BAJKA O PROBLEMU

               U početku beše reč.
               Ma, ne! To nije početak ove njene priče, mada je neverovatno koliko je oslikava u samoj njenoj suštini.
               Ali, da ne trči pred rudu, već da krene redom.
               Dakle, u početku beše miran i tih život na tom mestu, bez naročitih trzavica, ako se izuzmu uobičajena prepucavanja, neke očigledne netrpeljivosti, gdekad izraženija sujeta i po koji bezrazložni niski udarac. No, sve su to stvari sa kojima se sasvim lepo moglo živeti, svesno birajući neučestvovanje ili ignorisanje.
               Ljudi su tu živeli po malo iščašeno za naše pojmove, ali, voleli su tu svoju malu zajednicu, svako iz svojih razloga, naravno, i trudili se da je učine što ugodnijom za život. Bilo je tu plemića sa velikim baštama, običnih građana sa malim okućnicama i bezzemljaša koji su po velikodušnim zakonima te zemlje mogli da svrate u svačije dvorište i da ostanu tamo sve dotle dok ne naruše neko od pravila zapisanih na ploči čiji je neprikosnoveni čuvar bila svevideća Moderatorka 05.
               Svi su se, bez razlike, bavili uzgajanjem reči i rečenica, postavljanjem karikica koje su služile kao kapije kroz koje se prolazilo u razne druge svetove i vodile u jednom jedinom trenu na najneverovatnija mesta koja se mogu zamisliti , kačenjem šarenih sličica po trgovima i šetalištima i dekorisanjem fasada ekrančićima sa pokretnim slikama koje je najčešće pratila muzika.
               Za to im nije trebalo mnogo alata. Glavni od njih bio je plastični miš i pomoću njega su kontrolisali većinu zbivanja u svojoj zemlji, prateći njime strelice i trepereće crtice koje su, poput čarobnih štapića, ispunjavale njihove želje i zapovesti.
               I sve je teklo kao u bilo kojoj bajci, obećavajući prilično srećan kraj i ostale elemente kazivanja poprskanih blagom vilinskom prašinom, dok se jednog dana, ničim izazvan, odnekud nije pojavio Problem.
               U početku ga niko nije primećivao. Iskakao je tu i tamo i sasvim ličio na dobru foru. Tada još niko nije shvatio da je to početak kraja njihovog uobičajenog načina života.
               A Problem se u međuvremenu razmahao, verovatno uvređen što na njega niko ne obraća pažnju koju je zaslužio svojim prisustvom. Dok su neki slabijih živaca lagano počeli da se nerviraju, drugi su se smejali i zbijali šale na račun ovih prvih, misleći da je Problem samo njihov i da po malo preteruju i da su im se živci istanjili na pogrešnom mestu...
               Ona je bila među onim drugima i mora da prizna da se ludo zabavljala što ovi prvi umeju toliko da zapene zbog jedne najobičnije banalnosti. Naravno, Problem kod nje još uvek nije zalazio, tako da je mogla na miru i sa nerazumevanjem da se smeška i da uživa u svojoj privilegovanoj poziciji.
               Onda je jednog dana rešila da preuredi svoje dvorište, da ga malo oplevi, modernizuje, uskladi sa dolazećom sezonom i dala se na posao. Kada je završila sa svim planiranim radovima, umorna i zadovoljna, naslonila se na ogradu da proćaska sa komšijama i namernicima, kad...
               Krajičkom oka spazila je kako Problem niče i u njenom dvorištu brzinom bambusove mladice. Pedantna, kakva je, odmah ga je iščupala, otresla dlan o dlan i mirno nastavila ćaskanje.
               No, bio je to tek početak.
               Od tog trenutka, opazila je sa negodovanjem, Problem je počeo da je prati poput vernog kučeta kud god bi krenula i koga god posla bi se prihvatila. Zaklela bi se da je na trenutke čak pokušavao i veselo da mahne svojim kusim repićem. U početku ga je trpela, a zatim pokušavala da ga otera od sebe, jurila ga strelicama, mela mišem, plevila, okopavala, presađivala, kalemila..., ali, ništa nije pomoglo.
                Razume se, prestalo je da joj bude smešno kada je primetila da joj ometa nizanje karikica, da se uglavljuje među slova na najneočekivanijim mestima i razlaže ih na gomilu besmislica, da je sprečava da se pohvali sličicama koje je ubrala u paralelnim svetovima...
                Sve to skupa je počelo veoma da joj ide na živce. Toliko, da se uhvatila kako mrmlja sebi u bradu nekakve nemušte kletve i otvorene pretnje kroz koje se Problem provlačio kao glavni akter, što ju je zapanjilo, jer je uvek mislila da je staložena i konfliktima nesklona osoba.
               Tada je shvatila da tako više ne ide.
               Pa je pripremila strategiju i razradila taktiku i dala se na mukotrpno i uporno praćenje Problemovih navika. Posmatrala je kako se ponaša u drugim dvorištima, koliko često kubure sa njim zemljoposednici, a koliko namernici i prolaznici kroz tuđa dvorišta i zapazila da se, u suštini, ponaša kao najezda skakavaca u sušnoj sezoni. Bilo ga je uvek i svuda, noću i danju podjednako i sasvim nezavisno od godišnjih doba i mesečevih mena.
               No, budući da je uvek bila pažljiv posmatrač, uočila je još nešto. Uvek tako uslužna pulsirajuća crtica je, poput psića poentera, svaki put jasno ukazivala na pojavu Problema u jednom skoku mu se pribijajući uz rep čim ovaj, ničim izazvan, odnekle iskrsne.
               Aha!
               Tu smo!
               Naravno, nije to uzviknula. Nekako, ne bi bilo u redu da galami. Nije lepo.
               Ali, bila je veoma ponosna na svoje zapažanje koje joj je pomoglo da se ratosilja Problema barem u onom delu zajedničkog dvorišta koji je sama održavala. Nadala se, za sva vremena, ali, nije mogla da bude baš sasvim sigurna, jer, to je jedan uporan skot.
               Trepereća crtica je i dalje uredno obaveštava o nepoželjnom prisustvu, ona ga bez trunke griže savesti i čak sa izvesnim zlobnim zadovoljstvom eliminiše i nastavlja da uživa u urednom i ničim narušenom pejzažu.
               Neće njoj jedan javascript:, tek tako da zadaje glavobolje i remeti joj unutrašnji mir.

