KišoБran

Pokazali su mi, nedavno, čoveka koji ne želi ljubav.

Vidi se.

Kišobran 

            Biće, uskoro. 

            Šta misliš, koliko dugo sam radio na ovome? Koliko dugo pre nego što si napravila onaj intervju? Oko tri godine. Da, pokušavao sam par meseci: da shvatim o čemu se radi, da osetim kako se osećam i da pokušam da ostanem. Ne sećam se da mi se dopalo, pa da sam odlučio da razmišljam; pre je bilo kao osećaj da sam nešto pronašao. U sebi. Lep osećaj. Koji dugo traje. A ti? 

            Znaš da sam došla zahvaljujući tebi. Po nešto što sam oduvek imala, ali dugo nije bilo moje. Ne razumeš. Da, dobro, razumljivo je. Ovako: oduvek sam osećala da to imam i umem, ali nisam koristila koliko bih mogla pa ni otkrivala kako bih sve. Možemo da kažemo talenat, ali je jedna reč za mogućnost ispunjenosti čoveka, ispunjenosti trenutaka, osećaja Živim, malo.

Možda?

Talenat?

            Da, ali ako ga otkriješ. Onda je lako reći i da nije, i da je nešto više. Mislim da osećaj koji dolazi od otkrića daje taj prostor o kome pričaš. Zanimljivo, i... da, moguće. Voliš svoj rad?

             Volim osećaj uzajamnosti. Koji daje. Komunikacije: dobro sam zato što drugima dajem znanje i ideje da budu dobro, a oni mi uzvraćaju prisustvom i zadovoljstvom. I volim osećaj beskonačnog prostora. Kreacije. Možda ono što često čujemo: njemu nikada nije dosadno.

             Zvuči bogato. Kao rečenica jednog mladog gospodina sa kojim sam provela lepe sate: Meni je ovo što sam upoznao tebe, ovo što imamo – jutrošnja šetnja, ili onaj ručak prošle srede – za mene je to poklon: moj život, koji postoji bez tebe, a onda mi dâ i tebe. Tako je znao, u svakom trenutku, koliko je dobro. Toliko je umeo da bude zahvalan... jednostavno me je stalno iznova poražavao zadovoljstvom datim: svojim / takvim: kakvo jeste / kakav jeste, tog trenutka, bez želja, životom... takvim kakav...  

Bez tebe?  

            To nije tema. Pričamo o lepoti. Koju imamo. Prijateljica me juče pita kada ću napisati priču o ljubavi in real time:  

            Ona ga zove da dođe po nju jer pada kiša, a on se smeje i kaže joj da pogleda kroz prozor. Pa ga vidimo kako stoji kraj kola i drži kišobran... onisevole Sofija, sada-stvarno-i-moguće. 

            Pričamo o lepoti, i oboje se, tako kreativno, trudimo. Da ne pričamo o ljubavi?

           Ja mislim da se trudimo da pričamo o ljubavi. Da pričamo o ljubavi, da pričamo, da pričamo, da bismo... šta misliš?

           Sačuvali lepotu? Koliko li je priča moguće ispričati kao mogućih odgovora...

           Sačuvali nešto, ne izgubili nešto.

           Zašto (kada znamo da grešimo)?

           Zato što osećamo da smo dobro, i zato što uspevamo

da

se

naviknemo

da

je

to

dovoljno. In real time.

In real time.

Uvek spremnog rezervnog kišobrana.