DAN POSLE

Dakleeee…priznajem. Opet sam pregazila svoju zakletvu datu samoj sebi “Nikada se više neću tako zarakijati”!!!! Zakletvu,  po pravilu, uvek izreknem dan posle dok ispijam hektolitre vode začinjene sa 2-3 Brufena u zavisnosti od jačine glavobolje. Stalno mi se vrti u glavi "što piješ kad ti škodi, ko će kući da te vodi?" Kako pomerim glavu tako mi se ceo svet zatalasa, pa onda zatvorim oči i talasanje prestane a glavu više ne pomeram bez preke potrebe. Nekako se polako, bez naglih i nepotrebnih pokreta, izvučem iz kreveta pa preko odeće koja je razbacana po podu se nekako odvučem do kupatila gde pred ogledalom ponovo otvorim oči ne bih li sagledala posedice predhodne noći. QQ i naopako meni ako se na tom putu ispreči neki komad nameštaja koji se samostalno izmestio sa svog regularnog mesta!!! Neki se ponekad probude još uvek pijani. Užas i straota!!! Ne želim ni da pokušam da zamislim kako je tek njima. Jedino što želim u ovom momentu je da umrem samo da ne bih morala više da podnosim ovo muučenje za koje sam sama kriva i tako mi i treba. Onda ponovo zatvorim oči pred užasnom slikom koja mi se ukaže iz ogledala. Onda, ribanje zuba i usta sa glavnim ciljem da se nekako ubije straobalan ukus u ustima proizveden neprebrojivom količinom cigareta i kojekakvih, što alkoholnih, što bezakolholnih, pića. Sledeća stanica – kuhinja. Frižider. Hrana. Mnogo hrane. Što masnija – to bolja. Poželjno je konzumirati samo ono što ne zhateva nikakvo vreme pripreme. U obzir dolazi podgrevanje ili pravljenje brzinskog sendviča ali to je maksimum aktivnosti koju mogu izvesti u tom trenutku. Jedna od opcija može da bude i neki deliveri iz KFC-a ili McDonalds-a čiju hranu, inače, ič ne ljubim, ali u ovim momentima cilj je staviti nešto u želudac PO SVAKU cenu u najkraćem mogućem roku. Kvalitet je u tom smislu totalno irelevantan. I naravno, ako imate sreće da u tom momentu delite životni prostor sa nekom blagorodnom dušom koja se probudila pre vas i napravila vam doručak za dan posle – to je definitivno najbolje rešenje. Dok sam živela u Beogradu rešenje je bilo veoma jednostavno – ½  kile bureka i litar jogurta. To vraća iz mrtvih. Garant! I kvantitet i kvalitet. Šta više od života tražiti? E sad, pošto živim u državi koja ne poznaje blago pod imenom burek, ja moram da se dovijam na druge načine. Svakakve varijante sa probavala sa više ili manje uspeha, ali verujte mi-burek je KONZA!!!

Specijalni režim zamračivanja cele kuće je još uvek na snazi. Suočiću se sa dnevnim svetlom kasnije popodne kada sunce ima manje šanse da mi izbuši rupu u mozgu a kroz moje oči. Moram pod hitno da kupim nove naočare za sunce! 