                                                                *** *** ***

               No, ne lezi vraže! ( U magnovenju, dok ovo ispisuje, pita se odakle potiče taj izraz, ali, u stvari, ne mari previše, jer sasvim lepo ide uz pričanje bajki. )
               Ispostavilo se, nenadano, da ova priča još nije ni blizu srećnom završetku.
               Ne tako davno, neuki šegrti ondašnjeg čarobnjaka, rešili su da se poigraju. Oni to čine s vremena na vreme, a rezultati su obično sasvim nezadovoljavajući i svaki put izazivaju buru negodovanja stanovnika ove zemlje, koju Onaj Koji Bi Mogao Da Se Iznenada Pojavi I Reši Stvar Na Opšte Zadovoljstvo, već poslovično uopšte ne konstatuje.
               I tako, deca se malo igrala, razmahala se svojim čarobnim štapićima, pri tome učinila po koji pogrešan pokret ili promašila redosled čarobnih reči i sva dvorišta su osvanula prefarbana u zagasite boje sa nešto drečavo fluorescentnog. Uau!
               Dobro, na svašta se živ čovek navikne i možda je izbor boja ipak sasvim subjektivna stvar. Ali, kada nešto vidljivo iznebuha postane nevidljivo i neprepoznatljivo, primorava na dovijanja i snalaženja i svakakvu ekvilibristiku, a veoma je važno za funkcionisanje zajednice, to nije dobar znak.
               I tako...
               Narod se opet buni, karikice se ne uočavaju bez obzira na dioptriju stanovništva i to pravi nepotrebnu zbrku i nervozu...

               Da li će biti srećnog kraja?
               ( Mislim... Ovo je jedno sasvim retoričko pitanje, da se razumemo.)