Obdanica na Zelenom vencu

Škola mi je od prvog dana bila prijatna institucija. Dobro, ne možda baš od prvog, trebalo mi je malo vremena da shvatim o čemu se tu tačno radi, šta se očekuje od mene i kakva su pravila ponašanja, ali kad sam pohvatao konce postala je relativno prijatna. Moguće je da mi se danas čini da je bitno hvatanje konaca, a možda je više u pitanju bilo sasrevanje nervnog sistema, koje je u mom slučaju bilo skokovite prirode, i moguće je da sam svoje moždane kockice uklopio u proces školovanja kada mi je mentalni status to omogućio posle prevazilaženja neophodnog uslova koji svako prevazilazi na svoj način.

Išao sam u osnovnu školu koja je danas Matematička gimnazija, u Ulici Narodnog fronta. To je kad idete od Zelenog venca posle Elektrotehničke škole "Nikola Tesla", a posle Ruskog doma; onda dolazi ta moja škola, pa tadašnja Učiteljska, pa bioskop «Odeon».

U mojoj je školi parket bio crne boje, dvorište sakriveno  od pogleda prolaznika. Učiteljica se zvala Milica Benić. Ruski dom u komšiluku bio mi je povezana ustanova. U njemu je svakog radnog dana u 16h mogao besplatno da se gleda dečiji film. Nekad igrani, nekad crtani, nekad dokumentarni. Meni se najviše dojmio film o sovjetskom atomskom ledolomcu «Lenjin», za koga nije bilo prepreke u severnim ledenim morima. Tada sam naučio važnu stvar: ledolomac ne seče led, nego se propinje, naskače na njega, pa ga lomi svojom težinom. Taj sam film gledao barem 4 puta.

Prvi sam zadatak prepisao od Daleore Nenada koji je na svim školskim priredbama svirao violinu. Taj je odlično crtao kruške koje meni nisu išle od ruke, ali ih je bilo neophodno crtati jer smo preko tih krušaka učili sabiranje.

Iz škole sam se vračao sa Ljubićem i Markovićem. Ljubić je voleo da maltretira Markovića, a onda bih se ja potukao s Ljubićem ispred njihove zgrade, pa bi Ljubić pobegao u lift. To je bio skoro svakodnevni ritual.

Prvi školski drug bio mi je Mihajlo. On je u početku sedeo sa mnom u klupi. Imao je televizor kod kuće. Tako da je mogao da gleda dečiju emisiju pre dnevnika. Dobili smo zadatak da napišemo svoje mišljenje o njoj. Ja sam nešto izmislio. Mihajlo je napisao da ga Gula podseća na robijaša. Učiteljica se naljutila na njega, iako je Gula po Mihajlovom svedočenju nosio prugastu majicu. Mihajlova majka je pravila perike za pozorište "Boško Buha", pa smo nekad ulazili tamo i motali se iza bine. Posle ga je učiteljica premestila i stavila pored mene jednog Olivera. Nije se ni on dugo zadržao, pa je došao Nenad Daleore, violinista i izvanredni crtač krušaka.

Prvi zaista ozbiljni zadatak koji smo dobili bio je da napišemo kad je izašlo, a kad zašlo sunce. Da bih uhvatio zalazak zauzeo sam popodne busiju na donjem delu pijace Zeleni venac, na ogradi koja je deli od Druge gimnazije. Kad je sunce zamaklo ispod Novog Beograda u daljini, pitao sam prodavca jabuka koliko je sati i to zapisao u svesku. Izlazak mi je bio ozbiljniji problem. Ustao sam rano. Sunce nisam mogao da vidim jer je Zeleni venac u kotlini, pa sam se popeo ka Terazijama. Tamo mi je smetala visoka Robna kuća «Beograd». Prešao sam ulicu, u tome sam bio vešt, vežbao sam prelazak Terazija od davnina. Uočio bih nekog ozbiljnog prolaznika i onda bih se šlepao uz njega, pa kad pređe on, prešao sam i ja. Prošao sam onda pored «Kasine», tada ekspres restorana, i prošavši kroz «Bezistan» izašao na Trg Marksa i Engelsa. Tu se, na moje neprijatno iznenađenje, otkrilo da sunce ne izlazi tu već negde iza krošnji drveća iznad Bulevara Revolucije. Išao sam neko vreme tom ulicom, ali sam shvatio da od toga nema nikakve koristi, stalno su se javljale nove i nove prepreke. Pa sam odustao.

Onda sam se setio. Ujutru je na Radio Beogradu išla emisija «Dobro jutro deco» (»Dobro jutro deco, na drvetu grana, a na grani čavka, il' je čavka, il' je pretpostavka.»). Pre nje je je ženski glas govorio kad je izašlo sunce, kad će zaći, i koliko će trajati obdanica. Uvek sam se pitao šta li znači to - obdanica. Ali sam se dosetio da mogu sutra da zapišem druga dva podatka i da rešim problem. To sam i uradio, primećujući da se vreme zalaska sunca koje je pomenula spikerka bitno razlikuje od vremena koje sam ja izmerio na Zelenom vencu.

Posle mog trećeg razreda osnovna škola je prerasla u matematičku gimnaziju «Veljko Vlahović», pa smo se mi raselili kud koji. Tijana V, u nju sam bio tajno zaljubljen, nije prešla u školu u koju sam ja, u «20. oktobar» u Ulici Maršala Birjuzova, pre rata Kosmajskoj. Nije ni Maja K. u koju sam bio zaljubljen paralelno i takođe tajno. Nije mi trebalo mnogo da prevaziđem problem. Ali ni malo.

U novu školu sam nekada išao Kosmajskom, pored Sinagoge, pored oštrača makaza i noževa, pa pravo. Ili češće Brankovom, pa desno u Carice Milice. Na uglu sa Maršala Birjuzova sedeli su mangupi. Tada je bio običaj da dečaci nose kratke pantalone, pa je tako meni, na početku 4. razreda jedan ugasio pikavac o koleno. Nisam se nikome požalio.

U Carice Milice bila je poslastičarnica «Kod Juse», sa odličnim indijanerima. Mnogo sam ih pojeo tokom svog školovanja. I nije mi žao.

U tom sam četvrtom razredu, zato ga i pominjem, prešao na novi mentalni stepenik. Kao da mi se razdanilo, kao da je nastupilo vreme moje moždane obdanice. Odjednom mi je sve postalo jednostavno i dostupno. Škola je odjednom postala jedina životna pojava koja mi ne predstavlja problem. Kao da sam se uspeo na čistinu na kojoj je sve postalo jasno i čisto i lako.

Mnogo ću se puta kasnije setiti tog osećanja konstatujući koliko sam se zajebao.