Beograde, lopove, izvukoh ti nerešeno!

Ha! Beo-grad, kako da ne. Prljav, ružan, u raspadu. I skroz siv, siv, siv. To mi je, kao klincu, uvek padalo na pamet kad bih izlazio iz železničke stanice. Utisku nije pomagao prolazak pored autobuske, izbegavajući šibicare, pa kroz park ispred Ekonomskog, izbegavajući pedofile, pa uz Kameničku, izbegavajući džeparoše i preskačući kore od lubenica, pa na sedamdesetdvojku. Jeste, moglo bi i na 601 odmah ispred železničke, ali su mi sve one bolnice, pošte, magacini i ostale zgrade u raspadu na Savskoj oduvek izgledale kao još gora opcija. 

Поменуо сам утисак. У суштини, није се радило о утиску. Град који ми је украо драгоцени део живота није имао никакве шансе.

Негде од своје девете године сам проводио по два до три месеца годишње у Београду, код оца, који је ту живео. Велики део лета и многе празнике.

* * *

Аутобус стаје код Блока 21. Ту је, одмах иза шест каплара, отац прво живео под киријом кад се доселио у Београд. Држао је једну собу у неком стану. Тамо сам био два пута. Прво с мајком, а потом сам. Због неког неспоразума око времена мог доласка отац ме није сачекао на железничкој. Не знајући о чему се ради, отишао сам пешице до стана, пронашавши некако Бранков Мост. Оца није било ни тамо. У међувремену је отишао на станицу да ме чека. Седео сам на прагу и чекао. Био је избезумљен кад је дошао. Што ниси сачекао - нисам знао шта бих - па ја сам полудео кад те није било из воза - па и ја сам полудео кад тебе није било на железничкој, … 

Испоставиће се да ће шетња улицама, одлазећи са једног места где ме нико није чекао на друго исто такво, бити управо начин на који ћу провести већи део свог времена у Београду.

Био је љут. Касније, много касније, је с поносом причао пријатељима да је његов син, са девет година, кад је по други пут у животу био у Београду, пешице са железничке отишао у стан на Новом Београду у којем је пре тога био само једном.

Линија која раздваја родитељску љутњу од поноса је крхка и нестална, а младост је не препознаје најбоље. Тако родитељи на крају ипак имају на шта бити поносни.

* * *

Аутобус се зауставља пред зградом СИВ-а. Уосталом, све су сиве. И зграда у Ивана Милутиновића где је мој отац радио у некаквом заступништву/продавници за аутомобиле и аутомобилске делове. Следеће лето сам провео тамо. Сваког јутра смо заједно ишли на посао. Ја нисам имао шта да радим тамо, на велико разочарење мог оца аутомобили и њихови делови ме нису занимали уопште. Играо сам фудбал понекад иза зграде са клинцима из тог краја. Кад би их мајке дозвале кући, ја сам одлазио да лутам, до Београђанке, до Ташмајдана, до Теразија, понекад и даље, па назад код оца на посао. Јели смо често код Ловца па кући, на Дорћол, двадесетчетворком. Сваки пут кад би аутобус ушао у Француску, отац би ми то значајно напоменуо. Француска улица, хеееј, није то мала ствар. 

Мислим да је ту негде почело. Он је јако волео Београд и желео је да га и ја заволим. Његов план је био да се сви ту преселимо. Мени је било сасвим добро у широкој породичној кући, далеко, на југу, с двориштем, огромном терасом и кајсијама. Шта смо ми тражили у том тамном собичку у некој страћари на Дорћолу никако нисам могао да докучим. Одупирао сам се како сам знао, јогунасто, дечачки, и потпуно затворио срце Београду и, посебно, Београђанима.

Можда је и незаинтересованост за аутомобиле била део те неке несвесне дечје стратегије. Ако се заинтересујем за те француске аутомобиле у очевом заступништву, можда се заинтересујем и за Француску улицу и онда … ко зна шта све може да буде. 

* * *

Аутобус поново стаје. Људи излазе и крећу ка својим становима, руку пуних кеса. Пролазе поред рекламе за стамбене кредите, не обраћајући пажњу. Када је у предузећу, крајем седамдесетих, после замене шупе на Дорћолу за подрум у Малом Мокром Лугу, па затим за подрум у Јове Илића, стигао на прво место на листи за стан отац се, уместо за стан на Новом Београду, макар и мали какав су му нудили, одлучио за кредит ”под изразито повољним условима”. Решио је да направимо своју својцату кућу на Трешњи, викенд насељу поред шуме на пола пута између торња на Авали и радара на Космају, на десет минута пешице од куће своје рођене сестре. Отац, дете сточара подно Динаре, и мајка, дете пољопривредника са Пчиње, су се радовали идеји куће на чистом ваздуху, далеко од гужве и буке, с баштом и воћњаком, али ја нисам. Рођеном и одраслом у граду нису ми требли ваздух и парадајз, требала ми је гужва и бука, шкрипа аутобуских кочница, хук непресушне реке људи и догађаја. 

Новац од кредита је био потрошен а да је једва и прва плоча била постављена. После тога се ритам градње свео на ”једна плата, једна врата”, а главни (и често једини) извођачи смо били отац, мајка и ја.

