Istorija

Омега је ипак био у праву 3. део

omega68 RSS / 24.10.2012. u 21:12

...Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Анатолији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој четвртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли устанак против Нарамсина (2.236–2.200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208година).


Е сад мало о тим Хетитима:

ide8_768_u9b9x.jpg 

Двоглави хетитски орао: детаљ на леђима сфинге у Алаџа Хијаку, 2. век пре нове ере


''Српско друштво се састојало од четири сталежа и то се потврђује друштвеним уређењем Аријеваца на истоку и доказује кроз законике завршно са Закоником цара Душана. - Први сталеж је просветни сталеж у који улази и свештенство, то је сталеж словести. - Други сталеж је ратнички, односно војни сталеж. - Трећи сталеж чине слободни сељаци, занатлије и трговци. - Четврти сталеж чине меропи, у које улазе странци, зависни сељаци беземљаши, најамни радници бескућници и заробљеници, као и староседеоци у освојеним земљама.

Први, словесни сталеж, најчешћи поклоници богиње Палас и бога Теута и други сталеж, ратни, поклоници бога Арете и богиње Аретуше, давали су управно особље и заједно чинили владајући сталеж под именом - Гети. Назив Гети се на јеврејском пише као Хети, у множини Хетим, на грчком као Кети, Келти и Кити. Гети се још помињу и као Хати и Хитити у Малој Азији и Сирији; Хети, Хати и Кети у Индији. У свим освојеним земљама и насеобинама старих српских племена налази се име Гети, мање или више преличено у записима на страним језицима. У старој Македонији су постојала лична имена - Гетије и Гета.''

''Бартон каже да се земља Хетим помиње на једној таблици из Вавилона која потиче из времена краља Шамсуилуна, наследника Хамурабија. Хамурабијево право име је Хамурапи, а у Старом завету се помиње као Амрафел (23.ст.293). Некада је Људеја била водећа држава српске расе и представник Гетије, па зато Рагозин каже да су Лиђани један народ углавном хетске расе. Лидијски врховни бог је био Манес (14.ст.366). Улога Мана, Манеста, у Људеји је иста као и код Аријеваца на истоку.''

''Потребно је да се осврнемо на употребу имена Хети које се у савременом свету помиње, готово искључиво, као Хитити. Најпре се мислило да то име потиче по граду Хатуши у Кападохији, престоници једног моћног и значајног царства. Али, пошто се то име налази на више места у Европи, чак и пре Хатуше у виду као Хети или Кети, порекло имена се не може изводити од имена града Хатуше, него обратно. Асирски записи помињу Хатушане као Хате, што се очигледно односи на име њихове престонице Хатуше. Међутим, у асирским записима се налази тројако писање имена: Хати, Хате и Хети (104.I.ст.9). Јевреји их називају Хетима и то не само Хатушане него и оне који су се налазили у Палестини и који нису имали никаквих доказивих веза са Хатушанима. Ми смо већ напоменули да, захваљујући недовољној одређености јеврејског писма, Хетим се чита и као Хитим. Од погрешног читања хетског имена у новије време, Западни писци су створили нови облик - Хитити.

Вадел објашњава: ''Хете Јевреји зову Хетх или Хитт, и говоре о њима као владајућој раси у Феникији и Палестини у време када је Абрахам дошао овде. На јеврејски облик Хитт додали су латински завршетак -ите и тако су добили Хиттите'' (99. ст.8). И стварно, име Хитити је кованица двадесетог века, а такво име се не налази нигде у историји ''.

''У време Ниновог похода Серби са Хелмског полуострва су заузели Кападохију и покорили туземски народ који је био једне посебне расе, ни аријевске ни семитске и звао се Хури или Хурити.

Пирен каже: ''У Малој Азији, новодошли су се помешали са туземцима, Хититима, од којих су усвојили име и поставили су темеље једном моћном војном феудализму. Овај покрет је довео Хиксосе у Мисир'' (48.ст.82). Египћани су Хиксосе називали ''хегау касетиу'', што значи - стране вође. Главни градови Хиксоса у Мисиру били су Сарбар и Видо, ''Абарис'' и ''Абидос'' из грчких записа. Серби су оставили у њиховој престоници Хатуши само један владајући слој друштва и продужили даље на исток. Са собом су повели један део Хурита као своје помоћне ратнике. Приликом упада у Месопотамију са српским Медима, који су били главна освајачка снага, налазили су се и Хатушани. То су записали и Вардунаши и Хатушани.

