NEZAJAŽLJIVI U VODI, VAZDUHU I NA ZEMLJI

Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.

Danas, kada retko gledam Partizanove utakmice, jer je do karte gotovo nemoguće doći, ostaje mi samo „duplerica“ nekog brzousahlog košarkaškog magazina „Basket“ (ne držite me za reč da se tako zvao), na kojoj se, upravo na tom meču sa Ulkerom, dobrano zumiran, držim za glavu, dok u pozadini moj sadašnji kum, gricka nokte. Naslova za tekst se ne sećam, ali bio je u fazonu „Još jednoj muci, došao je kraj“.

Danas je KK Partizan „mejnstrim“. I to je dobro, sjajno, fantastično. Da nam je sport, zanavek, takav. Napravljen od istog onog „debelog“, koji se od „svinje“ transformisao u čoveka, koji je pobedio Čak Norisa na 100 načina i postao, ne samo sportski, mudrac svoje vrste, zaustavljen u vremenu, da prija, taman onoliko, koliko smo mi požurili, jureći sve što leti ka Zapadu i budućnosti koja samo nas čeka.

Od „svinje debele“, ostade samo pošalica da je „Dule pojeo tri praseta“...

Svaki mudrac zna kada bi trebalo da se povuče. Naravno, i Dule. I Ćak Noris bi, opet,  brzo postao suvereni vladar, samo da kola krenu nizbrdo. Mnogo kraće nego što se išlo uzbrdo. Kao svaki pametan čovek, posle pojedena tri praseta, znao je kada je vreme da se stavi tačka – na vrhuncu. Od pobednika Čaka Norisa do „svinje“ brzo se stiže. Od „svinje“ do Čaka, decenija cela.

Nije Dule jedini primer, ali bojim se da je „sportska inteligencija ove zemlje“, odavno zaboravila neke ranije primere, pa rekoh, da ostanem efektan i za one sa kratkim pamćenjem. Dok kod nas jednog ŠEKULARCA, trideset godina mlađi, srditi taksista razvlači pesnicama po ulici naočigled prolaznika u sred Beograda, njegov vršnjak, SIR BOBI ČARLTON je odavno ogluveo od aplauza, gde god da stupi nogom, na stadion, u palaču na čaj kod Elizabete, školu ili talk-show.

Prošle srede smo odgledali poslednjih meč Partizana na domaćem terenu u Ligi šampiona. Na stadionu je bilo manje od 15 hiljada gledalaca, zvanično. Prosto, nadrealna cifra, ako se zna da su karte išle u kompletima i da je prodato duplo više! Do kraja utakmice, ostalo nas je negde osam-devet hiljada, a ostali su otišli uz psovke i šutiranje stolica.

Pokušao sam da refrešujem te face, kao i face onih, koji su ostali kod kuće, sa „neiscepanim“ kartama (ovo je fenomen NBA i loža u Narodnom Pozorištu), samo dva i po meseca ranije, posle one noći u Briselu, kada je Partizan posle sedam godina izborio plasman u Ligu šampiona. Kako su se tada ložili na sve što je crno-belo, trčali na Aerodrom i planirali kupovinu kompleta karata, ma koliko da koštaju...

O kupovini karata za Ligu šampiona je razmišljalo, brat bratu, da gađamo, 200 hiljada ljudi. Kada su objavljena imena protivnika, a raja čula da u Beogradu neće žonglirati Mesi, Kristijano Ronaldo, Runi i ostali likovi iz televizora, taj broj je pao na 100 hiljada. Legitimno - sportsko pravo svakog građanina ove zemlje da bira, za šta će dati pare. Naredna faza, tzv „prirodna selekcija“ u našem društvu, nastaje kada bi trebalo dati 20-25% prosečne plate za gledanje tri fudbalske utakmice, a oni zagriženi iz provincije, čak i trećinu (da ne trujem onom tezom da poslednjih godina kreće društveno raslojavanje između navijača Partizana i Zvezde, s obzirom da ako želite da navijate za Partizan, morate da imati dublji džep, kako bi „pokrili“ sve iventove u kojima deremo bogate i trule Evropljane).

To je već ozbiljan problem za mnoge, pa su tako karte za neke Ukrajince i Portugalce, odnosno, Arsenal, otišle, uz dosta manje pompe nego one pre sedam godina, kada smo osam sati stajali na jednoj nozi na desetak metara od blagajne i gledali kako tapkaroši nose sve, brže od Ronalda, Bekama, Zidana, Deka, Drogbe i ostalih...

No, ako je za jedinu sreću, onima koji traže utehu, barem tapkaroši nisu puno zaradili ovog puta. Na putu do stadiona na megdan „Rudarima“ iz Donjecka, dobio sam informaciju da se „Jug“ prodaje za 400, a ubrzo sam dobio ponudu da kupim „Sever“ za 200 dinara (za neupućene, start je 1500)! Još upečatljivije, slušao sam monolog, baš tu, ispred crkve kod „Severa“ JNA (od milošte), koji prenosim bez cenzure:
- Sever, sever!
- Koliko?
- Dvesta.
- Koliko, bre?
- Dvesta dinara.
- E, ’ajde daj džabe?

