Sram Vas bilo Ministarstvo zdravlja!

Ana WithAFamilyNameTooHardToPron

ovde gde ja zivim, trend je obrnut. dojenje se toliko forsira da majke koje iz realnih razloga ne doje imaju osecaj krivice. lepo je to sto radite, ali imam potrebe da skrenem paznju da postoji i druga strana medalje...
najbolja ishrana beba je ona koja majku i bebu cini srecnim i opustenim. sve ostalo je mucenje i ima los efekat na psihu oboje.

mlekac

udruzenje_roditelj

hvala vama

Moze mali trol?
U stvari, vezano je za temu - napisah ovo odavno, ali nikako da se skrasim da prikupim sva ta svoja piskaranja.

Evo vam jedne dogodovstine iz Afrike:

Eh, ta propaganda!

Situacija je bila tragi-komična. Moj muž, zaluđenik borilačkih veština i fanitični propovednik zagrevanja pre treninga, nije se dobro zagrejao, demonstrirao je svojim učenicima neki komplikovan udarac iz skoka i povredio je nogu! Pošto smo živeli u Lobaceu – primili su ga u mesnu bolnicu, Athlon. Posle dva dana snimanja, ležanja i konsultacija lekarski konzilijum sastavljen od naših prijatelja Dr Bande i Dr Kabinde zaključio je da je povreda, ipak, slučaj za specijalistu! Dakle, sutradan idemo za Gaboron. Naravno, pošto sam, kao i obično, bila zadužena za sporazumevanje i prevođenje (zašto mi niko nije spominjao i tu obavezu kada sam se udavala?), morala sam da krenem i ja. Ali, to je podrazumevalo da za Gaboron ide i moj najmlađi sin, koji je u tom trenutku imao oko mesec i po i sa svojom urođenom odlučnošću nije pristajao da, makar za dan, tamo neka flašica zameni mamu i njeno mleko...
Naravno, pošli smo u pet ujutro – Mocuane, iako odavno koriste satove, i dalje imaju zdravu naviku orjentisanja prema suncu. Nema veze što put traje najviše sat vremena, što bolnica prima pacijente tek od sedam, a lekar radi tek od osam. Letnje je doba, sunce izlazi već u pola pet i potpuno je normalno da se u pet kreće! I tako, pođosmo. U ambulantnim kolima muž, medicinska sestra, vozač, i ja sa bebom. Jedva se ubedih sa vozačem da zaista nema potrebe da uključuje sirenu. Saobraćaj je u to doba još uvek redak, pacijent nije u životnoj opasnosti, a, osim toga, ako uključi sirenu – vozićemo se do Gebsa sa dve – mali će se probuditi i pridružiti svojom imitacijom iste! Izgledao je jako razočarano, ali valjda je i sam shvatio, posle nekog vremena, da vožnja u autu sa urlajućom bebom nije nimalo ugodna...
Medicinska sestra, koja je pošla jer to tako treba – ipak je ovo zvanična situacija – shvativši da je njen pacijent savršeno srećan i zadovoljan da nastavi da spava celim putem, usresredi svu pažnju na mene i malog.
Čula je ona već o njemu, reče mi, pokazujući na bebu. On se rodio u Athlonu! Bilo je i vreme! Baš je dugo prošlo od kako se ni jedna bela beba nije rodila u njihovoj bolnici. A čula je i kako sam bila hrabra na porođaju. Eto, od kad sam se ja porodila, čim neka pacijentkinja počne da se suviše dere, sestre joj odmah kažu „A tu skoro, porodila se jedna Lekgoa (bela žena) i nije ni glas pustila!“
