Orgazam u Mariboru!

Nije bilo šanse da koncert počne u zakazano vreme, deset uveče. Izgleda da sam to provalio samo ja, jer je, doduše neuznemirena gomila uveliko čekala ispred prazne i mračne bine kada sam se, u 11 i 15 pojavio tamo. Ne volim samo ja fudbal. Priznajem da sam se ipak presekao: šta ako su batalili utakmicu, počeli tačno na vreme i otaljali sat vremena? U krajnjoj liniji, koncert je bio za dž, dotiran od strane organizatora (LENT festivala u Mariboru). Prekratio sam vreme slušajući nekog neumornog slovenačkog gitaristu na obližnjoj džez sceni, prošetao gore-dole kejom uz Dravu mirišući mini krofne i oko dvadeset minuta do ponoći bio već spreman da se pokupim, kad začuh „Krokodili dolaze".
Ovaj koncert je za mene bio presedan u pogledu dve stvari. Prvi put sam, za sve ove godine na koncert otišao sam. Nije lako naći društvo za El Org u utorak veče, u od Beograda dalekom gradu u kojem žive ljudi koji bez zezanja moraju sutra na posao. Ipak, otvoren prostor otprilike veličine SKC-a nije bio prazan. Mladež, pogađate. Nisam navikao da se na koncertima bar malo ne guram, a još manje na izostanak pojave da je to guranje sve neophodnije kako se približavaš bini (da bi u jednom trenutku postalo nemoguće). No publika se, na moje čuđenje, distribuirala ravnomerno i nezgusnuto. Prednosti ovakvog rasporeda su se odmah pokazale - devojke su imale prostora da đuskaju. Rokenrol nikad neće izgubiti snagu sa kojom je rođen: pokreće. I tako je omladina, ženska, muška je po običaju samo dostojanstveno mrduckala, igrala i levo i desno, a Gile je bio skroz raspoložen. Kao i ostatak benda. Nametelo se poređenje sa prethodnim koncertom na kojem sam bio, Dilanovim u Beogradu. Neke stvari se znaju kad sviraš na koncertima 50, ili makar samo 30 godina. Bend treba da je jednoobrazno obučen: u večerašnjem slučaju crne košulje i majce. Bend treba da je dobro uvežban, što i nije teško uz toliki staž. Pevač ne bi trebalo da se previše ugoji od vremena kad je bio na vrhuncu slave, i treba da zvuči bar približno kao i pre nekoliko decenija. Dobro, tu je Dilan podbacio, godine. A Gile? Da ne otkrivam Ameriku, bend svira posvuda: dok izgleda nikad dalje od toga da bude težak kao konj, Gile je i dalje prav kao lenjir. Za mikrofonom se smenjivao sa Ljubom, ali daleko od toga da je izgubio prepoznatljiv glas. Kako je koncert odmicao i u publici bivalo sve više reakcije, tako je i Gile postajao sve bodriji da sa voljom otpeva stvari. Ovaj se vicious circle na moju žalost završio nakon oko sat i petnaest minuta svirke tokom koje je mariboskoj publici predstavljeno ono što je bend našao za shodno. Još jedno poređenje sa Dilanom, koji radi isto: može im se, imaju milon stvari. Ne moraju da se sviraji baš svi hitovi. Predstavljen je sa nekoliko numera i album koji po rečima Gileta treba da izađe u septembru. Priznajem da sam pomislio da je reč o nekim pesmama koje su mi promakle tokom godina, a ne o novim - ovo bi trebalo da bude pohvala, što i jeste. Treba se držati linije, ako je linija dobra. Od svima prepoznatljivih stvari se mogao čuti čuveni omaž Čavketu („Kako bubanj kaže"), pa „Ja sam težak kao konj", pa „Daj da vidim sad"...u jednom trenutku sam pomislio, zašto da ne odem do same bine? To je drugi presedan koji se tiče mojih poseta koncertima, nikada nisam bio baš do ograde. Ova je bila postavljena na svega metar od podijuma, sa jednim jedinim pa još omalenim radnikom obezbeđenja i ležerno nakačenim fanovima koji su povremeno fotografisali scenu, podizali ruke, vikali „jeee" a nekoliko ih se čak osmelilo da izvode ska-skočka-dens, na radost namlađih. Levo od mene je dostojanstveno stajao čovek izgleda Ive Andrića sa slika koje svi poznajemo i zadovoljno se smeškao mumlajući stihove pesama koje je Gile pevao dva metra dalje. Bilo je dakle i ispisnika onih na bini. Takođe i nekolicina mojih vršnjaka, koji su pre trideset godina zabezeknuto na TV-u gledali nečuvene prizore i zvuke kad je išao „Zlatni papagaj". Skoro se videlo da bi želeli da kažu okolnoj mlađariji: deco, pa znate li vi koliko su ovi ljudi značajni. Mlađariji se naravno fućkalo za to, ali je isgledalo da se fino zabavljaju i da im je drago što su tu, u čemu je i ceo štos. Reč koja najbolje opisuje dotične značajne ljude, shvatio sam to tek kad sam se približio i video im izraze lica, je da su gotivni. I mada u Sloveniji ne poznaju ovaj izraz, siguran sam da bi se složili sa mojim zapažanjem. Od novotalsnog ciklusa su svirane tri stvari, na početku „Krokodili", pred kraj „Nebo", a poslednju, već na bisu, Gile je najavio sa: jeste, to je ta pesma. Ako su ikada bili snobovi, osobe koje su činile ili čine Električni Orgazam su to dobro prikirivale.
Osećajući se veoma bodro, uputio sam se peške preko opustelog mosta na Dravi. U susret mi je išla veoma mlada i fina plavuša, koja me je hrabro odmerila pogledom. Tačno, bilo je polumrak, ali sam od svih mogućih objašnjenja usvojio ono da se, bar posle ove svirke, vidi ko je mlad a ko je star.