Znam ja šta vama fali

AleXandar Lambros

Srbstvo, dakle, da se spase, potrebno je sve seksualne aktivnosti u zemlji svesti na misonarsku pozu, isključivo u okvirima bračne zajednice i isključivo u mraku. Bez predigre i postorgazmičke čaše konjaka i cigarete. To nije u srpskoj tradiciji, to su novotarije duhovno propalog Zapada. Valjalo bi i postiti pre i posle seksa.

Od toga kakve su vam seksualne preferencije zavisi budućnost srbskog naroda. A ukoliko se ispostavi da smo kolektivno perverzni preko granica koje Biblija dopušta, preti nam istrebljenje. Zaslužena kazna, naravno, nešto poput brisanja starozavetne Sodome sa predivnog zemljinog šara. Dolazim do takvog neizbežnog zaključka ovih dana, prevashodno čitajući, s pomešanim osećanjima čuđenja i neverice, političke programe ovih spasiteljskih srbskih organizacija koje opširno obrazlažu ideju povratka na leto gospodnje negde pre Maričke bitke (jer od nje je nekako krenulo naopako i, evo, sunovrat nikako da stane), i koje sve odreda kao jednu od ključnih programskih tački imaju obnovu seksualnog morala u Srba, u skladu sa starozavetnim ili šerijatskim normama, u zavisnosti od toga o kom kraju zemlje govorimo.

Počelo je kao vic, s retardiranim forumima gde se vernicama daju detaljna uputstva o pokajanju i okajavanju grehova u koje su uredno pobrojani i branje šumskih jagoda, čitanje svetovnih knjiga, biberenje supe, držanje laktova na stolu i slušanje muzike. Kao i milozvučno fašistički pozivi („kako ću te razlikovati od nemuslimanki ako ne nosiš hidžab") za pokrivanjem, pokornošću, obaranjem pogleda, rađanjem ili striktnom čednošću: hidžab vas štiti, ne samo od Alahove srdžbe već i od bolesti, šejtana, muške seksualne agresije. Sasvim uzgred, ukoliko smem da primetim, i od zdravog razuma i inteligentnih primisli.
Na veb stranici izvesne doktorke Tatjane Đorđević, na kojoj se između mnogih fenomenalnih pravoslavnih naučnih otkrića (svetu, avaj, još nepoznatih, a to samo zato što je u pitanju pravoslavna nauka, a svi znamo kolike su predrasude svetske naučne zajednice prema pravoslavnoj nauci) - nalazi se i ono o dejstvu časnog krsta protiv mikroba i patogenih bakterija. Eksperimentalno dokazano, ako ne verujete. Uzgred, čini mi se korisnom ideja da se verujućima ukine zdravstveno osiguranje, kad molitva već leči sve. Eventualno da im zdravstveno pokrije proteze za amputirane udove, jer, bez trunke cinizma, božiji odgovor na molitve invalida vazda je negativan. („Naučnici su dokazali snagu krsnog znaka", objavljeno je i u časopisu Centra za geostrateška istraživanja Geopolitika, „tako da oni koji se izruguju Hristu, pokazuju još i naučnu nepismenost". To stoji na kraju pomenutog članka, ponosno istaknuto, pa ako vas to nije ubedilo, onda ste definitivno skeptik. O tome do koje ste mere zaglibili u racionalizam, dakle sekularizam, komunizam, ateizam, marksizam, materijalizam, satanizam i svašta još koješta, neću ni da govorim.)