Леополд Месершмит каже да су ''око 2000. г. п.н.е, хатушка племена морала упасти и освојити Сирију и Месопотамију'' (98.ст.12). Џон Гарстанг, такође тврди: ''Хати су освојили Вавилон 1925. г. п.н.е.. и тај податак се налази у записима код једних и код других.'' Владајућа династија у Вавилону је оборена и једна нова династија, она из Поморског народа, је преузела власт. Хатушки краљ се повукао не настојећи да задржи власт у Вавилонији. У својој власти задржао је само Дамаск. То је време Хиксоса у Египту(93.ст.3). Гарстангово време тих догађаја касни за више од пола века. На то се не треба много обазирати јер, што се датума тиче, даване су разне претпоставке. Све остало је тачно.

Хатушани су пратили Нинов поход до Месопотамије и по заузећу исте они су се вратили натраг, а даље на исток вођени су, место њих, други народи као помоћни ратници. У првом реду Арапи који су ишли као Нинови савезници. Што се тиче помена династије из Поморског народа, то је у суштини тачно у погледу порекла, али Гарстанг је овде употребио назив који се јавља много касније, у време када су српска племена нападала Египат и на земље Блиског истока долазећи преко мора и ослањајући се на Крит као своје упориште. Међу тим племенима Поморског народа главну улогу играли су баш Серби, ''Сердани'' из египатских записа.''

''Вардунаши су знали да је напад на Месопотамију дошао од земље хатушке и тако су и записали, а може се поверовати да нису за дуго времена сазнали одакле је поход почео. Џорџ Бартон наводи један вардунашки запис који баш тако и говори и који каже: ''Против Шамсудитана наступили су људи из земље Хату'' (23.ст.75). Шамсудитана је био последњи владар у земљи вардунској из туземске династије. У вези Хиксоса исти писац каже: ''Хиксоси су Хитити, који су освојили Египат и долазак Семита у Египат подудара се са доласком Хиксоса и вероватно је да су они дошли тамо под вођством Хиксоса'' (23.ст.76).

Приликом освајања Египта, у Ниново време, са Србима су били присутни и бројни хатушки Хурити, али Египћани нису правили разлику између вођа и њихових помоћника и све их називају Хиксосима. Хурити су чинили део посадне војске у Египту, а поред њих и по истом послу били су присутни и Јевреји.

Према Олбрајту, Јевреји су били насељени у Египту око главног града Хиксоса,

Таниса, ''Цоан'' из јеврејских псалма. Било је доста Семита на положајима код Хиксоса (53.ст.178).

Само владајући слој Хиксоса били су Аријевци - Гети.''

''Када се ради о Хатушанима, односно Хатима, потребно је објаснити ко су били Низејци, односно Несити, како их западни писци називају, Хури или Хурити, Митани и Аморити, који су сви у тесној вези са Хатима. Низејци су били једно племе српске расе, заправо најисточнији део српских племена у Малој Азији пре Ниновог похода. Они су подигли град Низу, у суседству и јужно од Хатушана на левој обали реке Халиса, готово на правој линији од Хатуше према југу. Тако је изгледало као да су Хатуша, Низа и Мазака чиниле углове једног равнокраког троугла. Приликом Ниновог похода, Низејци су били ти који су запосели Хатушу, главни град Хурита. Нешто касније, пренели су своју престоницу из Низе у Хатушу и по Низи их називају Низити, Незити или Несити.

Хурити су имали још једну краљевину источно од Хатуше, али и она је пала под власт Аријеваца који се овде називају Митанима. Име нас веома подсећа на српску династију Мита у Фригији и краљеве Мите у Македонији.

За Хурите, Рене Дусо каже: ''Хурити су се налазили источно од Хатушана у северној Месопотамији, одакле су се проширили на југ под именом Митана све до реке Тигра и Керкемеша и до места Нузи близу планине Загроса. Половином другог миленијума, Митани проширују своју власт и на северну Сирију'' (96.ст.334). Хурима или Хуритима се зове један азијски народ који је био исти са домородачким у Хатушкој држави. Владајући сталеж чинили су Аријевци под именом Митана. Митанска царевина је била верна слика Хатушке. Ми поуздано знамо да је цела митанска митологија била аријевска и чак са истим именима богова као код Аријеваца у Медији и Индији. У односу на Хурите, Месершмит каже: ''Мисирски и асирски записи, од 1500. до 700. г. п.н.е, говоре о непријатељствима са племенима у северној Сирији, Месопотамији, Киликији, Кападохији и Јерменији.

