspala, stiskajući pored sebe zamuljak koji je disao bez glasa, tri komšijske babe su se vratile, gacajući po mrklom mraku, u svoje kuće. U popovoj je tu noć i još tri dana sedela Dobrula Vlajna, vrteći se oko porodilje sve dok ova nije ustala, još uvek ne verujući da iz majušnog nosa čuje tihi dašak života. Za to vreme je pop Petar sedeo u crkvi, čijim zatvorenim vratima niko nije smeo da priđe. Izašao je tek kada je na njih pesnicom zalupala Dobrula i u izbečene popove oči, skoro izgubljene u podivljalom, zamršenom žbunju obrva, rekla:

- Rodio se sin kog nisi zaslužio, zato nije više tvoj, a ti ćeš da ga čuvaš kao dušu koju bi čuvao da je imaš. Pazi šta radiš, ima bogova i bez tvog boga, kog se kanda ni ne bojiš. Ne dotačinji majku, jer je i tvog boga majka rodila, a i da te ne bi za zdravlje pripitala ona čiji je sad tvoj sin. Pamti i da bi oni iz odbora ozdol bi imali šta da s tobom popričaju, u pamet se pope, ujedi se za ruku ako te zasvrbi.

Te jeseni i zime selo nije popadiju viđalo skoro nikako. Pop je dete krstio, po Dobrulinoj poruci, okumivši Mitra Mutavog koji je u Komarice stigao da donese poštu i plakat čijom sadržinom je nova vlast selu poručivala nešto što ni najpismeniji nisu umeli da rastumače. U nadi da će ih vlast kao i do sada zaboravljati, plakat je dat na čuvanje Todoru Ćopi, koji je živeo sam sa desetak mačaka, živom garancijom  da ga neće pojesti miševi. Ni Todora, ni plakat. A, oko krtšenja se malo zataklo, pop je sinu hteo da da ime Simeon, ali se popadija, po prvi put u svom tihom, mravljem životu uskopistila. Džaba je pop vikao grđe no u svojim obraćanjima bogu, džaba se ujedao za pesnicu kad ga je zasvrbela ruka, popadija ni makac. Tako su Komarice dobile Aranđela.

Sve do proleća popadija ni iz avlije nije izlazila, a od zamotuljka koji je pridržavala jednom rukom se nije odvajala ni kad je kopala po bašti. Tek Kad je majsko sunce bljesnulo kao mesingana tepsija, popadija je izašla kroz vratnice i pustila da joj se, iz naručja, pomoli i razmota Aranđel. Tada su Komarice, po prvi put u svojoj nepraćenoj istoriji, ostale bez daha, a po njihovim kućama, dvorištima i budžacima je jurnula, brzinom prolećne bujice, zaprepašćena vest – popadija rodila anđela.

- Anđel, slatka, zlatna mu glava, na oči mu nebo, beli ki oblak, anđel! Sam' krila da razmota!

kvocale su žene po selu, krsteći se obema rukama. Već sutradan se na popovoj tarabi smenjivao komarički živalj, preteći da radoznalim nalakćivanjem do kraja iskuša njenu trošnost. Svima je popadija bila potrebnija no ikad pre, zbog rasada, mrve šećera ili tek onako, samo da u njenim rukama ugledaju Aranđela koji je okruglim očima, velikim k'o fildžani i plavljim od neba, gledao oko sebe, dok su mu na obrazima cvetale dve jamice bezubog osmeha. Na glavi su se Aranđelu ljuškale zlaćane kovrdže, kao za inat ni blizu slične kosama koje su služile samo za pokrivanje  i bile daleko od ukrasa glavama njegovih roditelja. Beo kao uštirkani jastučak u gostinskim sobama, Aranđel je bio vredan divljenja koje mu je selo neštedimice poklanjalo.  Džaba je prolazilo vreme, podižući Aranđela prvo na kolena, pa onda na klimave noge, selo je dete gledalo ne uspevši da potroši čuđenje. Još više od sela se čudio sam pop, koji rođenog sina nije u ruke uzimao i sa zazorom prolazio pored njega. Samo se Dobrula Vlajna i popadija nisu čudile, gledajući Aranđela kao nekoga ko se konačno vratio kući, posle dugog odsustva, nekog dugo čekanog i oduvek poznatog.

Rastao je tako Aranđel kao i sva deca, između dva stavljanja kiselog kupusa, jurcao po sokacima, padao sa sena i tuđih tavana, plavio se burjanom i bežao od ljutih baba sa čijim ćuranima se svađao. Ali, nikada nije bio bolestan, niti mu je ikada išta falilo, čak ni onda kada ga je komšija, grabuljama za gaće, oklatio sa zelene trešnje. Ono njegovo belo, rumeno i zlaćano se pokazivalo posle svakog pranja, kad bi ga popadija dohvatila uveče i u plehanom koritu polivala, zvocajući: »Da te ne odnela majka dabogda!« Pop je gledao sumnjičavo, ispod oka, hvatajući se za bradu mahinalno, ne mogući da se navikne na Aranđela ni onda kada mu je već dorastao skoro do ramena. Sve dok jednog dana nije primetio među sinovljevim veđama i poneku dužu dlaku, koja se kao sunčev zračak pružala ka slobodi. Tada je video i da se mu među obrvama, kao kličica, pojavljuje mesto iz kog će niknuti buduća kopilica. Pop Petar je po prvi put pogledao sina bez straha i sa varnicom besa u dnu očiju, tračkom koji je bljesnuo i ugasio bi se, bar to veče, da ga nije stečenim zverskim strahom primetila popadija. Od njega joj je iz ruku na pod zveknulo čanče, razletevši se, u komade, zajedno sa sirom. Pop je nakrivio glavu i u par koraka, zgazivši sir kao južni sneg, bez upozorenja i muklo, stisnutom pesnicom, udario popadiju onako kako nije to činio otkako je svet ugledao Aranđel. Popadija se, kao da joj je kosa posekla članke, srušila na kolena, a na krvavi sir između njih je kročio Aranđel, zaklanjajući sobom majku koja je pokušavala da ga, guranjem u kolena, makne u stranu. Pop je rastegao usta osmehom zle sreće, nagao se nad sina i promumlavši »Stvore bezbožnički«, nemereno teškim udarcem srušio i dečaka. Aranđel je pao i ostao bez glasa skutren u crnoj očevoj senci, u koju se, preko njega bacila popadija. »Izrodi«, pljunuo je pop i okrenuo se napolje. Te noći je spavao u crkvi, dok je popadija, šmrcajući i stenjući, držala mokru krpu na, rasečenom udarcem, sinovljevom licu, na kom je bolom tamnelo plavetnilo oka. Drugo je bilo stisnuto otokom sa dugim trepavicama ulepljenim u krvlju skorenu crtu.

