RUKOMETNA EVROPA STIŽE U SRBIJU

U sredu će žrebom biti određene grupe Evropskog prvenstva za rukometaše, koje će se od 15. do 29. januara 2012. godine održati u Srbiji. I pristrasno, iz ugla novinara koji godinama prati i živi samo rukomet, i nepristrasno, iz ugla ljubitelja sporta, mogu da tvrdim da će to biti jedan od najboljih sportskih „iventova“ , koje je Srbija organizovala, a po broju stranih navijača, verovatno i najposećeniji od svih takmičenja u timskim sportovima unazad decenijama

Koliko god iz ugla prosečnog sportskog gledaoca u Srbiji, rukomet delovao kao sport prošlosti, zapušten i izgubljen u skraćenjima, otcepljenjima, podelama i ostalim pogubnim procesima, koji su mu se dešavali, on se u Evropi veoma ozbiljno pozicionirao kao sport uz rame košarci, a daleko ispred ostalih.

Najzaslužniji za to su svakako Nemci.  Koliko je rukomet u najjačoj evropskoj ekonomiji postao popularan, govori i to da je EHF, u nameri da modernizuje Ligu šampiona, krenuo sa „Final Four“ modelom i turnirom koji se održava samo u Kelnu prethodne dve i još dve godine. I za takav spektakl, ne postoji dovoljna velika hala, pa ni „Lanxess Arena“, jedna od najvećih u Evropi, to nije. Karte za prošlogodišnji i ovogodišnji F4, prodate su par meseci unazad, a na tribinama je bilo 20 hiljada gledalaca, bez praznog mesta, iako smo, recimo, ove godine imali špansko finale, Barsa-Siudad Real. Bundesliga je iz godine u godinu sve jača. Dva najveća grada, Berlin i Hamburg, krenuli su u ambiciozne rukometne projekte, imaju velliki broj navijača, a tu su i legendarni Kil na Baltiku, pa Manhajm sa svojim „Lavovima“.  Prosek  gledalaca na tribinama za četiri vodeća kluba je između osam i 12 hiljada u domaćem prvenstvu.  Ako dodam da od pelena do penzionerskih štapova, svi nose dresove svog tima, mogu reći da je u igri ozbiljan novac, koji polako najveće klubove postavlja kao ozbiljne tržišne igrače i omogućuje im da žive od svog rada.  

Ono što svakako bode oči je što su Nemci ubačeni u „prvi šešir“ žreba za EURO 2012, kao zvanično 11. na svetu i 10. u Evropi. To je presedan i pokazuje, koliko rukomet mora još uvek da radi na jačanju institucija. Ipak, svi u rukometu su svesni da neučestvovanje Nemaca na Olimpijskim Igrama može dovesti do problema sa parama. Manje sponzora, manji ugovori u klubovima, sve manje. Kao što mi reče legendarni Štefan Krečmar kroz šalu u intervjuu pre par meseci: „Moraju da nađu način da nas kvalifikuju. Rukometu treba nemačka ekonomija“.

Za rukometom su od Nemaca, jedino luđe dve nacije u Evropi. Prvi su Danci. Možda ste čuli ili ne, ali ponovićemo da je finale danskog prvenstva igrano na nacionalnom stadionu „Parken“ u Kopenhagenu pred 36.500 gledalaca. Igrao je domaći Kopenhagen sa Silkeborgom. Tako je ujedno pao i svetski rekord u broju gledalaca na jednoj rukometnoj utakmici, koji su držali Nemci od pre par godina (nešto manje od 31 hiljade). U šali, ali i zbilji, priča se da su Nemci dobili domaći zadatak i da je vreme da napune neki od većih fudbalskih stadiona u Nemačkoj i vrate primat „najluđih“ za rukomet. Koliko god retko ko u rukometnim krugovima voleo skandinavsku nadmenost i njihovu odličnu pozicioniranost u strukturama EHF-a, to kako vole i doživljavaju rukomet, možemo samo da sanjamo, mi, odavde, koji ga volimo, isto toliko, ali nas smatraju budalama. Idu u hordama, kada god igra reprezentacija, „crvene“ se tribine od klinaca do penzionera.

