STONI PING PONG

Pre neki dan, na jednom od ovdašnjih blogova, pomenuo sam ping-pong. I onda su navrla sećanja u vezi tog predivnog sporta. Stoni tenis iliti ping-pong je u moj život ušao preko sveske. Da, preko sveske, one sa tvrdim koricama. To mi je bio prvi reket. Sto je bio trpezarijski, veliki, onaj na izvlačenje. Umesto mrežice smo koristili kutije od audio kaseta. I bilo je ludo. Nema ko nije testirao ovaj način igre po rođendanima i raznim drugim svetkovinama primerenih ranim razredima osnovne škole. Pošto me je držalo to tupkanje i lupkanje loptice, ubrzo sam dobio od roditelja svoj prvi set za ping-pong. Kineski, naravno, sa običnim reketima drvenjacima ali bokte, tu je bila mrežica čije su se stege ubrzo urezale u trpezarijski sto i postale neodvojivi deo vidljiv kod svakog razvlačenja tog stola. I išlo mi je. Nisam bio loš.

Nekako, paralelno s tim, u firmi u kojoj je radio moj otac, pribavili su pravi sto za stoni tenis. Sto je kupljen posle nekakvog velikog prvenstva u Ljubljani (dal’ evropskog, dal’ svetskog, pojma nemam). Vikendom su se tu skupljali ljudi i igrali stoni tenis do besvesti. Na tom mestu sam naučio šta je bekend, a šta forhend, kako se servira na najrazličitije načine i sve ono što me činilo sve boljim i boljim u ovoj fenomenalnoj igri. Reketi su bili pravi, mislim da smo mi klinci to zvali „softaši“, neki su imali glatku površinu, a neki tzv. travu. Vremenom se iskristalisalo da je meni najbolje ležala kombinacija: trava za bekend, a glatko za forhend (ne sećam se kako sam do toga došao). Drali su me mnogi, a i ja sam drao mnoge. Najviše me drao ćale. On je najbolje znao da iskoristi moj način igranja. Naime, ja sam bio opčinjen igrom francuskog stonotenisera Žaka Sekretena koji je igrao neverovatnu defanzivnu igru. Vraćao je lopticu maltene s poda, udaljen od stola, dok su njegovi protivnici mlatili lopticu pokušavajući da mu doskoče. Eh, ja sam nekako forsirao taj odbrambeni način igre, a moj ćale je tukao lopticu, spinovao je i ofanzivno mleo protivnike. Šta da vam kažem? Izgubio sam sve mečeve koje sam igrao protiv njega. Ali, bilo je tu divnih poteza i zbog toga je vredelo trpeti zezanje koje bi usledilo nakon partije. Mada, nisam ni ja bio naivan. Svaki put kad bi me iznervirao, bacao sam mu lopticu onako, bezveze i ona bi zavšavala u nekom uglu prostorije, a kako je na podu bio linoleum, morao je da se savija da je dohvati. Kukusiganjemu (to nam je u familiji). Ja bih se samo smeškao,dok su mu niz zulufe klizile kapi znoja. Al’ da me drao, drao me je.

Ipak, najduže sam igrao stoni tenis u mesnoj zajednici (proširenoj porodici). Tu smo imali sto i igrali smo nonstop, pravili turnire, a sve pod budnim okom Marksa, Engelsa i Druga Tita. Pošto je bilo velikih rivaliteta, bilo je i najraznoraznijh svađa, bacanja reketa, a jednom je jedan moj drugar pogodio protivnika reketom pravo u čelenku nakon treće „svinje“ za redom (za neupućene, „svinja“ je kad loptica pogodi samu ivicu stola i odskoči neodbranjivo u najnelogičnijem pravcu). Da bismo nabavili nove rekete, morali smo da se obratimo čilagerima iz mesne zajednice. Nas nekoliko smo morali da prisustvujemo toj sednici na kojoj smo bili poslednja tačka dnevnog reda. I kada je predsedavajući došao do te tačke, umalo nisam pao kroz prozor. Čovek je uzeo papir sa dnevnim redom i pročitao: „Poslednja tačka dnevnog reda, vezana je za dolazak ovih naših omladinaca, a ona glasi NABAVKA RAKETA.“ Onda je podigao obrvu, pogledao strogo ka nama koji smo plakali od smeha i odvažno postavio pitanje: „Kakve su vam rakete potrebne?“ Bilo kako bilo, dobili smo "rakete" i to odlične kineske i gledali smo da se više ne gađamo s njima.

Eto, hteo sam malo da podsetim na ovaj sport koji je pretrpeo mnoge promene u međuvremenu. Jer, kako zaboraviti sveske sa tvrdim povezom, kako zaboraviti sto iz Ljubljane, kako zaboraviti Sekretena, pa i Šurbeka, Stipančića, Kalinića, pa i Karakaševića (koji je bacao visoko lopticu u vis u toku serviranja), kako zaboraviti zbunjene vođe komunizma dok loptica leti sa jedne strane na drugu, kako zaboraviti partije u izviđačkom odredu gde je manjkao prostor oko stola, kako zaboraviti miris borovih iglica Mediterana i kamene stolove duž celog Jadrana?

Mislim da ću posle ovog bloga, otići do sportske radnje i kupiti jedan reket („softaš“, s jedne strane trava, s druge glatko) makar takvi više i ne postojali.