- I da znate Mma, odmah se postide i prestanu da viču!
Počeh da se smejem.
- Ali, Mma, pa mi se porađamo isto kao i vi! Neke od nas viču, neke ne. Ja sam samo od onih koje ćute.
- A, ne, Mma! Bele žene su mnogo osetljivije od nas! Eto, vi ste tako krhki i nežni, a porodili ste se ko prava Mocuana! Svaka čast! Samo, Mma, zar nije rano da izlazite sa bebom? Znam da su vaši običaji drugačiji, ali zar nije premali da ga vodite u Gebs?
- Pa on ima već sedam nedelja, Mma. To i nije prerano. (Značajno klimanje glavom – sedam nedelja je prihvatljivo.) Osim toga, morala sam da ga povedem, ne znam koliko ćemo se zadržati, a on mora da sisa...
Samo me je čudno pogledala i promenila je temu razgovora.
Kao da reaguje na pominjanje njegove omiljene zabave, mladi gospodin se tog trenutka promeškoljio, pogledao me ispod oka i zacoktao upozoravajuće. Nije bilo vrdanja, izvinila sam se i počela da dojim. Još jedan čudan pogled u mom pravcu. Nisam shvatala zašto? Već sam dovoljno poznavala Mocuane da znam da, tradicionalno, ženske grudi za njih ne predstavljaju seksualni objekat nego aparaturu za hranjenje dece. Po manjim selima i danas veliki broj žena ide otkrivenih grudi, kao što su to oduvek radile, a majke doje bebe pa čak i malo veću decu, bez zazora i u gradovima. Sretala sam ih na ulici, u kombiju, autobusu, čak i u samoposluzi! Zašto je onda tako neobično što moj mali sisa?
Pošto tako rano ujutro zbilja nisam bila raspoložena za antropološka istraživanja tipa – da li kršim neki tabu – malo se iskrenuh i počeh da posmatram put. Lobace je od Gaborona udaljeno 80 km. Put je prav, bez mnogo krivina (kao i većina puteva u Bocuani) ali, taj, južni deo Bocuane, jedini je koji ima planine. Doduše, one se samo naziru na horizontu, no i pored toga, prizor je očaravajući. Put se pruža poput trake preko zelene ravnice a planine se kao ram protežu s obe strane. Ne znam geologiju ali, iz nekog razloga, sve planine izgledaju kao da im je odsečen vrh. Table mountins – planine stolovi. Na hotizontu se, pod jutarnjim suncem, ocrtavaju zaravnjeni vrhovi planina, a u ravnici oko nas na sve strane šire se zaravnjeni vrhovi drveća akacija. Liče na gomila kišobrančića koje je neko razbacao svuda po polju. Krave, koze i magaraci, otežali od obilja letnje trave, lenjo se kreću štrpkajući tu i tamo. Koja razlika između ovih dobro uhranjenih životinja sjajne dlake i onih jadnih hodajućih kostura u koje se pretvore tokom zime! U nekolicini kuća koje su se ugnjezdile pokraj puta život se već uveliko zahuktao... Ispred jedne je korito – očito, jutarnje kupanje je upravo završeno. U dvorištu druge pucketa vatrica – pripreme za doručak su u toku. Pred trećom, devojčurak užurbano razmahuje metlom i pravi šare na prašini dvorišta – siguran znak da su stariji ukućani već otišli svojim poslom...
