"Ima jedna zemlja po imenu Japaja"

Гост аутор: Нурудин 

Има једна земља по имену Јапаја. Јапајци су добри људи, никоме зла не желе, чак напротив. Али једна мана им квари све врлине. Чим почнеш разговор с њима, одмах окрену на себе. Ја па ја им је најмили начин разговора. Кад покушаш да скренеш пажњу на другу тему, они се вешто врате на себе.
Можда нису ни свесни да вечито говоре о себи. Ако и јесу, изгледа да не могу себи да помогну. Понекад има добрих разлога да себе увек гурају испред. Ипак, боље је да их други хвале. Али Јапајци не престају са својим ја па ја!
И тако, ја па ја царује. Отуда су им назвали земљу Јапаја, па и њих саме.

Васа Михаиловић

Слушам данас "Глас Америке" чији је гост био један од најпознатијих слависта српског порекла у Америци - Васа Михаиловић. Објавио је Васа Михаиловић нову збирку песама у прози "Царске лавре" - посвећену српским манастирима - што је и био повод за његово гостовање. Књигу нисам читао, да одмах разјаснимо, али сам читао и нешто писао о претходној његовој збирци "Границе немерљиве". Овај текст посвећујем Васи Михаиловићу као једно велико хвала за промовисање српске књижевности и културне баштине у "белом свету".

,,Границе немерљиве“ Васе Михаиловића

Васа Михаиловић је својим радом, несумњиво, задужио српску књижевност, о чему најбоље говоре и значајна признања које је добио за своје целокупно прегалаштво: Златни прстен Багдале, Повеља Растко Петровић, Вукова награда за животно дело и Књижевна награда Арсеније Чарнојевић. Довољно је поменути превод Његошевог ,,Горског вијенца“ и Дучићевих ,,Плавих легенди“ на енглески језик, и при том, бити довољно мудар, па закључити да је реч о ваљаном интелектуалцу светскога гласа.

Михаиловић је докторирао књижевност 1966. на Универзитету Калифорније у Берклију, а све до 1995. предавао је славистику на Универзитету Северне Каролине у Чепел Хилу, што му је и омогућило да на најбољи, њему знан начин, следећи Вукову идеју, представи српску књижевну баштину туђем свету, ,,да и ми“, како истиче Михаиловић у својој песми Вук, ,,станемо раме уз раме са другима...“ Нема спора, сагласна је стручна јавност, да је реч о еминентном стручњаку за словенску културу и књижевност, значајном есејисти, књижевном критичару и историчару књижевности, врсном преводиоцу, међутим, какав је Михаиловић као песник?

Судећи на основну последње збирке песама у прози ,,Границе немерљиве“, која је објављена у издању FILEKS-a из Лесковца 2009. године, могу са сигурношћу констатовати да Михаиловић јесте песник, али у многоме удаљен од Његошеве филозофске мисли и Дучићеве симболотворне природе, чију је поезију, како сам већ поменуо, преводио. Овим ,,поређем“, ни на који начин, не желим да атакујем на индивидуални таленат Михаиловића, већ покушавам да пронађем његово место у књижевној традицији властитог народа. У песничкој збирци ,,Границе немерљиве“ сусреће се песник који је структуиран огњиштем, духом роднога завичаја, целокупном духовном и имагинативном традицијом свога народа.

У његовим песмама, непрекидно се укршта национално, које се огледа у духу и носталгији, и светско које се пресликава на осећање језика. Михаиловићева једноставност песничког језика, у много чему, блиска је језику америчких ,,модерниста“ (В. Витмана, В. К. Вилијемса). Специфичн дар за уочавање детаља и језгровитост израза у појединим песмама (Замишљене стопе, Све нас очекује, Жута оса) вредности су Михаиловићевог песништва. Васу Михаиловића као песника детерминишу и трауматична искуства – смрт вољене драге, емиграција из земље, жиг колаборационисте – али, често те интимне драме надвладавају снагу његове имагинације, и онемогућавају да дође до израза слојевитост песничког сензибилитета. Већи степен луцидности недостаје Михаиловићу како би успоставио равнотежу са бременитошћу животног искуства; онда када луцидности и игри да одушка, Михаиловић је на правом путу да твоти зрело песничко остварење (као у песми Јапајци или Све нас очекује).

