O iću i piću Sa Poreklom (još jedan neplanirani blog)

Za sve je kriva moja bivša nesuđena tašta. I majka. I Milka Planinc. I dve babe. I tetka iz Italije...

Možda bih ja bio ovakav čudak i ludak i da sam se rodio u normalno vreme i u normalnoj državi. I sa normalnom rodbinom. Mada, sumnjam. U većini normalnih država snabdevanje osnovnim prehrambenim i tekućim potrepštinama prilično je jednostavno - odš u radnju i kupiš šta ti treba.

Kako dekadentno!

Ti mrski zapadnjaci kod kojih je pitanje kvaliteta namirnica samo pitanje znanja i para ne znaju kako im je život besmislen. Život dobija puni smisao tek kad ideš preko sveta da bi našao nešto pravo, kad u koferima i gepeku celog života vučeš neko iće i piće. Nekad zato što ga uopšte ima, nekad zato što si kupio baš na pravom mestu, gde je najbolje.

Počelo je u socijalističkoj sirotinji i nestašicama. Moja majka je od komšinica Eme, Subotičanke koja je učestvovala u nekom šverckomercu, kupovala Pick Teliszalami (zimska salama - još uvek je nerešeno pitanje je li bolja Pick ili Gavrilović. Naravno da Pikove salame nije bilo u prodaji u socijalizmu. Bilo je u Mađarskoj gde je jedna salama od kila menjana za par najlon čarapa ili 250 grama Vegete, no to je druga priča.

U mračnom socijalizmu nije bilo koječega što se u našoj kući uvek jelo. Dok su drugi išli u Trst po farmerke, ja sam donosio važnije životne potrepštine: parmezan, artičoke, šafran za risotto alla milanese, ponekad i pravu italijansku pastu (Voiello i Garofalo su najbolji, hvala na pitanju. Barilla je dobra samo zato što je u kutijama i lako se slaže, inače je to industrijska druga liga).

Inače, parmezan donosim i dan-danas iz Italije. Prvo zato što kod nas ne može da se nađe pošteno odležani od 18 ili 24 meseca. Ono što se prodaje kod nas, odležano 6 meseci, u Italiji ni jedna poštena radnja i ne drži. A i zbog poznato ubilačkih cena.

Naravno da je isti problem i sa bakalarom koji obožavam. Kod nas se prodaje treća liga i to praktično otpaci. Pravi bakalar treba da je bakalar (gadus morhua) sušen na vazduhu na Lofotima. Da prepoznate vrstu treba puno iskustva, da znate gde je i kako sušen pomaže samo poverenje u ime, odnosno dobra i pouzdana etiketa. Ako mene pitate - Ragno i ništa drugo! I ono najvažnije: bakalar je najbolji kad teži suv 800-1100 grama. Sve ispod toga ne valja. Zato je zimi Delta uvek puna nečega od 300 grama što se besramno naziva bakalarom.

U stabilizaciono doba Milke Planinc državni službenici čuvali su državu da ne propadne maltretirajući ljude na granici i naplaćujući carinu manje-više odokativnim metodima: farmerke tol'ko, video rekorder ovol'ko, Hausbrandt kafa onol'ko. Redovni tršćanski putnici znali su šta se, kako i koliko može preneti ali generalno je važilo pravilo da svaki drugi put moraš nešto da platiš (ovo se odnosilo na normalan svet, ne profesionalne švercere). E, ja sam zahvaljujući hrani iz uvoza verovatno jedan od šačice onih koji nikada nije platio carinu!

Obično bi te carinik kojem kažeš da nemaš ništa za carinu pogledao belo i tražio da otvoriš torbe/gepek. A ja otvorim, s vrha sveže artičoke, bakalar (onako mirišljav), neki začini... Carinik belo pogleda, ponekad pita šta je, bre, ovo ali kad vidi da ima posla sa nekim čudakom samo se okrene i ode.

Dobro, to je prekogranično ondašnje. Ali to je samo mali deo problema. Za te ondašnje granice me baš briga, ali problem su postale ove nove.