Na pojedinim tačkama pokraj puta već su se okupile gomilice ljudi koji idu u Gaboron na posao. Gledaju radoznalo i zabrinuto za ambulantnim kolima. Možda nije dobar znak da vidiš ambulantan kola kad polaziš na posao? Nisam stigla da se raspitam jer smo se već približili cilju.
Primo-predaja u bonici obavljena je brzo i bez mnogo ceremonije poseli su nas u čekaonicu. Ljubazna sestra na šalteru obavestila me je da ne bi trebali da čekamo predugo – došli smo dovoljno rano, a i vidi po prezimenu da smo iz iste zemlje kao i specijalista!
- Molim?
- Pa i naš doktor ima „vić“ u prezimenu, mora da ste zemljaci!
E, to samo meni može da se desi! Potegnem u pet ujutro na put sa bebom, jer zaboga, treba neko da objasni specijalisti kako je došlo do povrede i gde boli, samo da bih ustanovila da je doktor (zaista) naš čovek i da nema potrebe da izigravam prevodioca!
Pregled je prošao brzo, ali, nažalost, rendgenski snimci koje smo doneli iz Athlona nisu bili zadovoljavajućeg kvaliteta. Znači, prelazak u drugi deo bolnice i ponovo čekanje za snimanje. U međuvremenu je već bilo oko devet i moj sin je, tačan kao i uvek, zahtevao da se posveti svojoj omiljenoj zabavi – jelu! Povukoh se u ćošak čekaonice i prebacih pelenu preko ramena i dojke – ne moram baš da se reklamiram, bez obzira na tradiciju. Zadubljena u misli nisam obraćala pažnju na okolinu dok me ne prenu glas muža:
- Pobogu, šta ti tamo radiš?
Zbunjeno podigoh pogled i ugledah oko sebe krug ljudi koji me posmatraju sa čuđenjem i nevericom. Gomila prijateljskih lica oba pola, starijih i mlađih, uz par klinaca koji se propinju na prste da bi bolje videli – svi bulje u mene i bebu kao da smo cirkuska predstava! Ne znajući šta da uradim, okrenuh se prema starici koja je stajala najbliže:
- Dumela Mma!
- Dumela Mma! O tsugile jang? (Kako ste ustali?)
- Ke tsugile sentle Mma. Wena? (Ustala sam dobro gospođo. Vi?)
- Ke tsugile sentle Mma.
- O bua Sekgoa? (Govorite Engleski?)
- Ee, Mma!
- Izvinite, ali zašto svi gledate u mene?
- Zato što doijte!
- ???
- Nismo znali da i Lekgoe (bele žene) doje!
- Molim?
- Znate Mma, ja imam skoro osamdeset godina, ali nikada nisam videla da Lekgoa doji! (Klimanje glavama svih prisutnih posmatrača) Mi smo bili ubeđeni da sve Lekgoe hrane decu na flašicu od prvog dana! Da ne umeju da doje! A eto, vi baš lepo dojite svoju bebu, i još ste joj pokrili glavicu pelenom da je ne bije sunce!
Počeh glasno da se smejem, a moj smeh se, lančanom reakcijom, poput lavine raširi među prisutnima. Zaista nisam imala srca da im objašnjavam da u mračnoj bolničkoj čekaonici nema ni traga od sunca i da je pelena tu iz drugih razloga, ali jesam potrošila pola sata objašnjavajući da flašica, šta god američki filmovi prikazivali, sigurno nije jedini metod ishrane beba ni među belim ženama...

