Ulizivačko novinarstvo i bojkot izbora

Ispod tepiha

Odgovor sam dobio tek krajem septembra prošle, 2011. godine, kada je Savet za borbu protiv korupcije obelodanio Izveštaj o pritiscima i kontroli medija.   Savet je prikupio podatke na osnovu kojih se može zaključiti da se nad medijima u Srbiji vrši snažan politički pritisak i da je nad njima uspostavljena potpuna kontrola. Više ne postoji medij iz kojeg građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije, jer pod snažnim pritiskom političkih krugova mediji prećutkuju događaje, ili o njima izveštavaju selektivno i nepotpuno.

Na konferenciji za štampu u beogradskom Medija centra 29. 9. 2011. predsednica Saveta Verica Barać rekla je da su tokom analize obimne dokumentacije uočena tri glavna problema medija u Srbiji:

1. netransparentnost medijskog vlasništva;

2. ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja;

3. problem RTS-a koji umesto uloge javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita, što sve za posledicu ima zatvorenost medija za brojne probleme sa kojima je Srbija suočena, pa i za problem korupcije.

Na žalost, ovaj upozoravajući izveštaj je u medijima i stručnoj javnosti uglavnom prećutan.

Pre dva dana u dnevnom listu "Magyar Szó" izašao je odličan redakcijski komentar o vezi između ulizivačkog novinarstva i bojkota proteklih izbora:

...Apstinenciji jednog dela birača doprinelo je i ponašanje velike većine medija u Srbiji tokom izborne kampanje. Vladajuće strukture su uspele da u medijima institucionalizuju samocenzuru i prvenstveno je upravo samocenzura karakterisala tok ovogodišnje izborne kampanje u Srbiji.

Mediji u Srbiji su izgubili ulogu kontrolora svakovremene vlasti. Za ovo nije odgovorno društvo novinara, nego pre svega politička elita uskog vidokruga, koja veruje da ako mediji o njoj ne objavljuju vesti sa negativnim kontekstom, da ih onda javno mnjenje neće spoznati. Jednom prosvećenom političkom sloju moralo bi biti jasno da sloboda medija, osim što predstavlja civilizacijski domet i garantovano pravo društva, pomaže i njegovom radu. Ukoliko jedan list, radio ili tv-stanica o datoj partiji ili pojedincu pored pozitivnih informacija objavi i one u kritičkom tonu, onda ljudi verovatno veruju i u prethodne, ali, ukoliko o jednoj političkoj snazi neprekidno prosipa izveštaje i reportaže „lepše od lepših" i „pozitivnije od pozitivnih", onda već teško da iko veruje u njih, čak ih ni ne čita, niti ih bilo ko sluša i gleda.

Druga velika začkoljica pritiska na medije je da je nekritička javnost sklona da javne aktere uljuljka u san. Zapravo, ne žive u stvarnosti, nego u jednom sopstvenom, paralelnom svetu u kojem ne treba iz dana u dan raspoređivati ono malo za isplatu režijskih troškova, hranu, oblačenje, higijenu i ratu kredita i može se bezbrižno radovati sa medijskog stanovišta često preuveličanom državnom, nacionalnom, sportskom ili uspehu zajednice. Ako na sve strane mogu da čuju samo dobre stvari o sebi, onda se političari lako raskomote i ne trude se u dovoljnoj meri da učine nešto za one zbog kojih su, navodno, prihvatili datu funkciju i onda nakon izbora dolazi gorko osvešćenje da svet i nije toliko ružičast kao što su oni do tada verovali. Političarima i partijama bi bilo dobro kada bi ponekad saslušali i mišljenje osoba koje su potpuno nezavisne od partijske pripadnosti, dobronamerna kritika ukazuje šta bi valjalo popraviti, jer su ulagivački izlivi aparatčika skloni da dato partijsko vođstvo uljuljkaju u san Trnoružice, a ako brod tone, onda ova svrstana piskarala nekako uvek lako sebi nađu nekog novog idola za slepo obožavanje - navodi se, pored ostalog, u komentaru „Mađar So"-a "AUTOCENZURA U MEDIJIMA DOPRINELA APSTINENCIJI BIRAČA".