Београд и ја смо ревносно одржавали наше паралелне егзистенције. Један уз другог, годинама, понекад на пар дана, понекад и на пар месеци у цугу, премеравајући улице, књижаре и паркове данима, а да се нисам упознао нити поразговарао с никим. Знао сам милион и један кутак а да нисам знао како се зову. Имена ми нису служила ничему. Откуд знам како се зове пролаз од Кнез Михајлове поред Филозофског па према ПМФ-у? Мени је то био пролаз где сам куповао Алан Форд и Астерикс са плочника и ишао у ону фантастичну књижару одмах ту, десно, где се могло листати и копати по књигама сатима, где се могла попити кафа, па продужити листање док се не одабере следећа књига за понети кући. Док сам био у Београду концепти додељивања имена местима, мерења времена, планирања, заказивања, сусрета, нису постојали. Постојала је само бесконачна шетња од једног места на којем ме нико није чекао до другог истог таквог.

А отац, као да је знао за моје игнорисање београдске номенклатуре, се није предавао. Ово ти је Риге од Фере, Тадеуша Кошћушка, оно онде испред Техничких Факултета је споменик Николи Тесли, Бајлонова Пијаца, Црква Светог Марка, Народно Позориште, … Знаш, сине, шта симболизују она два споменика испред Скупштине? 

У Скупштину од коња не може се ући
још горе је што их нит’ можеш извући

Омиљене дестинације су постале књижара у СКЦ-у, подрумски део књижаре у Палати Албанија (где су биле стране књиге), књижара код Платоа или како се већ зове то место, и књижара код ПМФ-а. Кафа у Москви, паркић испод Теразија и поглед на реке код Победника.

* * *

Силазим одмах после Гандијеве. Лево, кроз пролаз између оних дугачких војвођанских кућа и башта иза њих, до једне од милион зграда у Блоку 63. Стан, на једанаестом, има само две собе и кухињу. Није био наш, али ту смо се коначно скрасили на дуже, док не завршимо кућу иза Авале, тамо близу тетке, исте оне којој је стан припадао. 

Кад сам одлазио за Београд, одлазио сам не остављајући мој телефон ником. Ни друговима, ни девојкама, ником. Пажљиво сам чувао своја два света потпуно одвојено. Ту сам, током петнаестак година, довлачио књиге из београдских књижара и, у тишини, читао. Гледао у плафон. Спремао најтеже испите.  

Али негде између девете и деветнаесте нешто се кренуло мењати. Почеле су да ми се допадају и неке друге ствари осим шетњи и књижара. Неке безазлене као радио програм, шпица дневника, она ”Нелетова”, Пекабелин сладолед, Себастијанова продавница, поглед на долину са терасе куће која је полако расла на Трешњи, парадајз још топао од сунца, … а неке много дубље. 

Потпун мир моје београдске оазе у којој телефон никада није звонио за мене, ништа се од мене није очекивало, нити је на мене чекало, непостојање времена, имена, плана, циља, трке, потпуна једноставност, готово калуђерски квалитет живота окренутог унутра, док око мене пулсира милион људи. Оно чиме сам се несвесно светио граду, укидање комуникације, враћало ми се стоструко и обогаћено кроз ентузијазам који сам јако добро осећао око себе. Не придавајући ни важност ни време покушају да изборим неко своје место, прожимали су ме ритам и енергија града, у неку руку много непосредније него да сам даноноћно копао рукама и ногама да се уклопим. А Београд у енергији и радости живота није оскудевао. Од непрестане потребе да се нешто покрене, да се нешто уради, да се нешто створи или догоди, до искричавих очију самосвојних Београђанки (избегавао максимално, јер је од искре до Француске улице само трептај, а пораз би био коначан и монументалан), увек је било вишка који се преливао на мене, вишка који ме држао још дуго по повратку у град који је био заиста мој. 

У једном граду сам живео, ишао у школе, излазио, дружио се, љубио, бивао вољен, бивао сломљен, а у другом био неприметан и обнављао се.

Боје су се вратиле.

* * *

Не пењем се у зграду. Нисам уопште сигуран ко сад живи тамо. После пар минута се враћам на станицу и поново чекам седамдесетдвојку. Ипак улазим у 601. Аутобус излази на аутопут. Некадашње Братство и Јединство.

Отприлике у време кад сам завршио факултет и кућа је коначно била завршена (под кровом, омалтерисана и с паркетом) и усељива завршило је и некадашње братство и јединство. Отац и ја смо, вољом закона, постали држављани различитих земаља. Књижаре су нестајале, па је чак и места за пешачење по тротоарима нестајало. Оцу су, на име излазне таксе, еуфемизма за једну од свакојаких варијанти безочног грабежа који је настао, на граници почели тражити немогуће суме да би нас посетио, а мени се у тај и такав Београд није више долазило. О селидби више није могло бити ни говора. 

* * *

Из аутобуса одлазим до кола, која ме чекају паркирана код железничке, улазим и возим на Трешњу. Проверавам да ли сам понео кључеве. За разлику од стана у Блоку 63, знам ко сад живи тамо. Нико.

* * *

Отисак који сам утиснуо у београдски асфалт је практично непостојећи. Осим књига и плоча које сам однео на југ, све сам оставио како сам и нашао (кућу иза Авале не рачунам, то и није Београд, видим пола Шумадије са терасе). С друге стране, отисак Београда на мене је био много већи него што сам икада планирао да допустим. И ако сам некада био љут на родитеље што су ме стално вукли ка Београду, временом се показало да је и линија која одваја љутњу деце од захвалности такође крхка и непостојана. Београд јесте украо велики део мог детињства и младости, али понешто сам и добио. И још имам. 

Мислим да смо нерешено.