Celog života svi nešto odnekud dovlačimo. Zna se šta se nosi sa mora, šta sa kontinenta, šta iz Bosne a šta iz Makedonije. Tojest - znalo se.

Moja bivša nesuđena tašta bila je žena sa viškom energije, jedna od onih manijakinja koje dođu s posla, skuvaju ručak, srede kuću, opleve baštu... i onda shvate da imaju još pola sata slobodno pa očas okreče garažu. Od tog njenog viška energije uzrokovanog prevremenim penzionisanjem iz političkih razloga, ja sam postao ciganin. Džebga.

Čuje ona da idemo, naprimer, u Zadar. I krene:

Kupite u Benkovcu beli krompir. Za kuvanje je najbolji benkovački beli. I za njoke, od njega je najbolje krompirovo testo. A ako vam je usput svratite u Medak. Ima tamo jedan Simo lugar koji pravi najbolje sušene bukovače. Da nećete kroz Bugojno? Mogli biste da svratite, vredi, bugojanski kupus je najbolji. I svakako ne zaboravite beli luk. Najbolji je iz Žegara i Ervenika ali ne morate čak tamo, ima ga u Obrovcu na pijaci...

Kreneš za Ohrid - narudžbenica detaljna. Za Sloveniju - isto. Čak je i za Mađarsku znala gde su najbolji guščji čvarci i zašto Tuitu baš mora da se kupi toito.

Ja sam se prvo gicao i batrgao, sve u nadi da ću jednom biti gospodin koji putuje bez ikakve hrane u kolima, ali starije žene jednostavno se urote protiv čoveka... Moja maka nije imala tako široku bazu znanja o najboljim mikrolokacijama za svaku vrstu hrane ali nedajbože da joj ne donesem vina, maslinovog ulja, pršuticu...

I tako sam se pomirio sa sudbinom i već godinama sam čergar. Gepek vazda pun, kad kupujem kola prvo proverim ima li gepek bar 500 litara, valjase.

I onda redom, kad se stigne i kad je usput:

U Gozd Martuljku sveže šumske pečurke. (Usput uvek svratim kod Jožice na gobovo juho).

U Drenju slavonski kulen. A posavski u Obudovcu.

U Gaćelezima gorke bademe (mada sam našao snabdevača i na jednoj beogradskoj pijaci).

U Vrgorcu i Brajicama kaštradinu.

U Stonu kamenice (a često i mušule).

U Garešnici salate i slično povrće.

Sve vrste paprike - ljute, slatke, šiljate, rogate... u Bukovu kod Bitolja.

Na Pelješcu vino.

U Gradačcu meku šljivu.

U Dodošima lozovaču, u Prevlaci vranac.

U Turjaku rakiju od kruške i oskoruše.

Maslinovo ulje samo i jedino u Veloj Luci.

U Kominu dimljene jegulje i žabe.

U Virpazaru dimljenoga krapa i ukljeve.

U Perušiću beli luk. A može i u Čabru.

Med od kadulje u Podorašcu, od mandarine u Rogotinu a šumski u Kruščici.

Slane sardele u Milni, gere u Zavali, inčune u Biogradu a crneje u Lumbardi.

Čvarke u Šekovićima, Zalukoviku, Gunji i Dardi.

Rogač na Kalamoti, suve smokve na Prviću.

Krompir za pečenje na pole u Loboru, Črnomlju, Turbetu, Dubici... konkurencija je jaka.

Trešnje sa Banjšice.

Spiskovi su ogromni, Srbiju nisam ni pominjao, to je za poseban blog. A i ne uključuje carinu.

I na kraju, istinita priča o prenošenju kamenica (ostriga) preko Drine:

Probao sam i najčuvenije atlantske i najčuvenije pacifičke kamenice i, iako ja možda jesam lokalpatriota, tvrdim da su naše iz Stona bolje (izvinjavam se Istrijanima, limske nisu ni prineti stonskima). Kad god mogu kupim kamenice kod Maškarića u Stonu. Svi su odgajivači odlični ali ja sam nekako navikao kod Maškarića.

