Opet o Narodnom muzeju ... posle tri godine

“Narodni muzej u Beogradu ... na listi čekanja”     (obj. 12.apr.2009 g.)

U Beogradu na Trgu Republike u leđa konju i Knezu gleda Narodni muzej države Srbije. Ne zna se da li Knez vodi Muzej na daleki put, naravno neizvestan ili ga ostavlja tu gde je, odlazeći nekim svojim poslom. Muzej je setnog lica, sa podočnjacima, što je nesumnjiva posledica šestogodišnje usamljenosti i čežnje za većom brigom okruženja. Nije prvi put, u istoriji ovog zdanja zapisane su nevolje, ali nikada se do sada nije proteklo toliko vremena da se rane zacele, a nisu. Zdanje je, na mesto kafane „Dardaneli», izgrađeno prvih godina dvadesetog veka, u njemu je bilo sedište Uprave fondova. Posle je Hipotekarna banka usvojivši zgradu dogradila još prostora i 1933 godine zgrada je dobila sadašnji volumen.

Onda je 17 aprila 1944 godine zgrada bombardovana i urušena, ali su je nove narodne vlasti 1946 godine delimično popravile, učinile je upotrebljivom i za neko vreme tu je useljena Investiciona banka. Najzad, 1952 godine država je svojom odlukom ustoličila Narodni muzej i zadužila ga za čuvanje i negovanje umetničkog kulturnog i jezičkog blaga Srbije. Država se bavila Narodnim muzejom i 1966 godine, kada je zdanju vraćena centralna kupola porušena u onom bombardovanju i to je bio prostor u kome se delatnost Narodnog muzeja događala sve do pre šest godina, u zgradi koja je odlukom države iz 1979 godine proglašena za kulturno dobro od velikog značaja.

Pre pet godina država, pošto je ustanovljeno da unutrašnjost zgrade ne može više da odgovori narasloj i zahtevnoj obavezi čuvanja narodnog blaga, odlučila je da renovira, obnovi i dogradi zgardu, učini je primerenu vrednostima muzejskih sadržaja, vremenu u kome postoji i uvede je u civilizovane norme koje na planeti sleduju za ovakve, nacionalno značajne, institucije. Usvojen je Program razvoja Narodnog muzeja , naravno uz saglasnost Ministarstva kulture. Projekat rekonstrukcije, restauracije i dogradnje Narodnog muzeja je poveren na konkursu izabranom arhitekti te ga je on u skladu sa Programom uradio, projekat je dobio najviše ocene na međunarodnom nivou o kvaliteteu, nagradu Inžinjerske komore Srbije i država je krajem 2005 godine izdala Odobrenje za izgradnju a Glavni proiekat je završen januara 2007 godine, sve je bilo spremno za graditelje. Projekat, vizija novog lica Muzeja jeste iskorak u novo doba i mesto gde će se narodno blago ne samo čuvati, već i pokazati ljudima, da vide fantastične i uzbudljive odaje, da ugledaju šta je to zaostalo od predaka i šta su oni sačuvali za njih. Nameravani početak obnove zgrade i njene arhitekture je obeležen izgradnjom depoa za privremeni smeštaj muzejskih eksponata spreman da prihvati narodno blago iz Muzeja i oslobodi zgradu za građevinare.

I stalo je, prošle godine i pored obećavanog budžeta od strane Ministarstva kulture, umesto, kao što je očekivano, da majstori počnu sa poslom. Muzejski depo, izgrađen u skladu sa savremenim standardima, sada je prazan dok narodno blago i dalje boravi u neuslovnim prostorima, u podrumu Narodnog muzeja strepeći od pucanja cevi ili druge vlage. Izgleda da je obnova Muzeja obustavljena ili skrajnuta ne samo zbog ekonomske globalne krize, inače izgovor sasvim uobičajen za one koji nisu prilježni oko svojih zaduženja ili ih ova prevazilaze pa ne umeju sa njima da izađu na kraj. Uostalom, za državu kriza ne bi smela da bude razlog zastajanja jer sadržaj Narodnog muzeja i onog o čemu se stara i što čuva vrednije je od države cele. Pauza je napravljena, pre svega, zbog namere nosilaca dužnosti u Ministarstvu kulture da se sve proveri ispočetka i „dovedu stvari u red» jer je posumnjano ili je sa strane, od dušebrižnika koji uvek imaju napredniju ideju, dobačeno da tu ima posla za proverioce predhodnog delanja ali i za neke nove kreativne doprinose koji su svakako, a kako bi drugačije, mnogo bolji od do sada učinjenog.
Višegodišnji napor mnogih ljudi, posebno onih iz Muzeja, koji su do sada stvarali vizuju olako je i bez jasnog obrazloženja, takva je moć nosilaca dužnosti kada posumnjaju, obustavljen, pa će pored poslovanja i knjigovodstva, možda i nova arhitektura Muzeja da bude preispitana i to kako obično biva kod ovdašnjih ljudi, znalaca koji ne znaju baš šta to treba ali su sigurni da treba drugačije. Odjednom je zaboravljen i javni novac do sada potrošen u saglasiju sa istim Ministarstvom kulture, istini za volju i sa predhodnim, za sve što je učinjeno u proteklim godinama. Narodni muzej ostaje urušen, osmišljen i isprojektovan, započet u nadi da se narodno blago prikaže kako toj neizmernoj vrednosti i dolikuje. Sve to radi neke provere čiji su ciljevi promrmljani kroz zube nosilaca dužnosti, a tamo je još i rečenio da, za nadati se u trenutku slabosti a to se može desiti i nosiocu dužnosti, ne treba žuriti kad Narodni muzej ionako ne posluje rentabilno. Naravno, nije na odmet da se sve uvek i ispočetka proverava i kontroliše, ipak se radi o javnom novcu, ali ako je provera izvršena zašto se okleva, ne gradi se, zašto narodno blago nije pohranjeno na odgovarajući način?

I tako Narodni muzej sa urađenim projektom pod miškom iz koga viri građevinska dozvola i eksponatima u podrumu čeka ispred vrata državne institucije da bude proveren, da li je sve do sada radio u interesu naroda i da nije učinio neke nepodopštine, pa kad se ta procedura završi možda će se projekat realizovati a možda će biti započeto sve ispočetka sa novim idejama čime će se neumitno dokazati da su nosioci dužnosti svojom nemilosrdnom i pravednom akcijom spasli narodno blago u poslednjem trenutku. Tada, godine napornog dosadašnjeg rada ali i buduće Izgubljene godine zaista nisu važne nosiocima dužnosti, jer kontinuitet ionako nije još naučena lekcija, posebno ukoliko onaj koji trenutno svira prvu violinu pa mu muzika ne ide može, a da ne pocrveni, objavi da je žice raštimovao onaj pre njega ....

Slike, skulture, freske, knjige, stari neizmerno dragoceni papiri i povelje će i dalje biti nedostupni radoznalima ili željnim znanja, narodno blago će i dalje biti nezaštićeno. Pitanje je: zašto je zaista  obnova Muzeja zaustavljena, ko će preuzeti odgovornost za izgubljeno vreme i ugrožene vrednosti u Muzeju, da li su nosioci dužnosti u državnoj instituciji zaduženoj za kulturu Srbije, pa im je i Narodni muzej zapao ni krivima ni dužnima, uopšte svesni vrednosti koja im je poverena i o kojoj donose odluke. Zgrada na Trgu Republike, kao posle potopa će čekati neka bolja vremena, bilo kakva. Ova svakako nisu naklonjena Narodnom muzeju jer tako odlučiše nosioci dužnosti kulturobranitelja i kulturotvoraca.