,,Границе немерљиве“ организоване су у пет песничких целина – ,,Лавиринти срца“,  ,,Баштина“, ,,Акварели“, ,,Слике и прилике“ и ,,Нарави“ – које нас на уметнички упечатљив начин упознају са интимном историјом В. Михаиловића. У  ,,Лавиринте срца“ уводи нас романтичарски мотив мртве драге и уједно са тим мотивом започињу реминисценције и контемплације В. Михаиловића о смрти, смислу и бесмислу живљења, породици и његовом физичком трајању на једном  туђем простору, и духовном истрајaвању на другом. У барокном тону, опомиње Михаиловић, суочен са смрћу вољене драге – Мементо мори – без атмосфере трулежи и распадања, јер је смрт ново трајање, покушава да верује, или, пак, верује Михаиловић, желећи да читаоце припреми и опомене како их не би, попут њега, смрт  неспремне затекла својим појавним обликом и материјализацијом. Смрт није фантазмагорична идеја, она је конкретност, опипљивост и изненадност, наговештава лирски субјекат у песми Гром.  Не страхује Михаиловић од празнине новога дана (Још сам жив), већ од времена које пролази, и које му можда неће дозволити да до конца испуни празнину дајући јој смисо, не би ли тиме оставио траг о свом постојању. У настојању да утекне времену Михаиловић исхитрено, и често стихијски, уобличава своје контемплације. Он, уистину, искрено пева о ономе што осећа,  јер то што осећа он и живи, он пева живот, али без трансценденталних околности. Михаиловић као да тражи праву реч којом би да опева своје интимне трауме, али често не проналазећи искану реч, посеже за фразама. Парадоксална је чињеница да је Михаиловић најречитији кад најмање говари, кад само наслућује (Све нас очекује). Иако, пуноћом уметничког израза у песми Буди стрпљив лирски субјекат христоликим гласом опомиње да време за стрпљење мора постојати, стиче се утисак да Михаиловић због нестрпљивости често посрће.

Циклус  ,,Баштина“ открива нам Михаиловића који у свом времену, на туђем простору, не скрива потребу да успостави метафизичку повезаност са историјским и духовним просторима свога народа. Песник истрајно крили да надкрили светиње и свете у своме народу, јер је одговоран за своје порекло, језик и културу свога народа. Покушава да, готово, магичном снагом речи – Бањска, Девич, Острог, Вук, Његош – пробуди свету ватру у читаоцу, и истргне од заборава лучоноше који својом стаменошћу, упркос искушењима, опстају. У песмама из овог циклуса чита се оно што је ненаписано, и то је добро. Јер, неизречено изванредно комуницира са најдубљим интимним бићем читаоца и песника; то неречено је заједнички именитељ Михаиловића и његовог народа.

У циклусу ,,Акварели“ доминантна је дескриптивност песничког језика која трага за новим и оргиналнијм изразом. Идеја о повезаности природе и човековог трајања није ни на који начин иновативна у песничком свету, нити је Михаиловић на особен и оргиналан начин ту идеју реализовао. Међутим, значајан је песников покушај (у песми Опада лишће) да на суптилан начин, поредећи опало лишће и пролазност живота, узглоби идеју о смислености, тј. бесмислености жртвовања, и да при том, успостави везу са митском потребом сопствене нације за жртвовањем, без јасне визије о смислу самога чина.

,,Слике и прилике“ чине се најуспешнијом песничком целином читаве збирке. Михаиловић постиже неопходну дистанцираност лирског субјекта усредсређујући се на опште, а удаљавајући се од личног. Сконцентрисан на ,,мале ствари“, наизглед невидљиве и неважне, успоставља, готово, суматраистичку повезаност са духом свога завичаја и светским хоризонтима. У уметнички најуспелијој песми Вива Вивалди! лако је видети како природа самога песника ствара сасвим засебну, сопствену традицију која засеца у дубину и просторе откривајући ,,даљине“ једногметасветакоји успешно комуницира са читаочевим бићем.

Последња песничка целина, у збирци песама у прози ,,Границе немерљиве“, ,,Нарави“ доноси највише посртања В. Михаиловића. Песник, без задршке, и сувише импулсивно реагује на историјске и политичке надражаје спољашњег света. Личан и емотиво рањив, лирски субјекат не покушава да суптилније проговори о сопственом трауматичном искуству. Михаиловић поставља питања и истовремено претендује на истину, не на дијалог – подругљиво се осмехује Јапајцима, а готово несвесно, своје ,,ја“ и своју истину вазноси, на не много уметнички, већ више памфлетистички начин – што аутору песама Молитва, Буди стрпљив, Вива Вивалди!, Све нас очекује – не доликује.

Сигурно је, пак, да је Михаиловић песник, и да ће у временима која долазе оставити своје наслеђе и стваралачко завештање будућим нараштајима. Питање је само колико ће његово песничко завештање успети да пребаци границе немерљиве?