FDU SLUŽBA ZA STUDENTSKA PITANJA

Ako me posluži junačka sreća i ovo malo pameti u ludoj glavi, sutra u ovo vreme biću osoba sa diplomom. Akademska građanka! Dramaturškinja s velikim D - Dipl. To nije neka stvar kojom se hvalim. Naprotiv! Za sedam godina, neki završe i osnovnu školu. S obzirom da sam ja toliko studirala, ubrajam se u tužni srpski prosek. Visoka prosečna ocena i opravdanje u vidu činjenice da od prve godine radim u profesionalnom pozorištu, a da sam poslednje tri provela kao apsolvent, možda prolaze kod moje majke. Kod mene, slabo. Mislim da me je prosto mrzelo... Ne da učim, nego da završim fakultet, odnosno: izvesno poglavlje života koje ti daje iluziju da si još mlad i da se od tebe ne očekuje previše. Moguće je da bih se u toj ugodnoj apsolventskoj barici bućkala još par godina, da Bolonja nije došla po svoje. S Fakulteta su nam zapretili: ako ne diplomiramo u ovom roku, čeka nas 17 (i slovima: sedamnaest) diferencijalnih ispita u sledećem. Tako smo se dozvali. Ispolagali zaostale ispite.

2 > 17, u svakom slučaju. To je neoboriva jednačina.

Smešno je to što nas na diplomski ispit, sutra izlazi osamnaest.

A tužno je to što u tu grupu, spada nekoliko kolega i koleginica koje zaista smatram za najbolje i najuspešnije mlade pisce, dramaturge i scenariste u zemlji.

To sve znači da FDU nije toliko loša škola kao što se o njoj povremeno misli. Većina dobrih studenata sa naše akademije, vrlo rano uleti u posao.

I to je dobar znak.

Preturam po sajtu ove dobro mi poznate institucije, kako bih saznala šta nude postdiplomcima... I tu negde naletim na frazu: „najzanimljivija  i najpoželjnija visoka škola u našoj zemlji".

Dobro, pored toga što u našoj zemlji niko neće da se bavim ničim pametnim, pa se gluma smatra prestižnijom profesijom od recimo medicine ili prosvete, šta je to što studiranje na našoj Akademiji stvarno čini toliko poželjnim?!

Kao prvo: najteži ispit je prijemni. Kada ga prođete, sve vam se ostalo čini lako. Tinejdž nedoumice koje ste imali: „imam li/nemam li talenta" i tako to... tu bivaju na trenutak otklonjene i čini vam se da se upisom na FDU rešili sve... Naravno, tek vas onda očekuju iste nedoumice na višem nivou, ali... Letnji raspust sa saznanjem da ste primljeni na Akademiju, nešto je najbolje što se mladom čoveku može desiti. Ja sam recimo, bila, kompletno euforična.

Kada sam saznala da sam upala u „deset veličanstvenih" (moja klasa, kako je to vreme pokazalo zaista i jeste veličanstvena, s obzirom da svi ljudi pišu, svima se izvode drame i snimaju scenarija, niko nije odustao niti se zaposlio u marketinškoj agenciji!) skakala sam i vrištala, zatim sam popila pet đus vodki, zatim je moja tetka počela da plače od pretrpljenog straha za moju sudbinu (ubeđivala me je da upišem prava, kao sav normalan svet), a onda sam se slavno posvađala s tetkom što je uopšte sumnjala u mene... Burno!

Ko god me je tog leta pitao šta sam upisala, dizala sam nos i naglašavala svaki slog u reči „dramaturgija". Dobro, naravno... shvatila sam da pola ljudi nema ni pojma šta to znači, ali to nije umanjilo moj osećaj lične važnosti... „Dramaturgija"... Zvuči ko burgija... ili ko nečija ekscentrična tetka, „gospođa Dramaturgija Panić" , naprimer...  jadno, ali... sve jedno, meni se mnogo dopadalo.

Čim sam u staklenoj vitrini pročitala svoje ime na rang listi kandidata, „otputovala" sam ... zapravo, otišla kod prijateljica u Batajnicu.

Tu sam ostala par dana sa već pominjanom tetkom, koja je nakon one svađe, smatrala da mi je posle stresnog prijemnog neophodno opuštanje van grada. Izgleda da je bila u pravu!

Toliko sam se opustila da sam propustila rok za upisivanje fakulteta.

Ne znam kako se to desilo... moguće da nisam ni gledala datume, već samo rang listu, a moguće i da sam poslovično brljiva po pitanju rokova, negde nešto zabrljala u svojoj glupoj glavi... U svakom slučaju, trenutak kada sam shvatila šta se dešava, bio je od onih kad vam se oduzmu noge. Uzalud me je Jelena (u to vreme FDU apsolventkinja) ubeđivala da tako nešto ne može da se desi... ja sam videla sebe kako dolazim na šalter, a neljubazna službenica mi govori kako je moje mesto popunjeno.

Penjala sam se stepenicama, kao u nekom snu, stežući još i Jelenu za ruku. Ulazimo u sekretarijat... Ja mucam svoje smušeno: dobar dan, a tamo sedi grupa nasmejanih žena.

„O, Jelena!", dobacuju joj s vrata, „Je l si ti to dovela sestru? Čim smo videli kako se preziva i još da kasni s upisom, shvatili smo da ti je sigurno sestra."

„Jeste, jeste. Očigledno je još gora od mene" ...

Smeje se Jelena a smeju se i gospođe s druge strane šaltera.

To šaltersko iskustvo nešto je što nikada ranije nisam doživela.

Žene za šalterom se smeju i šale.

Moja starija sestra priča s njima ko s prijateljicama... SF!