Sad mi valja priznati do kraja. Ne samo što su u Stonu odlične kamenice, nego i dagnje (mušule/mušlje). A kod proizvođača su toliko jeftine da je teško i poverovati da se nekome uopšte isplati da radi za te pare. I kad već čovek kupuje - kako onda da ne kupi dovoljno da pozove društvo?

I tako je meni mera (ako ima mesta u gepeku) dva džakčića dagnji i 6-10 tuceta kamenica. Kako i inače volim da vozim noću kroz Bosnu - nema kamiona a bogme ni pandura-lešinara - nastojim da predveče prođem kroz Ston, kupim školjke i vozim za Beograd. I tako ja jedne godine negde taman početkom maja (pravilo je da se kamenice ne jedu u mesecima koji nemaju R ali kad su dobre može uvek) uzeo 40 litara pelješkog plavca kod Vedrana Kiridžije, stanem kod Maškarića, on mi postavi nekakav najlon u gepek; utovarim dva džaka dagnji (oni mrežasti džakčići kao za krompir) i u jednu dvostruku crnu kesu za đubre koju sam ostavio otvorenu da se ne potpari - 10 tuceta kamenica. Čim sam zatekao radnju otvorenu i robu svežu poslao sam ženi SMS da za sutra obavesti društvo da je na terasi fešta od školjki.

Između Hrvatske i Bosne je meka granica i nikad me niko ništa nije pitao. Svaka čast onim školjkama al' kad već prolazim kroz Sarajevo stanem kod Ferhatovića na ćevape, zadržim se malo sa društvom i eto me u najgluvlje doba dana, oko 3 ujutruna Karakaju kod Zvornika. To je inače jedan sasvim opušten granični prelaz i nikad nikakvih problema imao nisam a znalo je da prelazi i po stotinak litara raznih tekućina u gepeku.

Vozim ja opušteno kad primetim da je sa bosanske stranena granici upaljena sva sila reflektora, svetli k'o stadion. Ništa ja, računam imaju pa svetle.Dođem na granicu, očekujem uobičajeno mrzovoljno mahanje rukom kad ono! Iskoči 30-40 carinika, desetak ih je u običnim uniformama a ostali kao knindže, crni kombinezoni, nekakvi detektori, lampe na trakama oko glave, psi... Stanem ja, priđe jedan 'obični' carinik barvećeimateštazaprijavt, kažem da nemam ništa, bisteltjeliotvortbunker. K'o da imam izbora.

Ali sad mene unapred kopka šta će da bude. Krenem ja prema gepeku, prilazi njih 5-6 i među njima psetovodac. Pogledam ko je glavni, jedan ima čvaraka k'o general armije pitam jeste vi šef? Klima glavom. Kažem sklonite kera. - A zašto, čudi se on. Sašdavidiš.

Mahne on kerovođi da se skloni - ali zato priđe njih 20. Ja otvaram gepek, zamirisaše školjke, vidim cela ekipa ustuknula korak nazad.

Šta je ovo? pita onaj glavni?

Školjke.

Kakve, bolan, školjke? Šta ćeš s tim? Đe to goniš?

Iz Stona, najbolje. Vozim za Beograd, sutra veče mi dolazi društvo na večeru.

Dok mi pričamo cela divizija carinika mic po mic prilazi i zaviruje u moj gepek ali vidim da nikome ništa nije jasno.

Pa kako se to sprema? pita Glavni.

Sačekaj. Odem do kasete, uzmem švajcarca, vratim se, uzmem jednu kamenicu, otvorim je i pojedem. Muk, čuje se muva kad leti, Ja bez reči uzmem drugu, otvorim i pružim glavnom.

Tako živo?

Tako se to jede.

Gledaju ga svi oni njegovi, on gleda mene i onu kamenicu otvorenu, priđe pola koraka, omiriše je na daleko onako iz moje ruke.

Jebale te žive školjke, bjež upićkumaterinu i ti i školjke!

Posle mi na našoj strani rekli da im je to nekakva najveća inspekcija što postoji, otprilike kao GINA u rahmetli JNA i da je onaj sa čvarcima šef uprave carina za celu BiH.