Narednog dana je popadija malo izlazila iz kuće, okrećući od komšiluka glavu i sve nahero gledajući u zemlju, dok je na lice ponovo navlačila maramu, vrteći joj pera oko usta. Deteta nije bilo, ali je zato kao gradni oblak na kapiji nikla Dobrula Vlajna.

- Kamo ti dete?

- Aranđel?

- Kol'ko ih imaš, Aranđel, nego kuj, kamo ti ga?

- Spava.

- U podne?

- Poboleo…

- Ne laži!

- Glava ga boli.

- Ako mu je takva čivitna k'o tvoja vala i ne bolela, miči se, gurnula je Dobrula popadiju s puteljka.

- Nemoj! Nije ništa…

- Ništa će tek da biva, kamo ga dete?

Otvorivši grudima vrata, Dobrula je par puta žmirnula u polumrak sobe i ugledavši Aranđela, poduprtog jastucima i glave umotane peškirom, kao bič švignula do kreveta, nagnuvši se nad dete kao da pokušava da mu se uvuče u ono, još uvek otvoreno jedno oko. Dobrula je polako spustila ruku na detinji obraz, anđel je zajecao. Onda se okrenula vihorom suknje, zgrabila sa prozora ogledalce i češalj, otvorila ga širom i istutnjala napolje, odgurnuvši popadiju: »Jedno imaš, a ne čuvaš, dobro je da ima majku«.

- Nemoj, cvilela je za njom popadija.

- Nemojem je trebalo dete da čuvaš od njega, kapiju ne zatvaraj, prozor ne diraj, majka mu dolazi, da se ne zatakne.

Za Dobrulom nije stigla ni da se digne prašina na sokaku, a već je stajala na vratima crkve, otvorivši ih rukama kao krilima. Prepao bi se pop Petar i više no što se bio, da je manje bio pijan i da je mogao bolje da čuje ljutitu ženu: »Lepo sam ti rekla, al' pamet ti u pesnici leži, kraća od sećanja i kraća od dana koje će ti majka sina kog nisi vredan ostaviti da svoje grehe na drugima lomiš.« Ovako se pop samo čelom dočekao na pevnici i zaspao pre no što je Dobrula nestala iz okvira danjeg svetla.

Te noći je selom prodivljala oluja, kakvu Komarice nisu pamtile. Zamrsila je šta nije slomila, a malo toga je poštedela svojim vitlanjem. Danima su Komaričani skupljali crepove po sokacima, Ilija Petrov jurio štraftastu prasad koja su se, i bez oluje bojom poludivlja, razbežala po vrzinama, a Krstanova krava, ona sa zvezdom na čelu, je od strave pobacila. Ne bi bolje prošla ni njegova nova mlada, ali su je žene pokrile jastucima i mrmoljile pored nje sve dok je napolju tutnjalo. Tek kada su, narednog dana, selom projurili mutljavi potoci, ostavivši za sobom granje i kal, seljaci su se setili popa i popadije, koje u noćnoj jurnjavi i otimanju svega šta se oteti dalo iz ruku vetrine, niko nije video. U popovoj kući su našli popadiju kako, skutrena kao mačka, leži udno Aranđelovog kreveta. Oboje su spavali izmučenim mrtvim snom, a ispod razbijenog, otvorenog prozora, caklili su se komadići sunca u srči. Po podu je žmrćkala voda. Popa nije bilo. Našli su ga u crkvi. Prvo su mislili da spava, u ljutom oblaku rakijskog daha, ali kada ga je prvi hrabriji seljak gurnuo u rame, iz klupka nakostrešene brade i ulepljene kose je provirilo popovo već hladno lice, crta nakrivljenih u stranu, slomljenih šlogom.

Tako su Komarice, za neko vreme ostale bez božjeg posrednika i iako su očevici tvrdili da nema šta drugo da bude nego to što je božemeoprosti pop pio kao smuk, pa mu je to i došlo glave, ženski deo sela je po plotovima i tarabama, za sobom ostavljao okačene dronjke šapata tišeg od skrivene misli – popa je odnela Čuma. Ona kojoj je, provlačenjem kroz nikada nošenu košulju, na usvajanje dat komarički anđeo, ona koja ga je prihvatila i bila mu jedina majka spremna da ga sačuva od oca koji se svog boga nije bojao, ne znajući da negde u ćoškovima zaborava žive proterane  boginje, starije od njegovog poslodavca i ljuće od vučica. Zbog toga je Aranđeo dobio još jedno ime, krišom izgovarano – Čumino dete.