U jednom od tih ingenioznih naučnih radova, koje će svet milošću božjom jednom valjda da upozna, priča se nešto i o tome kako ženino telo „pamti". „Koža pamti", rekla bi Ceca Nacionale, ali ne, ovde je stvar mnogo dublja i zadire duboko ispod kože, u molekule i DNK i, na metafizičkoj ravni, u dušu i psihu, šta već od ova dva pravoslavna nauka priznaje. Ženino telo, dakle, pamti tamo neku metafizičku tvar koju muškarac putem svog sramotnog uda unese u njeno telo. Da vam pojednostavim - ili će vam vagina ostati neupotrebljena na zadovoljstvo vrhovnog nebeskog autoriteta ili ćete je eventualno upotrebiti za stvaranje novog života. I, nemojte slučajno da varate! Bog sve vidi. Ako ste zatrudnele iz prve, niste imale sreće. Ali ste bogu drage i, očigledno, blagoslovene. U suprotnom, svaki penis koji je prodro u vaše telo, a koje je samo nominalno vaše a zapravo je božje, državno, nacionalno, muževljevo, redno po platonovskoj silaznoj liniji od neba na prema dole - menja vam molekularnu strukturu, eksperimentalno dokazano, na način koji vas čini nečistom i nedostojnom droljetinom.

Mizoginija je, kako tradicionalne vrednosti podržane avramovskim religijama nalažu, uvek prva na spisku preporučenih koraka za spas naciona. Budući srpski svetitelj, patrijarh Pavle, imao je divnih tragikomičnih beseda na tu temu, u kojima su meni lično najzabavniji ovi delovi: "Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje", i: "Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama ili na putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje... Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova".

Posebno zadivljuje snaga verske indoktrinacije, jer mnogo žena na ovako otvorenu i providnu mizoginiju odgovaraju svesrdnim prihvatanjem. Nedavno mi piše žena muslimanka povodom moje sprdačine sa hidžabima i burkama: „Svi znamo kakve su prirode muškarci", veli, „Pokrivanje je samo zaštita žena, a i muškaraca, da ih ne dovodi do seksualnog zlostavljanja žena i bluda".

Zanimljivo. Međutim, onako, sasvim površnim razmatranjem „problema" (seks je očigledno problem u religijskom poimanju sveta), zašto ne pokriveni muškarci? Verujem da bi mnogima libido drastično opao da okolo hodaju u onim šatorima u koje trpaju žene. A i žene se sigurno ne bi toliko pomamljivale, kao na prizore muških zadnjica stisnutih u džins modernog kroja, o prednjim ispupčenjima da i ne govorim. Tome slično, čudi me da penis ne pamti svaku vaginu koju je posetio i, šta znam, tamo u adskim dubinama pičke pokupio već nešto što će uticati na muškarčevo psihičko zdravlje i molekularnu strukturu, i ostaviti pogubnog traga na njegove spermatozoide i eventualno potomstvo. Isto, vrlo je indikativno da su slučajevi silovanja, od kojih burka navodno štiti, procentualno zastupljeniji u islamskim zemljama u poređenju s večno razvratnim i pornografskim Zapadom, gde su, primera radi u Oslu u proteklih godinu dana sva prijavljena silovanja počinili muškarci muslimani. Da ne govorim sada o tome kako se u nizu tih moralno uzoritih zemalja često kažnjava žrtva a ne počinilac, neretko i smrću, zbog ukaljane porodične časti (kakav je sve teret na ženski reproduktivni organ Alah natovario, prosto je neverovatno).

Sledeća je homofobija. Trebalo mi je dugo da shvatim da ima sveta koji zaista misli da guranje sramotnog i tajnog uda u rupu nepropisanu Biblijom utiče ne samo na molekularnu i ćelijsku strukturu već i na ustrojstvo svemira. Ništa manje. Onaj deo o zaveri homoseksualne ideologije sam lakše shvatio: ambasadori zapadnih zemalja podržavaju nezavisno Kosovo, ali i Prajd, dakle u pitanju je zavera protiv srbstva. Ok, ‘ajde da uzmem u obzir mentalno stanje prosečnog građanina ove zemlje, temeljno zlostavljanog, šikaniranog i ponižavanog već, evo, više od dve decenije. Rodila se paranoja.

