Senhor do Adeus

Tek kad prođeš a čudaka ne bude, shvatiš da si se navikao na njega. Ako ga nema nekoliko dana zaredom zapitaš se gde je. Zabrineš se čak. Kad ga ponovo vidiš dvostruko mu se obrađuješ i prvo ti njemu mahneš i nasmešiš mu se. I on se nasmeši tebi, kao da te je prepoznao i mnogo ti se obradovao. I mahne ti. Odeš svojim putem a on ostane da pozdravlja ljude. I tako godinama. Iz večeri u veče, bezopasan, dobronameran, pozdravlja prolaznike ne tražeći ništa zauzvrat.

A kad bolje razmisliš, shvatiš da on u stvari i nije baš toliko osobit kako izgleda na prvi pogled. On je poput onih staraca što sede u parku na klupi hrane golubove i razgovaraju s njima. Ili onih što igraju šah. Jedino što je njegov hobi malo neobičniji, mahanje prolaznicima. On mahne automobilu, a ovaj mu trubne u prolazu.

Vesele dugokose devojke iz džipa u pokretu naginju se kroz prozor i mašu mu obema rukama:
- Zdravo, dragi! - dovikuju koliko ih grlo nosi.

Iz kola zaustavljenih  u bočnoj ulici na crvenom svetlu mladić ga pita: 

- Gde ste Vi? Što Vas nema?
Tad gospodin počne da objašnjava:
- Dolazio sam ali je bilo hladno ...
Ali svetlo na semaforu se promenilo i pre no što je on završio s pravdanjem, kola kreću a on im odmahne s onim istim osmehom koji je imao za sve i dovikne:
- Adeus! - oni mu odgovore kratkim cijukom sirene.

O njemu smo saznali više tek nedavno, kada su novine objavile:

Umro je popularni Senhor do Adeus

Saznali smo kako se zapravo zvao, koliko je godina imao, da je živeo sâm, čime se bavio. Saznali smo da je rođen tu u kraju, u kući svoje skoro izumrle bogataške porodice i da je pre desetak godina iz nepoznatih razloga počeo da izlazi na ulicu, svaki dan posle večere, uvek na isto mesto na aveniji. Tu bi stajao i mahao oc deset do jedanaest-pola dvanaest, ako nije bilo kiše.

                                                                                  ***

U subotu uveče, nedelju dana pošto je umro bilo je toplo veče. Na mestu gde bi da je još među nama u to doba stajao Gospodin Zbogom, sakupilo se stotinak ljudi. Nešto kao spontana komemoracija. Međusobno su razmenjivali šta je ko znao o Gospodinu Zbogom.
Pojavile su se i televizijske ekipe. Zapitkivali su narod. Zvezda večeri bila je gospođa što tu blizu drži uličnu tezgu. Ona je, kaže, lično poznavala Gospodina Zbogom. Često bi mu, iz ljubaznosti, poklonila pečeno kestenje, a leti sladoled. Kaže da joj se često jadao:
"Samoća je jedna veoma zla gospođa. Ona me proganja po kući i kinji me, posebno izvečeri, u tajnosti. Ali njeno carstvo je između zidova praznog stana. Zato joj pobegnem i dođem ovde, među ljude, gde mi ne može ništa. To je moj način da joj napakostim, nisam se boljeg setio, osim da idem u bioskop. Znam da misle da sam matora budala, ali ne sekira me to. Kako mi je i šta znači biti usamljen znam samo ja."  citirala ga je.
- Nije on bio lud. Bio je pametan. Samo je voleo tako da se izražava, čudno, poetski - objašnjavala gospođa s tezge - mučenik. Malo je i zaplakala.  

Veliku većinu ljudi na pomenu su činili oni koji ga nisu poznavali. Da su na vreme razumeli njegovi samoću možda bi mogli malko da mu olakšaju. Ko u životu ima toliko prijatelja ne mora da izlazi na ulicu da maše. Došli su i neki od onih oni koji su ga viđali samo kroz prozor kola ili autobusa u prolazu. Došli su, naravno, i besposličari i oni sto vole gužvu, par policajaca u iniformi i par u civilu, ya svaki sluçaj, oni što vole ulične manifestacije i slučajni prolaznici koje je zainteresovala ili dirnula priča.

I nije to nije bio tužan događaj, baš naprotiv. Veseli ljudi uz ivičnjak mahali su kolima u prolazu. Kola su im odgovarala trubeći, a mnogi nisu ni znali zašto. Nije tu bilo ničega tragičnog ni dramatičnog osim što bi gospođa što drži tezgu svako malo puštala pokoju suzu.

Tako su mahali do ponoći. Onda su se polako razišli kućama. Posle ga je neko naslika na zidu kuće odmah prekoputa. A posle je neko tu slliku prekrečio. Nema veze, svaka kuća kad tad nestane. Zato je drugi napisao pesmu. Za pevanje.

 Foto: Vladan Arsenijević (C)