Из свега што о њима можемо сазнати, ова племена нису била семитска, нити индоевропска, а била си међусобно сродна и чинила су једну велику и целовиту групу или расу народа'' (98.ст.10).

Гордон Чаилд о томе пише: ''Сасвим је јасно да су владајуће династије устоличене на горњем току Еуфрата, од 1400. г. п.н.е, биле аријевске, блиско сродне онима које сусрећемо у долини реке Инда и касније у Медији и Персији. Али њихови поданици нису били Аријевци и владајући сталеж је усвојио језик домородаца и бабилонско писмо у званичној употреби и како изгледа, признавали су месна божанства поред својих. Покрет који их је довео до Еуфрата није се ту зауставио. У истом раздобљу таблице из Ел-Амарна помињу аријевске владаре у Сирији и Палестини, као: Биридава из Јеноама, Шуварта из Кеилаха, Јашдата из Танаха, Артаманија из Зур-Башана и друге. Ови династи су једноставно владали над неаријевским, семитским, поданицима'' (60.ст.19).''

''У граду Хатуши, после њеног освајања од стране српских племена и пошто је постала њихова престоница, налазили су се пред главним храмом кипови два бика. Они су неоспорно били оличење бога Бака и једном од тих бикова је било име ''Сери'' а другом ''Хури'' (103.ст.242), Тиме је симболички било представљено јединство два народа: Срба и Хурита. Један хатушки град из тога времена, 58 километара источно од Коније, звао се Салатувар (103.ст.55). Мајани каже да су Хурити називали борна кола - варат (12.ст.242). Али ово није хуритска него српска реч и то су била кола у виду мале куле у којој су стрелци били заштићени. Исти писац каже да су се божанства ватре и сунца код ''Хитита'' звали ''Агниш'' (за огањ) и богиња Аријанска као божанство сунца, а код Аријеваца на истоку то су ''Агни'' (за огањ) и Митра као божанство сунца (12.ст.12). Вадел каже: ''Аријевци у Индији су себе звали Хатијо''... ''ови стари Хати или Кети, владајућа раса Мале Азије и Сиро Феникије назива себе и Ари, Arri, ca значењем племенитости'' (99 ст.6). Арја или Арија у Индији има исто значење.

После чувеног Кадешког боја између хатушког цара Муваталија и фараона Рамзеса II, на горњем Оронту, око 1288. г. п.н.е, склопљен је мир између новог цара Хатушила и истог египатског фараона, око 1278. г. п.н.е. Кадеш је савремени Тел Неби Минд на горњем току реке Оронта (111.II.2.ст.359). У мировном уговору између фараона Рамзеса II и цара Хатушила, кога називају Хета-си-ра, Kheta-sira, помињу се богови хатушких градова, међу којима и Sutekh of the city of Sarpina (74.ст.35), Сутех је Сеут, односно Теут у улози бога рата, а Сарпина је посигурно - Сербина. Исти писац за Хатушане каже да су то Хати или Бели Сиријанци (74.ст.97).

И Страбон назива Хате – Бели Сиријанци и каже да су носили шиљасте фригијске капе и опанке кљунаше за које неки кажу да су ''типично готски'' и да су Хатушани били примитивни Готи. И ми ово прихватамо пошто су Готи - Гети.

Јеврејски израз Хитим се најчешће примењује на северну Сирију, али Хет син Канаанов означава јужну Сирију и тиме се увелико проширује ово име (113.IХ.ст.101).

Мајани каже како је ''Манетон писао да су најмање 240.000 Хиксоса напустили Мисир и отишли у Сирију, где су саградили у земљи сада званој Јудеја један град по имену Јерусалим'' (12.ст.19б). Од 15б0. до 1100. г. п.н.е. Јерусалим је био у поседу Хиксоса (12.ст.200). Аварис је Аваријаш - истурени шанац и то је хититска реч. Погребни обичаји код Хитита и Хиксоса су исти, пише Мајани (12.ст.229).Чаилд каже да се аријевска имена потпуно губе у Палестини од 1000. г. п.н.е, па чак је и на пределу Митана остало мало аријевских имена после овога датума. Ту је аријевски језик пао пред семитским и азијатским дијалектима и малобројне аријевске аристократије су се утопиле у домородачки народ. Аријевски језик се одржао даље на истоку, на иранској висоравни и у Индији (60.ст.30).''

