Ljubav| Na današnji dan| Nostalgija| Umetnost

DRAGAN MANCE (26.09.1962 - 03.09.1985)

Radovan Nastić RSS / 03.09.2012. u 14:47

 

Jugoslavija je imala svog fudbalskog Džems Dina... Zvao se Dragan Mance.

Evo šta je o njemu napisao jedan navijač Partizana...

1mance+6.jpg

 

 

''Na samom početku 80ih u novinama sam pročitao da je u Partizan iz Galenike došao još jedan dečko koji obećava, čudnog prezimena koje iz prve nisam mogao ni da zapamtim. Komentari u stilu : odličan u skoku, izuzetna igra glavom, gromovit šut, istančan osećaj za gol... i slični nisu me ni najmanje obradovali. Na nekoliko manjih utakmica taj Dragan Mance je zaista davao golove ali ja u njemu nisam video centarfora koji ce zadovoljiti apetite vernog JUGa. U to vreme smo pored večitog Moce imali ubojit tandem Živkovic-Varga i nisam verovao da njihovu slavu može pomutiti ovaj nasmejani novajlija. Prvi put sam ga gledao na derbiju na marakani u oktobru 1981. godine. Posle tri uzastopne pobede, krenuli smo na marakanu da je konačno osvojimo. Tekma je rešena već u 5. minutu, Milko je iz sumnjive pozicije postigao jedini gol. Ješića je zamenio Mance da bi pojačao ofanzivu ka Zvedinom golu, ali nismo imali sreće. Dragan, sem jednog odličnog šuta nije mnogo pokazao, ali videlo se da ume da se postavi i dobro se kretao. Uverio nas je da ima osećaj za gol i da će eksplodirati ako bude uporan.

I u prolećnom delu smo izgubili od cigana. Ponovo je škripalo u napadu, ponovo je Mance ušao kao rezerva, promašio dva zicera i ponovo je JUG uzdisao za neiskoristenim sansama. Naši navijači iz Zemuna su tvrdoglavo hvalili visokog centarfora, a mi smo sumnjičavo vrteli glavom. Jednostavno, na većim utakmicama nije umeo da se snadje i svi smo se pitali koliko jos treba da čekamo da najzad proradi. Dosla je i ta fantastična sezona 1982/83 u koju je naš tim ušao veoma ambiciozno. Jedini konkurent, Blaževićev Dinamo biva torpedovan u sred Zagreba 4-3, Mance briljira i posle gola trči prema vernim Grobarima da podeli radost.
Maksimir u suzama, da li je Partizan šampion a da se jesenji deo prvenstva nije ni završio? Na Marakani uzimamo bod, ponovo sudijska kradja, ali fantastični Mance posle Žiletovog dodavanja glavom dovodi JUG u trans i Partizan do jesenje titule. Drugi deo šampionata, posle traljavog početka nastavljamo gazeći sve pred sobom. A sada već najbolji Jugoslovenski centarfor sve češće trči slavljeničkim sprintom prema Grobarskoj tribini. U već legendarnoj utakmici sa Zagrebačkim Dinamom na Marakani, Mance i Trifunović dovode Grobare do ekstaze. Posle 0:2 na poluvremenu, uz nadrealnu grmljavinu sa tribina stižemo do šampionskih 2:2.

 

Tada sam prvi put primetio nešto iracionalno. Po školskim klupama, po zidovima gradova, po seoskim tarabama vidjam sve češće ispisanu reč - Mance. Mnogo češće nego Partizan ili Grobari. Mnogi navijači stiču nadimak Mance tako da smo došli u grotesknu situaciju da kada na utakmici viknete prezime večito nasmejanog centarfora, okreće se desetine navijača.
 
A onda 04. juna 1983 godine, na naš stadion dosla je Zvezda. Bili smo naoštreni kao nikada, jurili smo cigane po celom gradu. Na JUGu otetih crveno belih znamenja skoro kao i na njihovoj tribini. A taj ratnicki filing imali su i igrači pa tako svi cigani ovog sveta zaobilaze ovaj datum kao da nikada nije ni postojao. A jeste! Jedan od najlepših vidjenih voleja u istoriji fudbala zaustavlja prečka. Crno beli bombarder u 35. minutu ponovo gadja u prečku a u nastavku akcije Varga donosi prednost 1:0, sto je bio rezultat i poluvremena. Pauza važi samo za igrace, pesma razularenog JUGa ledi krv u žilama. U nastavku nam Korolija ne svira čist penal, ali na to smo vec navikli, tada nas niko nije mogao zaustaviti. Posle prečke trese se i mreža - Mance, Mance, Mance... Cigani smanjuju na 2:1, all razigrani Zemunac nadmudruje Stojanovića i klizi na kolenima ka JUGu. Na kraju 3:2 i šampionski pehar može da se puni šampanjcem.
Idol je rodjen, legenda živi! Posle dugog vremena Partizan ima devetku za ponos, razbijača svih bunkera i defanziva modernog fudbala. Sledeća sezona nije bila tako uspešna. Bill smo drugi, a nakon poslednjeg kola protiv Željeznicara u Beogradu (0-1), Grobari ulaze u prostorije kluba i pevaju. Igraci su sa nama, Mance okreće turu pića, peva se - i kada ne budeš prvi ti...

