Socijalna pravda, ravnopravnost građana i poreska reforma

Premijer je podneo izveštaj o radu vlade. Premijer je zadovoljan svim ministrima. Svi su odlično radili. Premijer je i kratkim odgovorom "Ne" u večerašnjem dnevniku sahranio predlog poreske reforme ministarke finansija. Politika je pregazila stručnost. A zatim se pristupilo podeli novca:

Bonus od 5.000 za plate do 50.000

"Novac će dobiti zaposleni na neodređeno vreme, odnosno direktni i indirektni korisnici budžeta, uz uslov da im neto plata ne prelazi 50.000 dinara."

"Uslov za isplatu je da neto plata zaposlenog (koeficijent puta osnovica za obračun plate, bez minulog rada i drugih dodataka) ne prelazi 50.000 hiljada dinara, navedeno je u saopštenju vladine Kancelarije za saradnju s medijima." - znači nije 50.000 dinara već mnogo više.

"Isplata jednokratne pomoći odobrava se i korisnicima sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje, direktnim i indirektnim korisnicima budžeta jedinica lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, kao i zaposlenima koji primaju naknadu plate na teritoriji AP Kosovo i Metohija. "

Socijalno nepravedno.

Nedorživo sa stanovišta ravnopravnosti građana.

Neko reče, da je u redu da se njima dele pare jer su njima plate bile zamrznute. Jeste, njima skoro zamrzunute, a ostalim građanima su pale.

A poreska reforma? Dovoljno sam smarao sa ovom temom. A i leto dolazi, ima sigurno mnogo važnijih tema. Za kraj integralni tekst iz najnovijeg NIN-a:

Izlaz iz perpetuum mobile ludila

Vlada je konačno objavila da moramo napustiti dosadašnji perpetuum mobile model privrednog rasta baziran na privatizaciji, uvozu, kreditima i nekretninama. Nivo ukupne zaduženosti je porastao do 70% BDP-ja, a nikakve rezultate nije dao. Samo u poslednje dve godine smo izgubili skoro 200.000 radnih mesta. Kriza nas je naterala, kao i ceo ostali svet, da malo razmislimo i da shvatimo da moramo da se menjamo. Vraćamo se nekim osnovnim ekonomskim jednačinama:

Privredni rast mora da se zasniva na proizvodnji i izvozu. Rast proizvodnje ne dolazi od subvencija. Subvencije ne stvaraju novu vrednost. Rast proizvodnje dolazi od povećanja konkurentnosti naše privrede, kako u odnosu na na strane kompanije na njihovim tržištima, tako i u odnosu na uvoznike koji se takmiče sa našim preduzećima na domaćem tržištu. Rast plata dolazi od porasta produktivnosti. Rast produktivnosti dolazi od investicija u tehnologiju.

Dva predloga

Zašto poreska reforma? Poreski sistem je navažniji instrument koji država ima u upravljanju privredom. Poreskim sistemom država izražava svoje namere i podržava svoje ciljeve. Naš poreski sistem je iskrivlje, regresivan, pun rupa, pogoduje bogatima. Posedovati je jeftino, a zapošoljavati skupo.

Najvažnija konkretna mera koja treba da podrži novu strategiju je poreska reforma. Osnovna ideja je izvršiti preraspodelu opterećenja: rasteretiti proizvodnju i opteretiti uvoz i potrošnju. Hoćemo da zapošljavanje bude jeftinije i da nam privreda bude konkurentnija.

Ministarka finansija predlaže da se porez na rad smanji za trećinu. Ovo smanjenje poreskog opterećenja privrede će napraviti veliku rupu u budžetu. Da bi popunili ovu rupu, ministarka predlaže povećanje PDV-a za 3%. Ona misli da će ova reforma dovesti do:

• porasta proizvodnje i porasta zaposlenosti

• porasta izvoza i približavanja nivou uvoza

Sa druge strane, ciljevi reforme su takođe:

• smanjenje sive ekonomije

• jednostavan obračun, administracija i naplativost

• socijalna pravednost

Ona je dodatno predložila podizanje neoporezivog iznosa zarade do 16.500 dinara, ali i povećanje poreza na imovinu. Ona smatra da ova reforma ne može da čeka.

Glavni, da ne kažem i jedini, protivnik ove mere je ministar ekonomije. On kaže da nije vreme za ovu meru, da će ona smanjiti potrošnju i time negativno uticati na našu privredu, te da će i opteretiti najsiromašnije. U isto vreme on govori o potrebi povećanja zaposlenosti. Pošto se zalaže da se ništa ne menja u naredne dve godine, dok ne izađemo iz krize, to posledično znači da će ovaj dosadašnji model rasta, koji nas je dovde i doveo, izvući našu zemlju iz krize i dovesti do povećanja zaposlenosti. Pretpostavljam da prećutno misli da nastavi sa subvencijama svih vrsta za koje se zalaže, uključujući i najnovije za brodogradnju.