Nacija, koja u rukometu vidi skoro pa „nacionalni sport“ je Mađarska. Vaterpolo lagano zamire i ostaje da se igra u Ex-Yu i jednom italijanskom selu.  Mađari imaju ozbiljne klubove, u obe konkurencije u  Ligi šampiona. Segedin, Vesprem, Đer, Debrecin, jesu sredine gde rukomet ima „VIP“ status.  Hale su pune. Slaba ekonomija ne dozvoljava da imaju jaku ligu, ali i to će ubrzo regionalnim udruživanjem biti prevaziđeno. Navijači reprezentacije su jedni od najvernijih u Evropi i videćete, koliko će ih biti u Novom Sadu narednog januara. Nije zato čudo što je RSS odredio Mađare, da budu domaćini grupe u „SPENSU“.  Pre dve godine na EURO 2010, punili su halu i Viner Nojštadu u Austriji, bez problema.

U „prvom šeširu“ su pored Nemaca, još Francuzi, Poljaci i Hrvati. Francuzi su osvojili sve što se moglo osvojiti. Imaju fenomenalnu generaciju „Eksperata“. Imaju odbranu kao zid, u napadu Nikolu Karabatića, koji može da da gol kada hoće. Posle svih uspeha, traže se načini da rukomet dobije mesto koje zaslužuje u francuskim medijima. Tu je Karabatić najveća prednost (možda fotka nije baš najbolja:)). Mlad, atraktivan, pametan, za primer, vratio se u Monpelje pre dve godine i deo je tog projekta. On je najveći marketinški adut rukometa, ne samo francuskog. Takvih sportista malo ima u Evropi i treba to iskoristiti. Polako se budi i francuska liga. Sve se bolje plaća, profesionalizovala se i druga liga.

Ako vam kažem da osim mog Balkan-Handball-a, u čitavoj bivšoj Jugoslaviji postoji još jedan cijeli rukometni sajt, a da su Poljaci samo u poslednjih godinu dana napravili pet, onda je stvar jasna.  Poljaci su se primili na rukomet, oživeli vreme komunizma. Samo u Malmeu prošle zime na SP, kada su „Orlovi“ igrali sa njima, bilo je hiljadu Poljaka na tribinama. Napravili su dva ozbiljna kluba, koja su počela da plaćaju basnoslovne cifre (Vive Kilce i Visla Plock). Imaju ozbiljnu generaciju u reprezentaciji, koja je uzela svetsku bronzu i srebro, kandidovali se za organizaciju SP 2015, ali izgubili od Katara. No, to je već druga priča...

O Ivanu Baliću i ostalim momcima, koji su pokupili svetsko i olimpijsko zlato, ne bi trebalo govoriti, pre nego što ustanemo. Hrvatski rukomet je na terenu i van njega, „ubio“ tamošnju košarku. Osim, naravno, fudbala, ostalo nije za pominjanje. Zagreb je redovan član TOP 16 LŠ, igra u zagrebačkoj „Areni“, a reprezentacija je nešto najbolje što Hrvati imaju od timskih sportova od otcepljenja. Dva puta olimpijski šampioni. Pre dve godine u Gracu, pristigli hrvatski navijači su mogli dve hale da napune. Da li će „smeti“ i u Vršac, teško, ali je svejedno, pametan potez da budu smešteni tamo.

U drugom šeširu su već pomenuti Danci, Šveđani, Norvežani i Mađari.

U trećem, pored Srbije, nalaze se Španija, Island i Češka. Da nije sve krassno, govori primer španskog ASOBAL-a. U jednom trenutku, Španci su imali najjaču ligu na svetu, ali sada je sve otišlo dođavola. Nema se para. Većina klubova grca u dugovima, ne plaća igrače po više meseci. S obzirom da je tamo u proseku 40, 50 igrača sa ex-yu prostora svake godine, najavljuje se pravi egzodus.  Da nije Barselone i Siudad Reala, koji su, eto, razbili Nemce na „F4“ turniru Lige šampiona, mogao bi da kažem da su Španci „ugasili“. Ovako, nešto je ostalo i nadam se da će se stvar popraviti. Koliko je teška situacija, najbolje je objasnio Albert Rokas, desno krilo Barse i španski reprezentativac na svom Twitteru – statusom: „Za Fabregasa, Real daje 60 miliona? Sramota. Od tih para čitav rukomet u Španiji može da živi dve godine“.

