ŠLAGVORT ZA RAZMIŠLJANJE NA TEMU – (AUTO)CENZURA

Autor: Rodoljub Šabić

Dokument pod nazivom „Nacrt Preporuka za izveštavanje o medicini" je juče predstavljen javnosti, na posebnoj konferenciji za štampu, u organizaciji Ministarstva zdravlja. Nakon što je jedan od prisutnih novinara taj dokument označio kao „kukavičije jaje" i „opasnu podmetačinu" i pozvao kolege da napuste tu konferenciju, veliki broj prisutnih novinara je to i učinio.
Ovu reakciju ministarstvo je prokomentarisalo kao gest „onih koji su se prepoznali", naglasivši da je tekst dobio podršku oba velika novinarska udruženja, i UNS-a i NUNS-a.
Ali, usledile su reakcije UNS-a i NUNS-a koje se baš nikako ne bi mogle označiti kao podrška. A i druge kritičke reakcije pojedinaca ili udruženja, npr. ona privatne Lekarske komore.
Rezultat je pozamašna količina pitanja koja traže odgovore. Je li, npr. „u redu" da tekst „preporuka za izveštavanje" prosto vrvi od formulacija tipa „novinar je dužan" ili „mora" ili je „obavezan"? Zar, i da nema drugih razloga, već sama takva naredbodavna dikcija nije opravdanje za reakcije novinara?
Da li je naredbodavna dikcija najveći problem? Ili to što su neke od „preporuka" suštinski neprihvatljive? Šta znači uvođenje obaveze novinara da naznači izvor informacije o kojoj piše? U kakvom je odnosu ovakva „preporuka" sa odredbama našeg Zakona o javnom informisanju? Kako ona izgleda u svetlu standarda o slobodi medija koji su utvrđeni međunarodnim dokumentima koje je Srbija potpisala, npr. Evroposke Konvencije o ljudskim pravima? Na čemu se zasniva ideja da je „zadatak" novinara da onog koga intervjuiše upozori na posledice njegovih izjava, kao što su npr. tužba, gubitak posla, osuda sredine i sl.? Zar prvi ishod koji s tim u vezi pada na pamet nije to da se verovatno i inače zabrinuti sagovornik dodatno isprepada?
Naš Zakon o javnom informisanju izričito predviđa da novinar nije dužan da oda izvor informacije osim u nekim, izuzetnim slučajevima. Ti slučajevi vezani su za situacije koje se tiču izvršenja najtežih oblika teških krivičnih dela, onih za koje je minimum zaprećene kazne zatvor od 5 godina. Takvih krivičnih dela u KZ-u ima samo nekoliko. Kakav je smisao da se obaveza koja se tiče nekoliko izuzetnih situacija pretvara u pravilo kad je reč o izveštavanju o „medicini"? Jel mi to ne znamo da je Evropski sud za ljudska prava u više svojih presuda naglašavao da je zaštita novinarskih izvora jedan od osnovnih preduslova slobode štampe, što treba da se odražava i u zakonima i u kodeksima preofesionalnog ponašanja u državama potpisnicama i da bez takve zaštite izvori mogu biti odvraćeni od pružanja pomoći štampi, čime sposobnost štampe da objavljuje ne samo zvanične nego i tačne i pouzdane informacije može biti potkopana?
„Preporuke" se bave isključivo odgovornošću novinara za izveštavanje, a uopšte ne i odgovornošću nadležnih organa za isto. Nema ni jedne jedine reči o pravu novinara da informacije dobijaju i na proaktivnoj osnovi, iako je proaktivno objavljivanje informacija zakonska obaveza organa vlasti. Zašto je ni malo lak zadatak pronaći na veb sajtovima organa koji se bave „medicinom", uključujući i ministarstvo, zakonom predviđene Informatore o radu? A zar oni, ažurnim i aktuelnim informacijama, ne bi novinarima pomogli u radu neuporedivo više nego „preporuke"? Čime se „objašnjava" to da se u tekstu „preporuka", iako se bave i izveštavanjem o informacijama od javnog značaja i zaštitom privatnosti, uopšte ne spominje ni Zakon o slobodnom pristupu informacijama, ni Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, iako su njima utvrđeni standardi ili obaveze vlasti u svetlu kojih neke od „preporuka" deluju prilično kontraverzno?
U demokratskom društvu, „preporuke" iza kojih (in)direktno stoji izvršna vlast nisu način da se „da doprinos" kvalitetnijem informisanju javnosti. Ni ove „naše" to nisu, a jedino čemu insistiranje na njima može dati doprinos je izazivanje dodatnih, sasvim suvišnih problema.