Črnomelj je, za one koji to još uvek ne znaju, blizu Novog Mesta koje je nekad bilo poznato po fabrici kupaćih kostima «Polzela». S druge strane, blizu je tadašnjoj administrativnoj, a današnjoj državnoj granici s Hrvatskom sa kojom ga pored druma povezuje i železnica koja je za ondašnje prilike bila neuobičajeno prijatna, čista i prozračna. Njome su se sporadično prevozili učenici i učenice modernog rokerskog izgleda. Prevozio sam se takođe sporadično i ja, obučen u modernu sivomaslinastu uniformu JNA.
Mada, to mi je ubrzo postalo jasno, svečana uniforma, ona koja je vojniku bila obavezna za izlazak u grad, razlikovala se mnogo od radne, svakodnevne. Ja sam se, primerice, u radnoj osećao dobro. Ajde, da ne preterujem, osećao sam se – prirodno. U svečanoj sam sebi delovao kao kreten. Moguće zato što mi je svečana bila malo tesna, moguće zato što je ona vetrovka bila neobične dužine, sa obaveznim zategnutim kaišem koji je vojniku davao neprilični zgled strina Dace.
Međutim, uniforma sama po sebi, obavezno zakopčano gornje dugme, i uredna podšišanost, unosila je u čoveka mog vaspitanja i mojih principa baziranih u to vreme na ideologiji Pola Pota, određenu ravnotežu i mir.
Tako bih, miran i uravnotežen, stajao do pola go, na poligonu kasarne, u pola sedam, spreman za jutarnju gimnastiku. Gledao sam u olindrane potiljke, u astenične grugne koševe slične mom, u bezvoljna lica svojih drugara i onda sam, osokoljen činjenicom da nisam jedini nesrećan, udarao u veseli trk oko kasarnskih baraka kojim se gimnastika završavala i posle koje smo oblačili ostatak garderobe i mokri odlazili na doručak.
Oni koji su imali nekog, koji su bili nečiji, oni u Črnomelj nisu ni išli. A mi, autsajderi bez protekcije, mi kojima roditelji nisu bili niko i ništa, izjednačeni od prvog dana neujednačenim šišanjem na nulu, imali smo dovoljno vremena da pronađemo svoja mesta u mikrosvetu vojničkog kolektiva u kome je bilo mesta i za pekare i za lekare i za ćate i za šofere. Ta unutrašnja pravda koja se vrlo smisleno sprovodila u jednom suštinski besmislenom sistemu, vraćala je u meni poljuljanu veru u mogućnost života pre smrti.
I ta unutrašnja logika vojne kasarne, utemeljena na odsustvu svake logike, dovela me je u situaciju da jednog lepog dana postanem organizator, scenograf, scenarista i reditelj črnomeljske proslave Dana Jugoslovenske ljudske armade koja se ima održati u svečanoj salu gradskog Doma kulture u prisustvu gradskih i vojnih vlasti.
I ajd' sad.
Naređenje o tom zadatku koji imam izvršiti dobio sam u kapetanovoj toploj kancelarili. Stajao sam zbunjen u blatnjavom šinjelu.
Kapetan me je posmatrao pronicljivo kroz naočare sa žičanim okvirom. Bilo mi je malo neprijatno zbog blata koje sam imao na sebi. Vežbali smo «kopanje rova za ležeći položaj u ležećem položaju», pa sam tako ležeći na vlažnoj zemlji, kopajući ašovčićem iz ličnog pribora i valjajući se u nastalom blatu ukaljao svoj inače pristali šinjel sa dvostrukim kopčanjem.
«Druže kapetane, vojnik Krstić, javljam se po naređenju!» rekao sam ulazeći.
«Ti si Krstiću svirao u onoj grupi?» proverio je kapetan.
Potvrdio sam.
«Vi ste organizovali priredbe?», podigao je pogled u visinu mojih blatnjavih grudi.
«Pa ne baš...pokušao sam da objasnim...to su bili više nekakvi koncerti...ne bi se baš moglo reći...» Dok sam pokušavao da pronađem prave reči shvatio sam da grešim. Na dlanovima je blato počelo da se suši i steže, to mi je izazivalo prilično neprijatan osećaj.
«U stvari, da. Pravili smo priredbe. Često smo pravili priredbe. Tačnije, ja sam pravio. Priredbe.» Blato mi je sušilo prste. Gledao sam oficira pogledom čoveka koji se pomirio sa svojom sudbinom.
«Odlično!» rekao je kapetan. «Idi se obuci za izlazak pa ćemo da odemo do grada da ti pokažem salu.»
Sala je bila lepa i velika. Ličila mi je na pozorište na Crvenom Krstu u kojoj sam godinama 20. oktobar, dan svoje osnovne škole, slavio pevajući "Uz maršala Tita junačkoga sina". Do sale smo otišli pešice. Hodao sam korak iza kapetana. Mislio sam da tako dolikuje običnom vojniku.
Pitao me je kako zamišljam program. Napregao sam se da nešto zamislim.
«Recital!» rekao sam (jer sam to zamislio). Kapetan je klimnuo glavom.
«Možeš li da ga napišeš?"
«Naravno!»
«A ko će da recituje?» interesovao se dalje.
«Pa neki vojnici...»