U kupu UEFA, te 1984. godine Dragan Mance nam je priredio jos jednu čaroliju. U Londonu, protiv QPR postigao je gol o kome se jos i danas priča. Izgubili smo 6-2, a u revanšu ih razneli 4-0 i prošli u drugo kolo. Ako se po nečemu pamte ove utakmice to je navijanje i pomenuti gol, koji je verovatno najlepši gol u istoriji FK Partizan.

 

Manceovi projektili su se redjali kao na traci, a Mancea su svuda pratili pokliči Grobara. Veza navijača i njihovog božanstva, protivnika je dovodila do očajanja.
Mance nije osetio slavu najvećih fudbalskih veličina, ali je u našim okvirima bio ubedljivo najbolji centarfor. Ono što je njega izdvajalo od drugih fudbalera bila je njegova pojava, delovao je kulturnije, oblačio se moderno, nije slušao narodnjake (voleo je Dire Straits i Rod Stewarta) i jednostavno odudarao od slike prosečnog fudbalera.

3. septembra 1985. - šok! U saobraćajnoj nesreći, u svojoj 23. godini, gine centarfor Partizana - Dragan Mance, na novosadskom putu prema Beogradu.
Prvu narednu utakmicu smo trebali da igramo u Niksiću pred TV kamerama vec 5. septembra ali je zbog tragičnog dogadjaja meč odložen. U nedelju 08.09. u Beograd je dolazila Priština čiji čelnici nisu imali razumevanja za našu nesreću i nisu hteli da odloze tekmu. Mislim da je to bilo najpotresnije veče navijača Partizana, minut ćutanja je bio propraćen šapatom na Jugu. Pesme koje su bile spevane za tih pet teških dana, pevane su nonstop.
Skandiranje "igrajte za Dragana" još je više onespokojilo igrače koji se nisu najbolje snašli pod velikim psihološkim pritiskom. Kontre Vokrija i Batrovića i povici šiptara sa severa razgnevili su Jug koji je počeo da ih vredja. U poslednjem minutu Radanović daje gol, prekriva lice šakama, svi smo euforični. Kao da je sam Bog pisao scenario, jeziva mešavina različitih osećanja preplavila je stadion JNA - tuga, radost, inat, očaj, totalno ludilo nas vode kod igraca i rukovodstva kluba gde se sa suzama u očima nastavlja pevanje u slavu pokojnog Dragana Mancea. 

Godine prolaze, na onaj svet se odlazi i po redu i preko reda. Keva me i danas prekoreva recima: " Sine umirali su ti i dede i babe i tetke i strine i ovi i oni ali suzu nisi pustio, a kada je poginuo onaj Mance nisi mogao da govoris. Ne umem to da objasnim ni njoj ni sebi.
I danas mi pred očima prolaze trenuci koji me vezuju za njega - momenat kada lopta ulazi u gol, onaj kratkotrajan muk stadiona pred eksploziju oduševljenja, njegov trk i klizanje prema vernom jugu. Nisam siguran da sam doživljavao lepše trenutke.

 Slava mu.’’

Željko Tomić

 http://partizan.net/fanzin3/page7.html

 

1f26144995.jpg

 



Komentari (3)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

politicar politicar 16:00 03.09.2012

Slava mu!

Nostalgično, primer kako se nekada lučio oksitocin hormon vezivanja. Danas se ovakvi hormoni ne luče i sve smo podložniji depresiji, neurozama i tako redom!

Slava mu! Poznajem jednog košarkaša i jednog fudbalera koje zovu Mance.
skyspoter skyspoter 20:17 03.09.2012

Otiso si Dragane

Ostala je tuga
Vecno ce te voleti
Grobari sa juga
tom tom 12:23 05.09.2012

rasplakao si me....

..........

Arhiva