Čiko, jel' sav ovaj lebac tvoj

"Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplaćenog odsustva - i oni su na to navikli, pa mi više ne prave pitanje - i sednem u kola, pa po tri dana i tri noći vozim kao lud. Ja sam, inače, pažljiv, oprezan vozač, i ne volim da jurim, ali tada nemam vremena ni za spavanje. Za volanom samo po dva-tri sata odremem. Tek kad dodjem do austrijske i naše granice, zaustavim se. Svratim u neki motel, okupam se, ljudski se ispavam [...] Tada udjem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor - niže da idem nemam hrabrosti: o Beogradu da vam i ne pričam - zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem u kolima. Spustim prozore, gledam oko sebe i - slušam. [...] I tako, ne izlazeći iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva. Onda polako krenem natrag. U povratku negde na benzinskoj pumpi napunim rezervoar benzinom. Zatim pređem austrijsku granicu, zastanem, pa iz dovoda natocim po punu šaku. Trljam ga, njušim: i on mi miriše na Jugoslaviju. Namažem se po licu, po kosi, po grudima..."   Dragoslav Mihajlović, Kad su cvetale Tikve

Ovako svi mi, gastarbajteri, ponekad ludujemo.

Krenuo sam rano znajući da ću dugo da vozim. Ispratilo me prijatno jutro, a ostatak puta je bio manje-više bez događaja. Stao sam samo nekoliko puta, na pišanje, i odmah iza gradića po imenu Holbrook, na jednom mestu da uslikam pejzaž. Pokušavajući da nadjem pravi ugao za sliku popeo sam se na neko brdo, gde sam ugazio u nešto posle čega sam jedva uspeo da izluftiram auto.

Holbrook je jedino naseljeno mesto na celom putu od skoro hiljadu kolometara od Melburna do Sidneja. Jedan jedini semafor sa pešačkim prelazom se nalazi baš tu, u gradiću koji postoji samo oko autoputa, i zbog tog autoputa. Na karti izgleda da put prolazi kroz mesto po imenu Albury, na samoj granici izmedju država Viktorije i Novog Južnog Velsa. Medjutim to je optička varka, prolazi se samo kroz periferiju, svo vreme u dve trake i vozi se stotka.

U Holbrook-u sam stao da napunim gorivo. Izvlačim se na autoput, stavljam muziku. Ex YU rock'n'roll koji sam skupljao godinama (u ova moderna vremena sve stalo na jedan CD). Ustvari, kakav rock'n'roll, ima tu svašta burazeru, od Azre do Novih Fosila i sve izmedju, prava salata. I već sam izašao iz Holbrook-a, pičim po autoputu, u autu drma muzika. Jedna za drugom, ređaju se poznate stvari: Zamisli život u ritmu muzike za ples, Zašto su danas devojke ljute, Moja prva ljubav, Kenozoik, Crno beli svet, Rock'n'roll za kućni savet, Fratello, Zlatni papagaj, Kao ptica na mom dlanu, Ti si sav moj bol, A šta da radim...

Počinje Sanja. Ovu pesmicu sam uvek voleo, tačno se sećam kad sam je prvi put čuo. To je bilo vreme kad se svake nedelje pojavljivala nova hit-pesma. Da li neko uopšte pamti TV emisiju Hit Meseca? Bend je Alisa, nemam pojma da li su uopšte napravili još nešto. Dodirni mi Kolena, Zana. Program tvog kompjutera, Denis & Denis. Sjaj u tami, Dorian Gray. Džuli, Daniel Popović. Dva dinara druže, Riblja Čorba. Sedeo sam tako sam za našim stolom, sve što iole vredi palo je u vodu, opet me je žensko napravilo volom. Slušam to i čujem kakofoniju zvukova iz luna parka gde smo visili na fliperima, osećam teret letnjeg sunca kako me pritišće po vratu, i ukus prašnjavog puta pored Save posutog šljunkom. Ma ne podseća me Dva dinara druže na neku konkretnu ženu. To je bilo vreme kad smo iz Borinih tekstova po prvi put shvatali da su odnosi izmedju muškarca i žene puni nekih nepredvidljivih događaja, iskustva koje nas, golobrade dečake, tek čekaju da okusimo.

Riblju Čorbu inače baš ne volim, svašta su brljali u poslednjih trideset godina. Pored Dva dinara druže samo nekoliko pesama je vredno pomena, Rock'n'roll za kućni savet, Neke su žene pratile vojnike, Nemoj srećo nemoj danas. Ipak Bori Đorđeviću odajem priznanje za veliki broj izraza koji su, praktično, postali deo našeg mentaliteta. Ostani đubre do kraja. Kako je lepo biti glup. Komšije će da me biju. Stručna literatura za malu noćnu fiskulturu. Mašino pusti paru jače. Naše seljanke obukle helanke. Kol'ko košta kad unutra plačem. Ja bih se odrek'o rođene braće za jedne čipkane ženske gaće. I tako dalje.

Bjelo Dugme vredi poslušati kao istorijski materijal, i to samo u prvoj postavi, a sve ostalo treba što pre zaboraviti. Ako neko misli da je kombinacija Bebekovog glasa i Bregovićeve gitare bila slučajan dobitnik nek još jednom posluša pesmicu Ne spavaj mala moja muzika dok svira. Počinje Selma. Gledam belu crtu kako izmiče na putu i vidim kako Vlado Dijak prati Selmu Borić na peronu sarajevske železničke stanice. Godina je 1949. Selma je istinita ljubavna priča.