„Sauvali smo ovaj ŠV obrazac, da vidimo da li tvoja sestra ume da ga popuni za razliku od tebe" ... Zabrljam već u prvoj rubrici. Gospođe se smeju.

„Očigledno ne ume! E, šta ti je genetika. Daj mi to, devojko... Evo ja ću to da popunim, samo mi pokaži ličnu kartu."

Fenomelano! Iz sekretarijata izlazim s gotovim indeksom i u totalnom šoku. Jelena kaže: „Šta sam ti rekla? One su super. Videćeš. To je najbolja služba na fakultetu" ... I stvarno, nakon četiri godine studija i još tri u apsolventskoj krizi, mogu da zaključim da je tim gospođa koje rade u sekretarijatu ono što Akademiju zaista čini „najpoželjnijom visokoškolom u našoj zemlji".

Ljubaznošću, strpljenjem, šarmom... ove žene ruše sve predrasude koje postoje o šalterima. S njima svi problemi postaju rešivi... Na sva pitanja, dobija se precizan odgovor. Svi su rokovi rastegljivi... Sa svim uplatama može se zakasniti... Svi se potpisi mogu doneti i sutra... sve može odmah ili za godinu dana...  Sve potvrde, sva moguća i nemoguća dokumenta, sve stiže na vreme. Čak i kad traje zvanični rok za prijavljivanje ispita, pa u maloj kancelariji službe za studentska pitanja bude po pedeset ljudi, ni jedna od zaposlenih žena ne skida osmeh s lica.

Pošto vam kompletiraju svu dokumentaciju za vizu, napominju da bi bilo lepo da im pošaljete razglednicu. Tako na panou u njihovom ofisu, stoje najrazličitije razglednice, poslate s najrazličitijih svetskih festivala. Sve studente, bivše studente, apsolvente i brucoše, znaju po imenu.

U trenutku kada u pola školskih ustanova postoje štrajkovi, krađe, korumpirani profesori... U trenutku kada se student s Filološkog samoubio zbog ponašanja njihove službe za studentska pitanja, gospođe koje rade na našoj Akademiji neverovatan su primer poštenja, lepog vaspitanja i razumevanja.

Pred njihovim šalterom niko se ne oseća kao Jozef K.

Juče sam svratila da naknadno donesem uplatnice za oba dela diplomskog ispita... To je svakako trebalo da učinim pre nedelju dana, ali... čekala sam neki honorar i znajući da s našom studentskom službom nikada nema problema, stvar sam kao i uvek ostavila za poslednji čas.

Upadam dakle u ofis, pola sata posle radnog vremena da donesem dokumenta pola meseca kasnije. Sa mnom je opet Jelena.

„Dobar dan, izvinite što kasnim, ali ovo je poslednja stvar s kojom Vas mučim!"

„Ah, uđi, uđi... Tu je i sestra, vidim. Kako si Jelena? Ništa bez podrške? Šta ćeš sad sa diplomiranom sestrom?" ...

Opet se smejemo... Gospođa vadi pripremljene zapisnike za moj ispit, ja joj dajem uplatnice i prijave.

„Donela si prijave?!", čudi se ona, ko bi se tome od mene nadao., „A ja sam ti za svaki slučaj sačuvala dve prazne! Eto, vidiš koliko mi tebe volimo!", pokazuje mi prijave. Prazne. Stvarno. Stoje u zapisnicima s mojim imenom.

Umesto izjave: „Volim i ja vas" , koja u Srbiji od nekih događaja zvuči pomalo bizarno, promrmljam nešto u stilu: „Hvala. Vi ste uvek toliko ljubazni"

„Naravno", kaže ona," Najsvetlije što ovde imamo su studenti. Svi su tako divni... I nikad nas niko ne zaboravi. Neko diplomira i ode, ali se javi posle dve godine... Evo, kaže, šaljem vam repertoar, birajte na koju ćete predstavu! Jeste malo neodgovorni, ali takvi ste... umetnici! Ova služba postoji zbog vas, ne vi zbog nje. Kako da ne budemo ljubazne?"

Ja se inače veoma mnogo plašim šaltera.

Pakao vidim kao šalter salu u Palati pravde. Ponekad mislim da me administracija šokira više od bubašvabe u hodniku. I znate, imam razumevanja za najneljubaznije šalteruše na svetu. Nije to lak posao: treskati pečatima, odgovarati na stalno ista pitanja večito spetljanih stranki, ubirati državne takse i sintakse, privatne metakse (piće koje niko ne voli da pije, pa ga zato svi poklanjaju šalterskim službenicima)... sve to sigurno stvara nervozu. Kada se tome doda ispijanje hektolitara kafe, aritmija koju stvara višak kofeina... jasno je zašto su radnici na šalterima večito nervozni. Jasno je i zašto spadam u one koji ih obilaze u širokom luku. Kada bi postojala neka peticija... Nešto kao: uređenje šalter sali po feng-šui metodama, ili ... popust na kafu bez kofeina za štalterske službenike, ja bih je odmah potpisala.

Ipak, mislim da bi svim tim večito nadrkanim tetama iza stakla, najviše pomogao kratak kurs bon-tona, na Fakultetu Dramskih Umetnosti.  

Naravno da ima i drugih stvari... ali ženska ekipa iz sekretarijata, ono je što FDU čini zaista otmenom institucijom.

Ovo je priča o njima.

Stvarno su sjajne!

Zbog njih je FDU ono što se naziva „Lepim licem Srbije". :-)

Svaka im čast!!!

Iskreno,  

Minja Bogavac

noćna mora svih šalterskih službi, sem jedne :)