Španci su domaćini narednog SP 2013. Vreme je da se nešto novo desi, kako bi u tamošnji rukomet uletela finansijska injekcija...

Kao što Jan Veseli ima problema da Česima objasni šta je košarka, sličnih problema ima i Filip Jiha, verovatno najbolji igrač današnjice, nekom greškom, Čeh. Da je Nemac, verovatno ne bi silazio sa ekrana, s obzirom o kakvom majstoru je reč. Ovako, u Pragu ga stidljivo intervjuišu. Znaju za njega, ali nedovoljno. Česi nemaju ozbiljne klubove, a reprezentacija je na nekom osrednjem nivou. Jiha je izrod, preko koga tamo rukomet nalaze na „osamnaestim stranama“...

I najslabiji rejting na EURO 2012 imaće Rusija, Makedonija, Slovačka i Slovenija. O Rusima je teško govoriti. Ne znam kako izmeriti popularnost jednog sporta u tolikoj zemlji, a ni informacija nema puno. Sve što vidimo jesu  neke mračne hale, snuždena grafika i grč na licu igrača i igračica sa Zapada, kada moraju na batine u Čehov, Sankt Petersburg, Astrahan, Toljati, itd.  Muška reprezentacija više nije na TOP nivou. Mogu da naprave probleme nekom od favorita, ali i to sve ređe. Važno je da učestvuju, mada istorija kaže da su najopasniji u olimpijskoj godini, uostalom, kao i sve velike nacije...

Slovaci su interesantna priča. Niko ne veruje u njih, a oni, malo-malo pa nekoga iznenade. Imaju svoje mesto u svetskom rukometu, imaju jedan ambiciozan kluba – Tatran iz Prešova. Sasvim solidno za njihove gabarite.

Još se pamte izlivi makedonskog ponosa na Kiru Lazarova i ostale, za vreme Svetskog prvenstva u Hrvatskoj 2009. godine. Sećam se dobro da su tri čarter leta puna skopskog selebritija i fudbalskih navijača došla za TOP 12 fazu u Zadar. Na tribinama je bilo četiri, pet hiljada Makedonaca. Malo su zviždali i našim reprezentativcima, čisto da se ne zamere „dobrim“ domaćinima, koji su javljali o lažnim bombama, skinuli srpsku trobojku iz centra grada i nas, novinare držali u kućnom pritvoru na 60 km od hale. Tako će biti i sada. „Čair“ je jedina hala, koja je već rasprodata, na neviđeno. Tu nema zime. Kad se „zacrveni“ od Kumanova...

Slovenci posrću u poslednjih par godina sa rezultatima. Klupski rukomet cveta, ali na reprezentativnom planu ima dosta problema. Razlog je neumerenost kvaliteta i ambicija, ali i problem „zvezda“ u timu, na Balkanu često prisutan. Propustili su poslednja dva Svetska prvenstva i bili 11. na prošlom EURO 2010. Svejedno. Rukomet u Sloveniji ima veliki broj poklonika. Ako uz to dodam blizinu Srbije, verujem da će se ponoviti isti scenario, kao sa košarkaškog EP 2005, kada su Slovenci okupirali Beograd.  

Ne mogu da se otmem utisku da seme kolektivizma, zasejano u Varšavskom paktu, ponovo daje rezultate. U evropskom rukometu, Istok pobeđuje Zapad. Sve četiri zemlje Centralne Evrope (Mađarska, Češka, Slovačka i Poljska), pa četiri zemlje Ex-YU (Srbija, Makedonija, Hrvatska i Slovenija), uz Rusiju, čine odnos 9:7 na „ovu stranu“. U tih sedam sa druge strane su čak četiri skandinavske selekcije (Danska, Švedska, Island i Norveška) i ostaju tri „zapadne“, Nemačka, Francuska i Španija.

Mislim da je RSS kao organizator EURO 2012 imao sreće. Kvalifikovale su se nacije, koje mogu da pune hale.  Pre svega, komšijske. To ne znači da i Srbi ne treba da dođu da gledaju najbolji rukomet. Sve što je vrhunsko, treba probati. A to je i poslednja šansa za veliki „come back“ rukometa među Srbe. Uživajte...