«Vojnici?» napravio je blagu grimasu.
«Vojnici plus neki civili, omladinci, recimo omladinke» rekao sam posmatrajući dve omladinke koje su hodale drugom stranom ulice.
Kad je neko organizator (i sve ostalo) proslave Dana JNA, onda je on oslobođen kopanja rova. Onda taj može da u vojničkom klubu, gde je i biblioteka, svoj blatnjavi šinjel raširi na topli radijator kako bi se osušio i kasnije očetkao tvrdom četkom. Činjenica da su u bublioteci radijatori topli pomaže takvom pojedincu da pravilno razmišlja i pronađe na policama svu neophodnu literaturu kako bi sočinio recital u kome ima prigodne epike i zanosa sa primesama neophodnog sentimenta. Pojedinac tu, ako se malo potrudi, može da pronađe Branka Ćopića koga pojedinac, pretpostavimo, voli još od svog detinjstva. Tu je i Jure Kaštelan, Prežihov Voranc, Vladimir Nazor (I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče/svoj trohej zaglušljivi, svoj zvučni teški jamb.../Podne je. - Kao voda tišinom razlijeva se/Sunčani ditiramb.)
Meni se sunčani ditiramb razlio kada sam saznao da je predviđeno da, osim što ću da napravim kompilaciju rodoljubivih i narodno-oslobodilačkih stihovnih iskaza u formi recitala, napišem i govor za majora.
Neka preciznija uputstva za ostvarenje tog poduhvata nisam dobio. Kapetan je podrazumevao da sam tokom pripremanja priredbi koje su Idoli imali širom Jugoslavije, napisao i mnoštvo govora za razne majore. Mislio sam da nije pametno da kažem da to ne odgovara istini. Zato sam, sebi da pomognem, iz obimne bibliotečke garnizonske arhive povadio sve knjige koje su obrađivale problematiku kongresa KPJ-SKJ. Među njima i knjigu o brionskom plenumu. Ta mi je privukla pažnju.
Inače, pre nego se vratim na Brionski plenum, samo da napomenem kako sam jedan ozbiljan deo svog života proveo u ubeđenju da su političari u vreme samoupravnog socijalizma, svi od reda, bili imbecili. To je bila posledica moje mladosti, njihovog dizajna, načina govora, mrtvih priroda sa kiselom vodom u okviru kojih su se obično pojavljivali na crno-belom ekranu televizora EI Niš, tog jednog igrokaza koji je za moje shvatanje bio oslobođen bilo kakve realnosti ili suštine.
Kasnije će se pokazati koliko su ti «imbecili», ili bar neki od njih, bili engleski lordovi i suvi genijalci za neke primitivce, pokvarenjake i hulje koji će tek da nahrupe.
Čitajući povest Brionskog plenuma imao sam osećaj da čitam Le Karea. Atmosfera je bila nabijena slutnjama, negativnim pojavama, devijacijama, anomalijama, ispitivanjima, propitivanjima, sumnjičenjima; nisam bio siguran da je tu bilo mnogo materijala za majorov prigodni govor, ali je bilo zabavno za čitanje.
Međutim nisam odoleo da u završnu ruku govora ne ubacim da «ima, drugovi i drugarice, i danas nekih pojava koje moramo osuditi i na koje moramo skrenuti pažnju»...Kapetan je pročitao mirno i vratio mi listove papira bez primedbi. Sedeo sam za stolom predviđenim za bibliotekara. Pisaću mašinu sam pomerio malo u stranu. Scenario je bio gotov.
Kada je na samoj priredbi, 22. decembra, major za svečanom govornicom prisutnim drugovima i drugaricama skrenuo pažnju da u našem društvi još uvek ima nekih pojava, stajao sam tu blizu njega, iza zavese, imajući snažan utisak da od tog dana u našem društvu takvih pojava više neće biti.
I bilo mi je malo lakše.
(nastaviće se, možda)
Blogovi autora
- Patrijarh Porfirije da pozove na vakcinaciju (54)
- O svemu osim o politici (12)
- Sponzor opozicione nezavisnosti (51)
- Odliv i cenzura mozga (46)
- Poremećaj ličnosti (39)
- Nije srpski vređati (20)
- Odgovor Goranu Markoviću (161)
- Sličnost između Nebojše Krstića i Adolfa Hitlera (96)
- Petooktobarska inverzija (213)
- Život u narativu (368)
- Rezolucija 1244: vrbov klin, a ne Sveto pismo (160)
- To Buš nikad ne bi rekao Obami, ni Obama Trampu (56)
- Kompjuterska poezija (53)
- Odgovor Jovani Gligorijević (122)
- Poreklo melanholije (8)
- Slučaj Nataše Jeremić (194)
- Na mnogaja ljeta (9)
- Elita o Đinđiću (115)
- Za Endi sa ljubavlju i gorčinom (8)
- Nemam više vremena (77)
Najnovije VIP blogeri
- Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан - Jolene
njanja_de.manccini
Najnovije blogeri
- DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović - Bebče siroče o tranzicionoj pravdi
Nebojša Milikić
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Muzika (3)
- Eksperimenti u blogovanju (3)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Hobi (2)
- Mediji (2)
- Društvo (1)
- Kultura (1)
- Budućnost (1)
- Gost autor (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org