Mozda te pare mogu bolje da se upotrebe. I samo tvrdite da su porodilista jako lose opremljena.

antioksidant

ekli smo da je važno i super što su podržani projekti koji se bave temom narkomanije,

u istoj recenici ste rekli i da je vazno sto se podrzavaju i simpozijumi i skole koje odrzavaju lekari, kolege dragog nam ministra.
nacin na koji ste napisali "da je vazno i super sto su podrzani projekti koji se bave temom narkomanije" je veoma pezorativan i diskriminisuci...
ukoliko

o tomici milosavljevicu imam jako lose misljenje ali je jako nekonstruktivno pisati ovakve pamflete protiv njega bez ikakve argumentacije (osim ako iskaz tipa "Smem glavu na panj da dam da o dojenju znamo više od mnogih zdravstvenih radnika, jer se oni (opet, čast izuzecima) time bave zbog plate, moranja, sad i bodova, a mi jer želimo" ne smatrate validnim argumentom)

link ka rezultatu konkursa ministarstva zdravlja i vasoj organizaciji ste dali tek u komentarima a primecujem da ni u komentarima nema "osudjujeceg tona" spram narkomanije.

hocu reci, komentari sa vaseg naloga i osnovni tekst (koji je potpisala gospodja socanin) su na sasvim razlicitim nivoima komunikacije. smatracu da su komentari validni zato

pozz

ps: i dobronameran savet - ako zelite da povecate znacaj svog prethodnog delovanja pozovite se na neko istrazivanje ako ga ima koje govori o povecanom broju dojene dece (sto bi bio rezultat i vaseg petogodisnjeg rada)

lull

Trebalo je da možda napišete nešto tipa "jasno je da vam treba pomoć i podrška za SOS telefon, evo ja sam vas baš zvala da vas pitam za savet pa ništa... i sad čitam da nemate SOS telefon... koji telefon sam ja to onda zvala?... i zašto sam uopšte morala da zovem telefon nekog udruženja a ne državni..." i slično

Ne znam odkuda vam ideja da bih telefonom zvala nekoga za koga sasvim dobro znam da nije stručno lice, da ima svoju porodicu, posao, obaveze i da bih ga zbog toga prozivala. Postoje vidovi komunikacije koji ne iziskuju trenutni odgovor. Koji dopuštaju distancu. Obratila sam se udruženju jer sam se nadala da ću naići na podršku. To sam ovde spomenula samo jer je rečeno da im se ne javljaju roditelji sa većom decom (ili se javljaju u malom broju). Sada mi je zbog tog spominjanja žao. Prosto, ako neko ne odreaguje (iz bilo kog razloga!) na poziv za konsultacijom, ne treba ga zbog toga osuđivati bez ideje o tome zašto se oglušio.
Baš kao što ne treba da olako komentarišete nešto o čemu nemate pojma, posebno što zaista nije spominjan telefon niti uznemiravanje.

udruzenje_roditelj

lull

Trebalo je da možda napišete nešto tipa "jasno je da vam treba pomoć i podrška za SOS telefon, evo ja sam vas baš zvala da vas pitam za savet pa ništa... i sad čitam da nemate SOS telefon... koji telefon sam ja to onda zvala?... i zašto sam uopšte morala da zovem telefon nekog udruženja a ne državni..." i slično

Ne znam odkuda vam ideja da bih telefonom zvala nekoga za koga sasvim dobro znam da nije stručno lice, da ima svoju porodicu, posao, obaveze i da bih ga zbog toga prozivala. Postoje vidovi komunikacije koji ne iziskuju trenutni odgovor. Koji dopuštaju distancu. Obratila sam se udruženju jer sam se nadala da ću naići na podršku. To sam ovde spomenula samo jer je rečeno da im se ne javljaju roditelji sa većom decom (ili se javljaju u malom broju). Sada mi je zbog tog spominjanja žao. Prosto, ako neko ne odreaguje (iz bilo kog razloga!) na poziv za konsultacijom, ne treba ga zbog toga osuđivati bez ideje o tome zašto se oglušio.
Baš kao što ne treba da olako komentarišete nešto o čemu nemate pojma, posebno što zaista nije spominjan telefon niti uznemiravanje.

eto dođe i to toga da se izvinjavamo u ime nekoga ko je očigledno imao nameru da nas "odbrani" ali neuspešno.
ja sam vas razumela, i istina je da nam se ne javljaju roditelji starije dece često.
propusta ima, ne kažem da nema, ali zaista jaaaako retko se desi da neko ostane baš bez odgovora. i kada nešto nije u našem domenu ili ne znamo dobijete odgovor da ne znamo.
moglo nam se desiti da smo vas ostavili bez odgovora koji smo obećali, šta vam kažem, ne treba da se ustručavate da nas podsetite ili pozovete i telefonom. izvinjavamo se na propustu.
d.s.

Krugolina Borup

Ako je iko u ovoj zemlji udarao na sva zvona o prednosti i važnosti dojenja - onda je to Udruženje "Roditelj". Lično sam, pre nego sam se uvalila u Majku Hrabrost, čula za retko koje udruženje. Za Roditelj sam čula. Ako sam, kao običan građanin ove zemlje, pre bloga, pre bilo čega - za njih čula, znači da su oni nešto itekako radili da u javnosti podignu nivo svesti o važnosti dojenja.