Ali, koliko je pameti potrebno da se zaključi da kretanje asteroida i obrtanje planeta, kao i vulkani i pomeranje tektonskih ploča, ne stoje ama baš ni u kakvoj uzročno-posledičnoj vezi sa oralnim seksom između dva gej muškarca ili dve gej žene. Izgleda više nego što mogu da pobude veronauka u školama i popovi koji vas, kao društvene moralne sudije odasvud zaskaču. Nije nimalo slučajno što sve religije inteligenciju doživljavaju kao najvećeg neprijatelja. Sotonu i šejtana štaviše. Koliko poetike samo ima u činjenici da je ime palog anđela, potonjeg Sotone - Lucifer, tj. Lučonoša, onaj koji donosi svetlo, prosvetljuje. Uzgred, za svaku nepodopštinu u redovima božje administracije na Zemlji, a koja bi zaista i trebalo da uvredi vaš osećaj za moral, poput pandemijske pedofilije, da se zadržim samo na terenu seksa bez zalaženja u srebroljublje, prežderavanje, lenjost i ostale smrtne grehove, nadležan je isključivo nebeski sud i drugačije tumačenje se ima smatrati za bogohuljenje. Dok ćete vi, bludni sinovi i kćeri, kamen u glavu da dobijete na Zemlji. I uvek se nađe ko će prvi da ga baci. Nevezano za to što mu se u pozlaćenim vladičanskim dvorima baškare muške kurve. Ne figurativno, na način biblijskih parabola, već doslovno.

Stojim zbunjen pred tolikom količinom zatucanosti koja društvo dovodi na ivicu seksualne frustracije sličnoj onoj kakva se sreće u teokratijama. Možete dobiti nož u stomak zbog majice koja reklamira seksualne slobode. Mogu da vas izlome i ostave tako izlomljenog da krvarite satima bez svesti na ulici jer ste feminizirani, dakle, upražnjavate nekanonski seks. (A gde su dobri Samarićani?) Život vam se može pretvoriti u pakao ako ste zaboravili da obrišete istoriju na kompjuteru pre odaska s posla i kolega provali da ste išli na gej dejting sajt.

Čini se da je količina te neke potuljene i potmule agresije s izrazitim elementima neiživljenog Erosa (koji izbija iz psovki koje se mahom vrte oko nabijanja i degradiranja putem seksa), srazmerna količini jebanja u zdrav mozak od strane struktura vlasti na svim nivoima. Srbija je zemlja čijim su građanima mozgovi sistematski (s)jebavani. Ne mogu da se otmem utisku da bi na ulicama (ili na srbskim forumima) bilo manje razularenih polumozgaša da su kod kuće imali šta da opale. (Uzgred, ne, od rukobludija se ne suši kičma.) Sasvim prosta logika me vodi na pomisao da bi postorgazmičko stanje opuštenosti i blaženstva ljude učinilo dovoljno lenjim da se maskiraju, izađu napolje i vade kocke iz kaldrmisane ulice. Libido i načini njegovog kanalisanja, to nije nikakva nova mudrost.

Avaj, opet. Tranzitiramo beskonačno i pička se, baš kao i moral, našla u tržišnoj utakmici. A nezaposlenost ogromna. I na sve strane roba se nudi, kako zakoni tržišne ekonomije i nalažu. Nigde na tom duhovno propalom Zapadu nisam video tolike čete srednjoškolki obučenih i nafrakanih kao profesionalne uličarke. A testosteronom nabijeni momci, željni svega, najpre života. A frustracija neizostavno rađa bes. Ženska mladost ove zemlje može ili da se uda ili da peva u podvodačkoj Grand produkciji. Muška da se opredeli za stranku.

Sva bedastoća srpske političke realnosti sublimirana je u nalepnicama koje su mladi iz „Srbske akcije" lepili po autobusma gradskog prevoza - „Omladina bez nade posao čeka, a režim pedere Beogradom šeta". Stvar je do te mere jednostavna. Seks je državni neprijatelj.

U programu ovog srbskog renesansnog pokreta, između ostalog stoje i načela duhovne discipline a među njima i ova - „Upoznaj temeljno volju božju" i „Budi čedan (neporočan) znajući da omladina bez osećanja stida, odana bludu i razvratu jeste znak opadanja i skore propasti naroda".