Koji od ova dva predloga je stručnost, a koji politika? Koji je u interesu građana Srbije, a koji u interesu uvoznika, monopolista i banka? Mislite da podmećem sa ovako postavljenim pitanjima? Upravo suprotno. Na samom početku se identifikujem da bi vam bilo lakše da pratite ostatak teksta.

Šta to koči razvoj privrede i veću zaposlenost? Zašto preduzeća ne zapošljavaju već otpušaju? Zašto imamo više od milion ljudi u sivoj i crnoj ekonomiji? Odgovor je: ogroman, regresivan i nerazuman porez na rad. Ne samo porez na dohodak od 12%, već i doprinosi koji iznose 35.8% na bruto platu. Ovo opterećenje ubija konkurentnost naše privrede, krivac je za veliki gubitak radnih mesta. Evo i zašto.

Makro pogled - naša nevesela budžetska situacija

Da bi sagledali koliko trošimo, odnosno šta sve finansiraju poreski obevznici, neophodno je pogeldati konsolidovani bilans sektora države. Znači ne samo budžet republike, već i autonomne pokrajine, svih opština, gradova i okruga, ali i budžete Fonda PIO i RZZO.

Imamo 7.5 miliona stanovnika. Manji smo od Istambula.

Imamo 1.65 miliona penzionera.

Imamo preko 4 miliona radno sposobnih.

Imamo samo 1.85 miliona zaposlenih. Kam gi ljudi?

Od ukupno zaposlenih, više od pola radi kod države, što direktno na jednom od budžeta, što u javnim preduzećima, državnim agencijama i raznim ustanovama.

Za funcionisanje države i socijalnog sistema nam je 2009. godine trebalo 11.54 milijardi evra. Ako pogledate kako trošimo novac poreskih obeznika, vidi se da su daleko najveći troškovi su za penzije i plate zaposlenih na budžetu (državnih službenika, prosvetnih radnika, zdravstvenih radnika, vojske, policije). Povećanje penzija za 10% (oko 2.000 dinara mesečno po penzioneru u proseku), a priznaćete to za jednog penzionera i nije neka pljačka, znači budžetski potres mozga od oko 400 miliona evra. Njega bi na primer mogli izvesti tako što bi smanjili broj zaposlenih kod države za 10%. Umesto toga mi bi oboje: i povećanje penzija i bonus od 5.000 dinara za zapolsene na budžetu. Na žalost, besplatan ručak još uvek nije izmišljen.

Kako plaćamo sve ovo? Porezom na potrošnju (PDV i akcize) od 4.8 milijardi evra u 2009.godine i porezom na rad (porez na dohodak i doprinosi) od 4.52 milijrade evra. Pored njih imamo i velike neporeske prihode (razne takse) od 1.38 milijardi evra. Ostali poreski prihodi su na nivou statističke greške. Pogledajte samo porez na profit. Da li je nizak porez na profit doneo investicioni preporod? Ili porez na imovinu. Na ovoliku imovinu. Rupe i „olakšice" u zakonima su ogromne. Bogati ne plaćaju svoj deo.

Mikro pogled - Proizvođač i uvoznik

Pogledajmo pojednostavljen bilans uspeha dva preduzeća: jedan izvoznik i jedan uvoznik. Preduzeće koje proizvodi ima 100 zaposlenih, od toga 80 u proizvodnji. Uvoznik ima 20. Ostvaruju isti godišnji promet od 1.5 miliona evra.

Fiksnim troškovim su označeni oni troškovi koji ne zavise od prihoda, odnosno koliko mi se dobro proizvod prodaje. Varijabilnim troškovima su označeni troškovi koji približno linearno zavisi od prihoda. Odnosno ako je prihod 0, varijabilni troškovi su takođe 0.

Proizvođač ima velike fiksne troškove, od čega su najveći troškovi za zaposlene. Neto zarade se ne mogu smanjivati, one su i onako male. Ali porez na rad može.

Na kraju su obračunati svi porezi koje oba preduzeća plaćaju. Poreski doprinos preduzeća proizvođača je daleko veći od preduzeća uvoznika, 4x veći.

Svako preduzeće dobro podnosi varijabilne troškove. Pad prihoda i rast prihoda dovode do pada i rasta varijabilnih troškova. U slučaju krize prihodi padaju, varijabilni troškovi padaju sa njima, fiksni troškovi ostaju isti. Kada prihodi padnu ispod kritične tačke, preduzeće posluje sa gubitkom.

Koji je najveći deo fiksnih troškova? Neto zarade i porez na rad. U slučaju našeg preduzeća proizvođača, to iznosi 230.000 evra godišnje.