Najviše me, pak, vređa činjenica da MZ "Roditelj" prepoznaje kao relevantnu i referentnu organizaciju kada treba da ispune svetske standarde u vezi sa sastavom radnih grupa, koji zahtevaju uključivanje nevladinog sektora. Ali se taj isti "Roditelj" ne prepoznaje kao relevantan i referentan kada njegove aktivnosti treba podržati sredstvima koja su u budžetu odvojena za podršku nevladinom sektoru.

Sramota.

Krugolina Borup

ne možeš da veruješ koji je razlog!

Živo me zanima, di reci.

Krugolina Borup

dobila sam jutros samo usmeno objašnjenje ( a stiže i pismeno za koji mesec pretpostavljam) da je to redovna praksa patronažnih sestara!!!!

Pa, one rade samo prvih 7 dana!
Šta posle?
Mi ni pouzdane podatke o tome koliko žena doji do 6 meseci nemamo, a kamoli da se bilo ko bavi podrškom dojenju nakon tih čuvenih 7 dana.
C, c, c...

yugaya

udruzenje_roditelj

dobila sam jutros samo usmeno objašnjenje ( a stiže i pismeno za koji mesec pretpostavljam) da je to redovna praksa patronažnih sestara!!!!

ja sam patronaznu sestru prvi put videla sedmi dan po izlasku iz bolnice - 'bili praznici', a od podrske dojenju sam za prvorotkinski pomahnitali mastitis dobila savet da trknem i kupim kupus 'pa nek ti neko objasni kako se od toga prave obloge'

i potrebne su dokle god majka doji, a ne samo prvih 7 dana koliko patronaža radi sa jednom majkom...

uporediti koliko su potrebene u ovoj i ovakvoj srpskoj praksi sa susednom nam Madjarskom gde je iako mi je to bilo trece dete vreme da proceni da li dobro dojim i da li mi je potrebna pomoc odvojio dezurni neonatolog svaki dan bar pri jednom podoju, kao i lekar i bolnica u kojoj sam se porodila koji su naglasili da obavezno, u slucaju bilo kakvih poteskoca oko toga, u prvih sest nedelja zakucam na njihova vrata i obratim se sestri u centru za podrsku (radi 24h na dan). A imaju i oni patronaznu sluzbu. I drzavu sto vam pumpice iznajmljuje za bagatelu.


Prijateljica mi je lactation consultant i vrata svih drzavnih bolnica su joj sirom otvorena, oni koji steknu zvanicnu drzavnu kvalifikaciju dobijaju i finansijsku nadoknadu za rad.

Komentari sto su trebili dlaku u jajetu oko stavova i akreditacije udruzenja nisu na mestu jer svaka inicijativa za podrsku dojenju u Srbiji vise nego neophodna.

Samo napred i hvala vam na trudu.

.
(3x po godinu dana exclusively, od toga dvaput u Srbiji bez trunke pomoci)

antioksidant

Nije ti to isto.
Patronaža i zaposleni u DZ nastupaju s pozicija autoriteta.
Vršnjačka podrška je nešto sasvim drugo, i - dokazano u svetu - ima mnogo bolje rezultate.

ma slazem se samo kazem koje je (po mom iskustvu) trenutno stanje "podrske" (rec koju uporno i pisem pod navodnicima upravo jer to sto je institucionalno predvidjeno kao podrska nikako nije dovoljno).

Žalosno je što se kod nas organizacije civilnog društva ne doživlvaju kao partneri na istom poslu, već kao nužno zlo. Vlast bi nas najradije utepala da nas nema skroz, ali hebu ih inostrani standardi koji uporno od njih zahtevaju da nas čak uključe u proces odlučivanja.