Eh, već da propadnemo?! I to od seksa. A nismo se pošteno ni najebali. U ovom sveopštem hard core moralnom kupleraju u kome po nemoralu prednjače tradicionalni samoproklamovani čuvari morala, seks ispade najveći problem. A za deset godina duhovne obnove koje se SPC poletno prihvatila izlaktavši se doslovno svuda, počev od škola, ništa se nije dogodilo. Zapravo jeste, propali smo toliko duboko pod teretom sistematskog zatupljivanja i sveopšte hipokrizije da je sada zaista potrebna herojska vizija spasa koja, meni makar, izmiče mogućnostima imaginacije. Ali sam siguran da navlačenje marama i bogougodne noćne polucije neće ništa da reše. Za mene su pak, sigurni pokazatelji propasti države njena nastojanja da se pod strogu kontrolu stavi telesna čednost podanika, na način koji nekome daje za pravo i da interveniše nasiljem u cilju sprečavanja upotrebe tela ukoliko ona ne zadovoljava proklamovane državne i nacionalne ciljeve. Moć postojanja ne poseduje pojedinac. Ona je u rukama sumnjivih autoriteta.

Manje nas je za desetine hiljada nego od prošlog popisa. Ima više umlaćenih žena i nedovoljno sigurnih kuća. O čitavim pobačenim gradovima i polnim boleštinama da ne govorim. Bezobrazna omladina bez elementarne uljudnosti. Iživljavanje nad decom i životinjama. Srednjoškolke obučene kao prostitutke. Ogorčeni, agresivni i neiživljeni adolescentni (ponekad do te mere da ima hotela po Zapadu, koji više ne prihvataju ekskurzije iz Beograda). I da ne nabrajam... nema svrhe obznanjivati očigledno. Očekivao bi čovek makar neki pomak od planske talibanizacije. On se, doduše, dogodio, ali ne u željenom smeru.

Srbi su, čini se i pod Turcima bili seksualno liberalniji, sudeći makar po „Crvenom banu". Škotske bolničarke su u vreme Prvog svetskog rata u Srbiju dolazile između ostalog i zbog toga jer su bile oduševljene tretmanom polne jednakosti koji je u to vreme u Britaniji bio nezamisliv (britansko ministarstvo im je ljubazno odgovorilo, na njihovu ponudu da volontiraju kao bolničarke na terenu, da je ženama mesto kod kuće).

U srpskoj kinematografiji na prste obe ruke mogu se prebrojati seksualno eksplicitne scene koje ljubav, telesnost i čulnost opisuju na način koji otkriva radost življenja i lepotu postojanja. Ne mogu trenutno da ih se setim, ali mora da ih ima. Međutim, za scenama u kojima je seks sredstvo kažnjavanja, degradiranja, sramote, ishodište životne bede, nije potrebno dugo tragati.

Ne samo da ste krivi što upražnjavate seks, već i svaka sumnja na to da je on nebiblijski može ozbiljno da vas diskredituje. Meni lično dešavalo se da iz kakve rasprave budem diskvalifikovan izrečenom sumnjom na račun nepravovernosti mojih seksualnih preferencija (u formi infantilnih seksualnih pošalica koje su koliko zapanjujuće, toliko i zabavne). Od ljudi koji drže da su intelektualci.

Srbstvo, dakle, da se spase, potrebno je sve seksualne aktivnosti u zemlji svesti na misionarsku pozu, isključivo u okvirima bračne zajednice i isključivo u mraku. Bez predigre i postorgazmičke čaše konjaka i cigarete. To nije u srpskoj tradiciji, to su novotarije duhovno propalog Zapada. Valjalo bi i postiti pre i posle seksa.

Da parafraziram Petra Božovića u sceni s Evom Ras u „Lepoti poroka": Znam ja šta vama treba. Naguzite se, sad će izbori.