- Evo ti brate, pa se ti jebi sa njim - reče kratko podšišani momak i otrča prema svojoj grupi, 20 metara niže. Spasao se bede – te Lige šampiona...

Od želje da euforično „kuću prodamo“ do tog bezvrednog parčeta papira, sa kojim ste mogli da gledate neku utakmicu Ligu šampiona, nije prošlo ni 80 dana. Tolika je valjda naša pasija i odnos prema sportu, klubu ili takmičenju, koje smo čekali, kao cirkus, sedam godina, da ponovo poseti ovu našu balkansku pustahiju? Možda se to zove vaspitanje? Za dva meseca, prokleli smo dan, kada smo i ušli u tu Ligu šampiona, da gubimo, da nam se smeju. Najžalosniji smo bili mi, promrzili na stadionu, verni do poslednjeg dinara i minuta, koje su sažaljevali i ismejavali svi oni, koji tamo nisu bili. Od „hita leta – najveće radosti“ do pokisnule sramote, stajali smo na toj beogradskoj kiši mi, bez četvrtine plate u džepu, a ostali mudraci su nas podjebavali, do pre 60 dana isfrustrirani zbog toga što neće biti te večeri na stadionu...

I tako, sportski korpus mudraca, nastavlja da leči svoje komplekse. Naredno je nedeljno pražnjenje, ovoga puta, baš za elitu, za one, koje ne viđamo na ulicama. Stiže nam finale Davis Cup-a. Do sada su mečevi Davis Cup-a, više ličili na neko porodično slavlje stabla Đokovića, na kome su svi izdanci familije, na svadbarski zakićenim stolicama, davali takt malobrojnoj publici, nenaviknutoj na teniske mečeve i takvu vrstu navijanja. Opet imamo 200 hiljada Srba, koji bi želeli da budu u „Areni“ od petka do nedelje. Do prošlog kola, ribarskim mrežama su ljudi iz TSS-a lovili ljude na potezu od novog Mercatora do „Sava Centra“. Nadam se da će taj broj „raje željne spektakla“ u ponedeljak biti dva miliona, a ne stotinak, ismejanih, koji će ostati da aplauzom pozdrave pobedu Francuza.

A tih 200 hiljada Srba željnih „svile i kadife“, moglo je sinoć da bude u polupraznom (punom) „Pioniru“ da gleda neke teniske legende, sluša plejbek „malog od ministra“ Kikija Lesandrića i na sve to, pomogne obnovu Kraljeva. Međutim, tamo su bili, izgleda, samo oni, kojima je to posao. Javne ličnosti, političari, kolege – sportisti. „Poštena sportska inteligencija“ odmara, čeka nešto, jači zemljotres, Agasija, Federera, Nadala...

I onda se pitam, zašto? Znam odgovor, nego tek tako. Zašto lečimo svoje individualne i nacionalne komplekse na sportu? Zašto trujemo i poslednji izvor? Ništa nam ne valja. Nećemo da navijamo za naše klubove, jer su loši. Stadioni su nam hladni, stolice ne greju naše dupe, kao nekada beton, pre 30 godina. I sa halama, izgleda nešto nije u redu? Tamo igraju samo „neka deca“. Nemamo dovoljno para da kupimo sve crnce ovoga sveta, da pimplaju i skaču, sve majstore da dovedemo tu, u komšiluk, da pikaju sa nama „ tri na tri“, dok nam ne dosade, pa ih vratimo, kada shvatimo da smo bolji? Ko će, bre, da gleda tu „našu decu“? U televizor, bre, ni u šta drugo. Oni tamo znaju, a mi ništa ne znamo. A zatim, kada i neka „naša deca“ uđu u tu magičnu kutiju, u taj svet, prvo se obradujemo, kažemo: „Pa, to, jel sam ti rekao!? To je naša dete, krv, inat, zakon, inteligencija, dinarska građa, hercegovska stena, moravski vuk, bla, bla, tri prsta, itd“ - a kada ukapiramo da „šut sa rogatim“ ne može iz milion razloga, to ne prevodimo tako, nego im se najebemo svega i svačega zbog toga što su se uobrazili, zato što se ne zalažu, „ušli su u lovu“, „čuvaju noge“, „gledaju da se prodaju“ ili naprosto „veze nemaju sa životom“, a najčešće je i najjednostavnije „zato što su .ičke“.

Kad se baš - baš iznerviramo, onda prebacimo na neki rijaliti šou, nesposobni da shvatimo, da smo mi rijaliti, sami za sebe. Svako sa svojim tiketom iz kladionice, fudbalom sa trbušastim komercijalistima sredom uveče u travnatom balonu u dresu  Čelsija ili Intera i vikendom uz Stouk, Malagu, Livorno i sve ostale, koji nam život znače.

A život prolazi u porazima...