Déjà vu

Sve se ponavlja, isto, samo malo drugačije.

                                                                                                  ***   

Kad sam bio mali dečko imao sam ohoho igračaka. Ipak, mnogo, ali mnogo manje nego ovi ljudi što su sada deca. Igračke su spavale u pletenoj korpi, visokoj. Korpa, kao sa pijace u Jemenu, ličila je na one iz crtanog filma o Alibabi u koje može da stane čitav razbojnik sve sa krivom sabljom. Tona igračka je mogla da stane u tu moju korpu; kubni metar drvenih vozića, šina, plastičnih životinjica, kauboja, Indijanaca i naravno lego kockica. Posebno sam cenio kockice! A kako je tek bilo teško rasute igračke vratiti u korpu! Satima bih sedeo i sakupljao ih, i sakupljao ih, i sakupljao ih. Bilo ih je milion, a ja sam bio jako neproduktivan sakupljač igračaka. Ubacim dve-tri u korpu, pa naletim na neku koja mi odvuče pažnju, zaigram se i zaboravim da skupljam sve dok me po ko zna koji put ponovo ne opomenu. Mislim da nikada nisam do kraja sâm skupio sve igračke. Uvek bi neko od odraslih na kraju izgubio strpljenje i pritekao mi u pomoć.

                                                                                                  ***   

Kad sređujem biblioteku to mnogo, mnogo liči na to sakupljanje igračka u korpu. Ja sam jedna veoma neproduktivan sređivač knjiga. Akcija ume da potraje po ceo vikend… Svako malo pa se zaigram... Naletim na neku poznatu knjigu, pa se setim neke pesme, nekog dela, pa ga tražim i po stoti put čitam, umesto da slažem i brišem prašinu. Ili natrčim na neku koju i posle toliko godina nisam pročitao, a trebalo je, i bih da me nešto, bog zna šta, nije omelo. I izdvojim ja tu knjigu na posebnu gomilu. Ili nađem knjigu koju je napisao neki prijatelj i poklonio me je sa sve posvetom a nisam je nikada do kraja pročitao. Onda me uzgrize savest pa i nju stavljam na posebnu gomilu. Ili primetim neku na koju sam skroz bio zaboravio ili čak nisam ni znao da je imam. E tu se silno obradujem, pa i nju stavim na posebnu gomilu. I one koje neophodno moram još jednom da pročitam, i one idu na posebnu gomilu.  Na posebnu gomilu idu i one pozajmljene i nikada vraćene. I njih, grižosavesno izdvojim na stranu.

A na kraju se u svim tim gomilama zagubim i sve pobrkam.

                                                                                                  ***   

A među knjigama ima i skrivenih blaga. Onoliko! Svašta-nešto tamo nađem. Posvete, od prijatelja, od pisaca (sa pogrešno napisanim imenom – mom dragom Bejanu, napisao Luis Sepulveda), od prijatelja-pisaca, od učiteljice (za odličan uspeh i primerno vladanje). U kompletu gde nedostaje jedna knjiga, umesto nje stoji cedulja koja tvrdi da sam je (knjigu ne cedulju) u neko neodređeno doba istorije pozajmio nekome koja mi je tada bio baš blizak, a sad živi u, na primer, Johanesburgu. Tako natrčim i na davno istekli pasoš. U njemu pečati: Kelebija, Horgoš, Gevgelija, Sežana, a na slici ja s pubertetskim brčonima kao glumac iz meksikanske telenovele. Tu se nađu i zaturene fotke. Neke me rastuže, jer je na njima nešto veselo što nikada neće imati reprize, a ja to tada, kada sam to živeo nisam znao. Na nekima neki ljudi kojih nema, ili su daleko ili su sad drugačiji i nedostaju mi onakvi kakvi su bili a više nisu osim na tim slikama i u sećanju.

A najbolje su vesele fotke! To su one na kojima svi imaju nenormalno smešne frizure. Posebno su smešne one gde su svi nešto hteli da budu lepi, pa se doterivali za slikanje. Nije da bih voleo da ponovi, ali su mi opet jako, jako smešne jer je sve to bilo jako, jako veselo. Fala bogu pa je prošlo.

I na kraju natrčim na prvu ličnu kartu. Na njoj lice okruglo ko danski puter-biskvit, otsak prstića (desni kažiprst za slučaj da ga krivično goni policija). Otiščić najmanji na svetu.  Svojeručni potpis : Ne ume da se potpiše

Bračno stanje: neoženjen.

Visina: 0,76 m.

P.S. Ovo je nastalo iz čestice koju mi je poklonila Coco Rosie. Njojzi hvala. Talentovana devojka, nema šta. Samo stidljiva.