Први главни део српских миграција кренуо је ИЗ ИНДИЈЕ директнпопрема западу, и у МЕСОПОТАМИЈИ ЈЕ ОСНОВАО СРПСКУ ДРЖАВУ, која се звала НОВА САРБАРСКА. Према српском историчару Николајевићу, овај Први Српски Главни део није се у целини задржао у Месопотамији; једна његова група је продужила пут ка Малој Азији, да би одатле прешла у Европу и распрострла се Балканским, Апенинским и Пиринејским полуострвом; друга пак група је сишла обалом Црвеног мпра и прешла у Горњи Египат. Овај огранак је прешавши Црвено мпре, преузео власт од Египћана на простору према Нубији, наставивши тако владавину XI египатске династије, после смрти фарапна Пепи II. Владавина овог Српскпг огранка трајала је од 2261.г. пре Христа, све дп 2052. г., када је потпала ппд скиптар тебанског фараона Ментухотепа II.

Кпнстантин Никплајевић, “Критични ппкушаји”, Летппис 104., стр. 32-33.

 

Према француском египтологу по имену Maspero Gaston, Срби су из Сарбарске продирали у Африку, у Египат у три маха и то особито из Мале Азије. По њему, хијероглифски записи на египатским пирамидама и споменицима јасно говпре, да је шеснаест векпва пре Христа у Либији и Мауританији био народ беле расе, плавих пчију и без велике просвете, који је скоро срушио египатско царство. Чак је сачувано и неколико ликова тих, како су их Египћани звали “краљева пастира”, који су владали ДоњимЕгиптом. Њихова лица су била обрасла дугомкосом и брадом. Археолошка ископавања у Египту, Либији и Нубији показују да је то један исти народ, који је само у различита времена долазио у Египат.

Maspero Gaston, Histoire ancienne des peuples d’orient (1894-1899.)

 

Све то се , дакле, знало а сада је потврђено Кљосовљевом ДНК генеалогијом.( прим.омега68 )

Према Валтеру А. Фејрсервис-у Млађем, директору државног музеја у Вашингтону, “Хиксоси” су били номадски народ, који се изненада нашао у Делти Нила, да би је запосео, проширио над њом своју власт и – најзад захтевао од осталих египатских владара, да му плаћају данак, управо као што је то био случај с владарима Тебе и Нубије. Први преводи са хијероглифа говоре, да су “Хиксоси” били “краљеви пастира”, док их у новије време називају “краљевима Брђана”.

Фејрсервис сматра, да они представљају миграцију народа, који говори индо-еврппски и који је дошао из централне Евро-Азије у насељеније области југа, све од Индије, па до Блиског Истока. Даље он за “Хиксосе” вели, да су били жилави, да су дивно пристајали култури средње Азије, која је имала као домаћу животињу коња, да је затим њихов лук био сложен и усавршен, оклоп плочаст, уз што су поседовали велики број оруђа и оружја, међу којима је доминирао мач. Оружје им је пак било направљено пд бронзе, што је био чвршћи и птпорнији материјал од бакра, који су употребљавали Египћани. Осим тога, “Хиксоси” су имали и ратна кола, која су вукли коњи, док су у Египту у исто то време употребљавали само камиле. Писац сматра, да су кола с коњима дошла из области Тигра и Еуфрата, што управо и наводи на помисао – ослањајући се још и на натписе на египатским споменицима – ти тајанствени “Хикспси” у ствари су били Срби, и то онај део, који се одвојио од Сарбарске државе и кренуо пут Африке. Исти писац даље сматра, да је Нубија имала коње пре самог Египта, што поново потврђује, да се и то односи увек на један исти народ, тј. на давне Србе. Уз то, савез између Доњег Египта и Нубије против тебанских фараона, такође доприноси великој вероватноћи нашег тврђења.


После овог рада Антолија Кљосова то није само велика вероватноћа већ и поуздана извесност.

наставак следи...

 



Komentari (0)

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana