Sreća

1. juna 2007. godine, na putu od Ženeve ka Helsinkiju

Prethodnih dana pričao sam nekolikim ljudima o nesuglasicama koje sam poslednjih meseci imao sa jednom mladom koleginicom.

Stvar je, nekako, ispala sasvim banalna. U vreme kada se sve desilo, bio sam u nekim svojim preispitivanjima, a ona verovatno opterećena poslom. Nekako, desio se trenutak. Iz najbolje želje predložio sam joj da jedan materijal drugačije uradi. Ona je to, kako mi kasnije reče, shvatila kao tutorstvo i moj pokušaj da omalovažim njen rad. U svakom slučaju, otresla me je rekavši da se šef složio sa materijalom i da joj ne pada na pamet da sa mnom o tome razgovara.

Ovaj nesporazum smo izgladili tek nekoliko meseci kasnije. medjutim, u tom trenutku bio sam preneražen nerazumevanjem i egocentričnošću te mlade dame. Ispalo je: ja imam neposrednu vezu i podršku šefa i ne interesuje me šta mi misliš. Ovo je teško palo na tadašnje moje unutrašnje trzavice i period koji je sledio bio mi je veoma težak. Trudio sam se da je na svaki način izbegnem i ignorišem. A i uopšte, bio sam veoma nesrećan, utučen, povučen u sebe i neke poslove koji su me opterećivali.

Tada sam shvatio koliko je malo potrebno da uvrediš i unesrećiš druge. Mnogo sam razmišljao o tome. Sagledao sam stvari iz drugog ugla i polako počeo da razmišljam pozitivno. Tako sam i došao do zaključka:

Jedna od najvećih stvari koju čovek može da uradi je da učini druge ljude srećnim!

I, zaista: kako je lepo kada učiniš nešto što drugima izmami osmeh, donese im radost, učini da se osećaju lepo. Barem za tren. Koliko ljudi je nesrećno i provode život krpeći dan uz dan tugom i samoćom. Koliko malo je potrebno da im se ukaže tračak svetla, da im se ponovo probudi nada. Ili, jednostavno, kako je lako nekome ko je trenutno tužan, usamljen ili u lošem raspoloženju vratiti osmeh.

Današnje ludo vreme i opšta trka sprečavaju nas da mislimo o drugima. Prolazimo pored ljudi i ne misleći kako im je, šta ih opseda i mori, ima li nešto malo ili veliko što možemo da učinimo za druge. Postali smo samo(za)dovoljni, okrenuti sebi, bez sluha za one oko nas.

Ponekad se i potrudimo i ljudima koji su nam bliski pružimo zadovoljstvo. Ali, zašto to ne bi učinili i nekome ko je potpuni stranac, obični prolaznik. Ustanimo u autobusu. Propustimo starije ili one kojima je pomoć potrebna. Dajmo krv. Obavimo kupovinu za komšiju. Učinimo bilo koju od milion drugih stvari koje menjaju dan iz sivila uobičajenog u nešto lepo.

***

Malopre sam bio svedok jednog nevidjenog trenutka. Pred ulazak u avion, otišao sam u toalet. Prirodno, u muški. Kad tamo, jedna mlada devojka pomagala je čoveku u kolicima da mokri. Kako je to čudna situacija bila? Meni je pre svega bilo nezgodno da vidim čoveka kome ta uobičajena životna potreba donosi toliko problema. A tek kako je njoj, jadnoj i usamljenoj u prostoriji kroz koju ubrzano defiluju razni muškarci želji da se olakšaju pred let, dok ona strpljivo drži bočicu čekajući da se napuni mokraćom. Jadni čovek, očigledno u svetu koji je daleko od realnosti koja ga okružuje, ispuštao je nejasne krike koje je ona pokušavala da odgonetne i navede ga da obavi tu naizgled jednostavnu radnju.

Koliko je to žrtvovanje koje je ta devojka podnosila? Kako je to plemenit potez? Bez takvih predanih ljudskih bića neka druga, nažalost hendikepirana ljudska bića bila bi osudjena na izgnanstvo, doživotni žig, osamljenost daleko od svetlosti dana i očiju "nas običnih". Takvi ljudi vraćaju veru u život i ukazuju nam da je bogatsvo davati, činiti dobro drugima.

I biti srećan zbog toga.