Ima tu još dosta pesama i izvođača koji su zalutali, kako žanrovski tako i u vremenu. Severina. Bombaj Štampa, Nedim, pesmica objavljena tek 2010, parodija na Chuck Berry-jevu Nadine. Đura (pevač Bombaj Štampe, poznatiji po ulozi u "Top listi nadrealista") kao pokušava da stigne davno izgubljenog druga, Nedima. Nedim je naravno Nedim Babović, gitarista Bombaj Štampe - valjda zato što bend devet godina nije objavio album. Nedima poznajem lično, bili smo zajedno u vojsci davne 1984. Šta više, svirali smo zajedno u vojnom orkestru (što je ustvari bio bend koji je redovno svirao u vojnom domu, jedna kafančina usred Čakovca). Da se razumemo, kad kažem "svirali smo zajedno" mislim ja sam uglavnom grebao po žicama i pazio da ne zajebem stvari previše.

Počinje Azra. Priznaje mi da je udata, da ne ljubi svoga čovjeka, a ja ćutim mudro razmisljam, njeni prsti kao da traže krivca, samo lete oko moga lica, hajde ženo koji ti je vrag. Za razliku od raznih pacera, pastirskih rokera, srećnika koji su naboli po neku pesmicu, Johnny Štulić, svojeglav, lud i bezkompromisan, neprijatelj svakom a najviše samom sebi, je ostavio jedinstven i fascinantan rock'n'roll. Zapravo sve što vredi stalo je na dva dvostruka albuma, Ravno do Dna i Filigranski Pločnici. Ipak to je mnogo u poređenju sa ostalima. Šta čovek može da zameri Štuliću? Što nikad nije shvatio da je jedino trio, Štulić, Hrnjak, Leiner bio ona prava, umetnički nenadmašna Azra. U svakom slučaju, čovek je barem ostao dosledan. A s moje lične tačke gledišta, Azri hvala za muziku. Kad umrem narediću da se svira Balkan i Đoni budi dobar.

Pored Azre i Đoke Balaševića, u tom mom izboru muzike po broju ima najviše pesama od Idola. Maljčiki, Kenozoik, Zasto su danas devojke ljute, Bambina. Meni te pesmice i danas zvuče originalno, sveže, bezobrazno. Baš kao i kad sam ih čuo prvi put.

Sledi selekcija YU pornografije. O, Lili, zaboravih tada da smo sretni bili, drugom si poklonila obećani cvijet. Daj daj daj mi daj, dečko ajde oladi. Guzate, sisate, lomne u struku zbog njih razvijam desnicu ruku. A koke čudne ptice uvek im srce kuca za nekim grubijanom koji ih dobro kljuca. Ko te kara nek ti piše pjesme. Eh, to su bila nevina vremena. Čekaj da dodju mlađe generacije, na primer Rambo Amadeus. Kad sam već njega pomenuo, Halid Invalid Hari me uvek nasmeje, a 'Alo Požega me uvek rastuži. To mu je i najbolja pesma, a i to što u njoj Rambo ne peva je od pomoći.

Onda praktično niotkuda, počinje O Ana. Kad god čujem Srebrna Krila setim se kako sam u Nušićevoj 27 tražio njihove najveće hitove. Prodavac valjda shvatio da sam gastarbajter, pa navalio, hoće da mi uvali dvostruki CD, kaže Platinum Collection. Čoveče, ne volim ja baš toliko Srebrna Krila. Samo tražim tih nekoliko pesmica koje sam čuo hiljadu puta, najviše slučajno, u nekoj Beogradskoj pekari, na železničkoj stanici, u autobusu na putu za Novi Sad, u nekom davno zaboravljenom kafiću. Ja nisam kockar ali gubim. Volio sam Tanju. Ostala je samo muzika u mom sećanju, kao zamena na mesta, ljude i događaje koji su davno prošli i odavno isčezli. Razumeš.

Sati prolaze, već sam duboko u Novom Južnom Velsu. Zemlju pritisli neki oblaci, čini mi se da će da progutaju put, sve se prisiljavam da gledam u belu crtu a ne u nebo.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama, za sva vremena, skrila se tu negde, duboko u nama. Teško mi je poverovati da je Đoka napisao ovu pesmicu kad je imao samo dvadeset i koju godinu. Možda zato još uvek zvuči tako dobro. Druga pesmica koju je Đoka objavio te davne 1978 je Računajte na nas. Oni koji ga prozivaju zbog te pesme su najveći idioti i diletanti, ali da ne trošim reči to. Počinje druga balada koju ne mogu da promašim, Život je more, pučina crna, po kojoj tonu mnogi sto brode. Nije mi srce plašljiva srna, ja se ne bojim velike vode. Naravno svi mi znamo da je Đoka veliki folirant, da ustvari nikad nije video lepu protinu kći, a svakako ne kako se kupa gola pod vrbakom (kao što nije ostao momak do sad, jel'). Ali ima nešto u njegovim pesmama što ima veze sa svakim od nas.

U Bačkoj Palanci bila je igranka, ma lažem ordinarna pijanka, samo smo brljali, kako smo starili sve smo surovije tezgarili.