Mržnja bez kontrole

 Tražeći nešto drugo, kako to obično ide, večeras sam našao ovaj interesantan tekst Umberta Galimbertija iz 2007. godine; tekst je originalno objavljen u listu La Repubblica. Govori o nečemu što mislim da je relevantno za naše društvo, te osetih potrebu da ga podelim sa vama. Uživajte. Druge njegove tekstove oni zainteresovani mogu naći na Peščanikovom sajtu.

* 

Zašto nas plaši masakr na Erbi, gde je par suseda ubio jednu majku, njeno dete, baku i gospođu iz susednog dvorišta? Taj spektakl je varvarski, mada ono što nas najviše muči možda i nije divljaštvo, koliko pitanje da li smo mi u potpunosti otporni na duševna previranja koja su dovela do ove tragedije.

Stigli smo do „psihopatije". Termin koji je skovala psihijatrija devetnaestog veka da bi označila apatičnu psihu, nesposobnu da prepozna, na emotivnom nivou, razliku između onoga što je dozvoljeno i što je aberantno, između akcije bez posledice i akcije sa nepopravljivim posledicama. To je psiha lišena one emotivne rezonance koje svako od nas oseti kada izvrši nekakvu akciju, izgovori ili posluša reč.

Kada su stimulusi preveliki u odnosi na kapacitet za elaboraciju, detetu ostaju samo dve mogućnosti: da „ode u patnju" ili da „zaravni sopstvenu psihu" na takav način da stimulusi u njoj više nemaju nikakvu rezonancu. U ovom drugom slučaju govorimo o psihopatiji, o apatiji psihe koje više ne prorađuje i više ne evoluira, zato što više „ne čuje".

Zaravnjivanje osećanja obično nije izbegnuto, zato što inteligencija zbog ovoga nije u zaostatku. Naprotiv, razvija se sa jednom impresivnom lucidnošću, zato što nema emotivnog mešanja, kao što svi mi možemo konstatovati, kada smo u iskušenju, kao što je nekakav ispit, naš učinak je uvek lošiji od naše pripremljenosti, zbog umešanosti osećanja.

Zbog toga nema iščuđavanja pred hladnoćom i jasnoćom sa kojom par iz Erbe vodi, mesec dana, svoj normalan život kao da se ništa nije dogodilo, bez da pokažu osećanja. Bez zapanjenosti pred indiferentnošću u trenutku hapšenja i pred tvrdoglavošću sa kojom se, nekoliko dana, drže svog alibija, pokleknuvši tek nakon deset sati isleđivanja, kada su ih naposletku telesne snage izdale.

Saučesništvo u izvršenju masakra okuplja muža i ženu u „ludosti u dvoje", kako francuska psihijatrija definiše slučajeve ove vrste. Združeni mržnjom prema komšijama, nakon masakra, njih dvoje se okupljaju oko uzajamne ljubavi, veze koju prolivena krv čini veoma solidnom, uzajamno se braneći uvezani solidarnošću koju ništa ne uspeva da naruši, zato što je njihova psiha ravna, ne registruje ni kajanje ni grižu savesti. Tek na kraju, od iscrpljenosti, jedno hladno priznanje, bez pokazivanja i najmanjeg osećaja krivice, kao da njihovo srce nikada nije bilo dodirnuto onim „bazičnim osećanjem" koje zna odmah da razlikuje, i pre intervencije razuma, šta je dobro, a šta je loše.

Kada sudije, nakon što prođu sva iskušenja, osude ovakve okrivljene, obično utvrđuju njihovu „uračunljivost" koja očigledno funkcioniše izvrsno. Trebalo bi takođe vrednovati njihovu sposobnost da „osećaju". I tu bi se otkrili koreni određenog ponašanja koje postaje aberantno svima nama koji živimo sputani našim osećanjima, ali koje nema nikakvog značaja za onog ko osećanja nikada nije upoznao, zato što u svoje vreme nije bio čuvan, slušan i odgajan.

Psihopate su jedan granični slučaj ljudskog bića, ali psihopatija kao tonalitet duše sa niskom osetljivošću i retkim osećanjima je nešto što se širi među mladima danas i, u njihovom razvoju, oni prisvajaju vrednosti inteligencije, pragmatičnosti, efikasnosti, karijerizma, ponekad čak i cinizma, u tišini srca. A kada srce ćuti i više ne registruje kadence osećanja, ono užasno se već dogodilo čak i kada se ne završava masakrom.

Korisno je ilustrovati ove slučajeve, ne da bi podsticali našu morbidnu radoznalost, već da bismo shvatili gde nas vodi naše ponašanje onda kada nije praćeno osećanjima, i da bismo ponovo obratili pažnju procesima razvoja naše dece, da bismo izbegli da se inteligencija razvije neusidrena osećanjem i postane lucidna, hladna, cinična i potencijalno destruktivna inteligencija.