I kada se tako ožderem i malo povratim dušu i telo, onda počnem da evociram uspomene od predhodne večeri...i još par ribanja zuba u kombinaciji sa kojekakvim tečnostima za ispiranje usta. Imam utisak kao da sam pojela tvora za doručak. Što kaže jedan moj prijatelj “Najgore prokletstvo je kada možeš da se setiš svega iz perioda kada si bio pijan”. Strašno je kada čovek ne može da koristi izgovor “Ne sećam se, bio sam pijan”. Telefon koristim samo kao sredstvo da popunim neke zamagljene momente vezane za događaje od predhodne večeri ali ne odgovaram na pozive koji bi od mene tražili da budem svesna i da suvislo razgovaram…..jer još uvek se nisam sastavila sa sopsvenom glavom. Potrebno je tu izvršiti temeljno istraživanje jer se po pravilu ni drugi učesnici ne sećaju BAŠ svega ali ako se ukrsti nekoliko priča uvek se dođe do cele slike. Na svu sreću različiti ljudi zaboravljaju različite stvari. E, sad…kako ja po prirodi MORAM da doooobro proanaliziram apsolutno sve što mi se događa (ili ne događa) u životu, ja isto tako jednostavno moram da odgonetnem kako je,  žašto je i KO je prvi započeo ceo taj ritual oblokavanja . Nije to zbog toga što ću se ja saznavanjem tih informacija bolje osećati ili što ću doći do nekog epohalnog otkrića , već eto tako. Volim da ispeglam hronologiju događaja u svojoj glavi. Nekako u to neko vreme sebi ponovo dam obećanje da se neću više dati prevariti od strane baraba. U većini navrata moje istraživanje pokaže da se ne može izolovati jedan krivac. Uglavnom se radi o kolektivnoj krivici a uzroci i povodi ovakvog ponašanja su se utopili već negde oko 3- 5 čaše (flaše) i sledećeg dana nisu više prepoznatljivi.

A kako je sve počelo….pa veoma jednostavno. Izašli smo na pivce (jednina) i partiju bilijara. Tom prilikom smo totalno nenadano natrčali na Lidiju i Dženifer koje nismo videli doooobrih  10-ak dana. Razlog za još jednu turu kako bi se podmazala priča o tome šta je ko radio tokom tih 10 dana. Taman zavšavamo drugu turu, kada, eto ga Alin koji se preselio u Marsa Alam (suprotna obala). Došao je u Šarm na nekoliko dana poslom a nismo se videli…pa ima tome, boga miiiiii……mesec-i-po dana. Još 1-2 ture…ima tu svašta nešto da se ispričamo. U pola druge Alinove ture zvoni meni telefon i glas sa druge trane mi saopštava da je moja radna viza produžena za još godinu dana. Ovo je bila FANTASTIČNA vest imajući u vidu da živim u državi u kojoj je dobijanje radne vize nemoguća misija. To, naravno, NIKAKO ne može da prođe a da se ne zalije sa još nekoliko piva. Sada samo treba da završim i drugu nemoguću misiju koja se zove “dobijanje kopije pasoša preko konzulata Srbije u stranoj državi”. Zaista bi bilo zgodno da uz sebe imam i dokument u koji bih mogla i da pečatiram svoj veliki uspeh. Ali to je sad jedna totalno druga priča. Ne bih da trolujem samu sebe.

I taman smo počeli polako da se odjavljujemo kada eto nam i Stefana koji je izveo svog tatu na piće. Mene su uvek učili da starije treba slušati i poštovati pa sa time u vezi sam smatrala da nije lepo odbiti piće ponuđeno od gospodina tate. A onda, ne može se tek tako popiti jedno piće i otići. Tu se mora odgovoriti uzvratnom rundom.  Stefana nismo videli jedno 5-6 dana ali tatu nikada ranije nismo upoznali tako da je tu trebalo prepričati čitav jedan život a sve to praćeno pivom kao lubrikantom za grlo. U krajnjem slučaju Stefan i tata su Belgijanci i kao takvi oni piju više piva nego vode….a ko sam sada ja da se protivim pripadnicima nacije koja je pivo izdigla na nivo na kojem je vino u Francuskoj. Sa francuzima se ne treba prepirati oko vina a sa belgijancima oko piva.

Da me ne razumete pogrešno, odigralo se tu i nekoliko partija bilijara u kojima sam i ja veoma aktivno učestvovala kao posmatrač.

I eto!Tako je to bilo. Ja se još uvek polako oporavljam od toliko priče. Samo me jedna stvar muči. Nigde ne mogu da pronađem drugi par naočara. Ne znam ni odakle bih krenula da ih tražim jer nisam sigurna koje sam naočare imala sinoć a ni niko od gore pomenutih svedoka ne može sa sigurnošću da mi kaže koje sam naočare imala. Na svu sreću našla sam ovaj drugi tako da sam uspela da vam sve ovo nekako opričam.

P.S. Update dan drugi - naočare nađene. Bile su na istom onom mestu gde sam ih ostavila pre 3 dana samo su juče  iz NEKOG NEPOZNATOG razloga bile nevidljive