Šta da radi preduzeće u ovoj situaciji? Mora da otpušta radnike ili da ih plaća na sivo ili crno. Rezultat je siva/crna ekonomija. Šta bi još moglo da radi? Kada bi porezi na rad bili manji, ne samo da bi naša preduzeća proizvođači bili konkurentniji, i u borbi sa uvoznicima i u borbi za izvoz, već bi lakše prebrodili krizu i ne bi morali da otpušaju radnike.

Očigledno je da za svakoga ko nešto proizvodi u Srbiji, bio on stranac ili domaći, porezi na rad su daleko najveći teret poslovanja.

Kakvog smisla ima natovariti ogroman trošak preduzeću dok se bori da preživi (porez na rad), a onda ga oslobodit poreza kada napravi profit? Ima smisla za uvoznike. Za proizvođače nikako.

Drastičan pad prihoda, prvo usled raspada velikog tržišta Jugoslavije, a zatim i sankcija, nije pratio pad fiksnih troškova. Država nije ni smanjila poreze na rad ni dozvolila otpuštanje. Rezultat su gubici. Rezultat je prestanak rada. Rezultat je potpuna nelikvidnost i gomilanje dugova koji su preduzeća odvela u blokadu. Rezultat je neuspela privatizacija.

Porez na rad plaćaju samo oni koji su zaposleni. Siva ekonomija ga ne plaća. Bogati ga ne plaćaju, jer i ne isplaćuju sebi plate.

U Srbiji je zapošljavati skupo a posedovati jeftino. Zar ne bi trebalo biti obratno?

Efekti smanjenja poreza na rad i povećanja PDV-a na standard građana

PDV nije trošak poslovanja. PDV ne plaćaju preduzeća, plaćaju ga krajnji potrošači, građani. Porez na rad je trošak poslovanja.

Uzmimo na primer struju. EPS je na kraju 2008.godine (poslednji objavljen konsolidaovani izveštaj na njihovom sajtu) zapošljavao preko 35.000 ljudi. Trošak zarada je iznosio 36 milijardi dinara, od čega porez na rad iznosi oko 14 milijardi dinara. Ukupni troškovi EPS-a pre amortizacije su iznosili 110 milijardi dinara. A ukupni prihodi EPS-a su iznosili 145 milijardi dinara.

Znači plate zaposlenih čine 25% svih prihoda EPS-a, a porez na rad više od 9%. Smanjenje poreza na rad za 1/3 bi omogućilo EPS-u da uz isti poslovni rezultat smanji cenu struje za više od 3%. Tako da uz efekat povećanja PDV-a ne bi moralo ni doći do povećanja cena struje za građane. A došlo bi do smanjenja cene struje za privredna društva. Isto vredi i za grejanje. Čak i za NIS. I u ovim preduzećima trošak zarada iznosi oko 20% ukupnih troškova, tako da trošak poreza na rad iznosi više od 7%.

A kod malih i srednjih preduzeća proizvođača? Tu je situacija mnogo očiglednija. Troškovi zarada iznose oko 40%, kao kod proizvođača iz našeg primera. Smanjenje poreza na rad za jednu trećinu bi dovelo do ukupnog pada troška poslovanja od preko 7%. To su ogromne uštede koje bi se delom prelile u smanjenje cena, delom otvorile prostor za povećanje zarada. Svi članovi Asocijacije malih i srednjih preduzeća sa kojom radim su spremni da ovo garantuju. Da se ovo rasterećenje neće preliti u džepove vlasnika. Biće i takvih. Ali ne kod velike većine.

Usled ovako velikog smanjenja poreza na rad, moglo bi da dođe do smanjenja cene hleba i mleka i svih drugih osnovnih namirnica kod kojih je stopa PDV-a 8%. Pa i računara. Sa druge strane, predlog ministra ekonomije je bio da se ova stopa poveća na 18%.

Sve ovo jasno govori da tvrdnja kako bi ovakva poreska reforma pogodila siromašne jednostavno nije tačna. Upravo suprotno.

Pošto znamo da nema besplatnog ručka, ko bi platio? I ko bi bio pogođen? Pogađate, uvoznici. Porasle bi cene svega što uvozimo a što vole mladi, a i oni koji više nisu mladi ali bi to žarko želeli: automobila, bele tehnike, Nike patika. Godišnje uvozimo 11 milijardi evra svega i svačega, a izvozimo manje od 6. Na taj uvoz se plaća PDV. To je skoro 3 milijarde evra godišnje.

Umesto zaključka

Paket mera na kojima radi Ministarstvo finansija i njena ministarka je u najdubljem interesu srpske privrede i celog srpskog društva. Glavni cilj je drastično smanjiti poreze na rad. Sve što uradimo da postignemo taj cilj, je i korak u pravom pravcu. Predlozi koji skreću temu sa ovog cilja nisu u interesu građana Srbije.