Šta će biti s evrom?

Profesor ekonomije i naučni savetnik Instituta za evropske studije Miroslav Prokopijević početkom 2010. izrazio je sumnju da se evrozona i EU u sadašnjem sastavu mogu održati. Sada za Plave strane kaže da evrozona mora da nađe odgovore na tri pitanja da bi opstala.

Prvo, ko će platiti nagomilane dugove zemalja u problemima,
drugo, kako održavati fiskalnu i monetarnu disciplinu, i
treće, kako povratiti konkurentnost posrnulih zemalja.

Pokazatelji, dakle, govore u prilog raspadu?

-Do raspada evrozone može doći i relativno brzo, u narednih 12 meseci, ali se raznim mehanizmima raspad može odložiti i nekoliko godina. Ima više mehanizama odbrane evrozone - dosad su korišćeni pomoć zemljama u problemima, intervencije Evropske centralne banke (ECB) i formiranje Fonda Evrope za stabilnost finansija FESF. Pomoć i FESF se mogu povećati, ECB može mnogo više da interveniše i kupovinom hartija problematičnih zemalja i transferima novaca bankama (iako je prvo protiv pravila EU, a i prvo i drugo vodi u inflaciju, što je suprotno osnovnom cilju ECB, a to je cenovna stabilnost), MMF može više da pomogne mada i on ima „samo“ 280 milijardi evra, a Grčka 2012. treba da plati više od 70 milijardi, Italija oko 300 milijardi evra.

Kažete ipak da postoje mehanizmi za održavanja?

- Može se ići na evrobondove, štampanje novca, direktne transfere uspešnih zemalja neuspešnim, formiranje fiskalne unije. Ovde nema prostora da se to sve analizira, zato, da skratim, ima mnogo načina odbrane evra, odbrana može trajati čak i godinama, ali će na kraju biti neuspešna. Evrozona će se raspasti, u najboljem slučaju možda preživi još desetak godina sa šest-sedam (umesto sadašnjih 17) članica oko Nemačke. Jednog dana se i to mora raspasti, jer bi i to bile privrede različitih svojstava, koje ne mogu da trče istim tempom i drže istu monetarnu i fiskalnu disciplinu, kao npr. Nemačka, Austrija ili Luksemburg.

Preciznije, šta nas loše čeka?

- Na krizu u EU nismo mogli da utičemo, ali na naše prilike jesmo. Ovu krizu dočekujemo totalno nereformisani, pa će naše teškoće biti mnogo veće nego što bi morale biti. To praktično znači dalji pad ulaganja, pad zaposlenosti, otpuštanja, snižavanje plata i penzija, inflaciju, rast kriminala, korupcije i socijalnih patologija, rast popularnosti političkih ekstremista. Mnogo ćemo žaliti za tim što nismo radili reforme - od Đinđića do Cvetkovića.

U tom kontekstu kako vidite poziciju najjače proevropske stranke DS? Da li „utopiju“ evrointegracija može da nadomesti „kosovska priča“?

- Čitavo naše stilizovanje odnosa sa EU je u znaku krilatice „da Pinki vidi Tita“, a da se ispod te krilatice provuku velike nepodopštine vlasti. Strategija približavanja EU je loš dokument iz vremena Koštuničine vlade, koji su pisale neznalice, a amaterska politika se nastavila i sa Tadićem. Nekada je članstvo u EU bilo profitabilno, ali kako se razvija kriza u evrozoni i EU, ta kalkulacija se menja. Danas se menja iz nedelje u nedelju i glupo je pričati da vi idete u EU, a da ne vodite računa šta se događa tamo gde ste prethodno rešili da idete. Evrozona i EU su u velikim teškoćama, na pragu dezintegracija, glavne tekovine integracija (evro, zajedničko tržište, Šengenski režim...) su u velikim problemima, brzo možda i u raspadu, a vi vrtite istu ploču o tome da integracije nemaju alternativu.

Imaju li evrointegracije alternativu?

- Imaju, to su reforme oslonjene na jačanje vladavine prava, ličnih prava, slobode izbora i slobodnog tržišta. To je mnogo bolje nego sadašnja EU, koja se nesrećnim razvojem upropastila i postala SSSR našeg vremena. Naravno, ne onaj opori, nego monstrum sa „ljudskim licem“. Ali, ovde se stvara galama kako je EU jedina šansa Srbije, dok vlast gura „afričke zakone“. Pogledajte samo nacrt zakona o javnim nabavkama, koji treba da ozakoni neviđenu krađu javnih fondova i javnih firmi, kako bi se finansirala naredna izborna kampanja DS i njihovih političkih prijatelja. Nestanak EU će skloniti i tu koprenu, da se pod izgovorom nečeg navodno pozitivnog rade najgore stvari. To je providno, neodgovorno i glupo. Proevropske snage u Srbiji od početka vrte pogrešnu ploču. One ne kažu da u EU idemo donoseći zakone koji su u našem interesu i da to pomaže približavanje EU, što je dobro zbog pristupa zajedničkom tržištu i pada političkog i ekonomskog rizika. Ne, oni govore da sve zakone donosimo zbog ulaska u EU, a tamo idemo jer ćemo dobiti fondove (što je parazitski motiv). Sa EU koja nestaje, proevropske snage će se ili vratiti na reformsku retoriku koju sam pomenuo ili će politički i intelektualno biti marginalizovani.

...sudbina evra postaje manje neizvesna, nego što se to činilo samo par dana ranije...