Zaboravljena istorija

Za mnoge bi bila privilegija da im se zna grob :(

Goba Dimitrijevic

Velimir Mladenovic

Rodjen u selu Ratari kod Smederevske Palanke

Velimir Mladenovic

Rodjen u selu Ratari kod Smederevske Palanke
pisite privatnu poruku

Najveći san kralja Nikole bio je Skadar. Često je govorio da bi srećno mogao da umre onog dana kada povrati staru srpsku prestonicu na Bojani.

I obični ljudi sanjali su o Skadru. On je kroz vjekove postao mit, kao i Kosovo. Niz skadarske zidine, kažu, i danas teče mlijeko iz grudi mlade ljube Gojka Mrnjavčevića. Vjekovima se vjeruje u mit o vili i Mrnjavčevićima i nesrećnoj zazidanoj gospodarici. Žene nerotkinje i danas odlaze pod Skadar, stružu i jedu kamen sa njegovih vlažnih zidina, sigurne da boljeg lijeka za jalovost nema od mlijeka Gojkove ljube. A mlijeko iz grudi mlade Gojkovice nikada nije prestalo da teče. Zidine Skadra, na mjestu gdje je po legendi ona zazidana, oduvijek su vlažne.

Mjesecima udara gospodar na Skadar ali mu, čini mi se, nikada nije bio dalji. Brane ga dvije turske divizije sa 28 hiljada vojnika i još desetak hiljada dobrovoljaca, Arnauta i muslimana. Daleko ispred njegovih zidina su utvrđenja Taraboš, Brdica i Bardanjol, a između rijeke Kiri i Skadarskog jezera rovovi. Prvu liniju odbrane Skadra niko još živ nije uspio da prođe.

Velike sile pregovaraju o budućnosti Skadra, a na ratištu primirje. Priča se da rata više neće ni biti, ali se meni sve čini da nas grdna pogibija čeka.

Kad čusmo da su pod Skadar stigle i srbijanske trupe, u duši nam posta toplije. Besposličeći, dočekasmo novu godinu. Početkom januara prođe glas po vojsci da ćemo uskoro udariti, pošto Turci nijesu poštovali primirje, pa su napali srbijansku Drinsku diviziju kod sela Dajča. Uskoro naši obavještajci iz Skadra javiše da je komandant turskih trupa, đeneral Hasan Riza ubijen, na zagonetan način, dok se noću vraćao u štab poslije posjete svom pomoćniku Esad-paši. Ujutru je komandu nad turskim trupama preuzeo Esad-paša. On je bio najuglednija ličnost u Albaniji, rodom iz Tirane, iz bogate porodice Toptani. Više je političar nego vojnik. Samo dva dana poslije ubistva turskog đenerala, 20. januara, udarismo na turska utvrđenja. Kroz vojsku pođe glas da ubistvo Hasana Rize nije slučajno i da će Skadar sigurno pasti. Kažu da je Esad-paša odavno prijatelj našeg gospodara. Da li je tu nečeg tačnog bilo ne znam, ali je ubistvo turskog komandanta svima bilo čudno. Da je gospodar imao neke veze sa ovim ubistvom najbolje nam potvrdi hitna naredba za napad.

Udarismo. Zetski odred, u koji uđe i bivši sandžački, zapade najteži teren. Treba da osvojimo utvrđenje na Velikom Bardanjolu.

Noć je. Opet ne znam u koga pucam. Ciljam u plamene jezike. Po pucnjavi i buci vidim da je najžešće sa moje desne strane. To Vasojevići jurišaju na utvrđenje. Ujutru, na žicama na Bardanjolu vidimo čudo neviđeno. Vasojevići vise na žicama. I mi i Turci ustadosmo iz zaklona. Ne pucamo. Ljudi skamenjeni gledaju. Kao da je sam đavo noćas ove ljude povješao.

Ubrzo nam se sve kaza. Turci su u žice pustili električnu struju. Rijetko je ko od nas znao i šta je to. Prvi put na našim ljudima vidim strah. Metka se ne plaše, ali vidim da im se od ove nepoznate sile koja tako vješa i ubija, a da nigdje krv ne procuri, jeza u kosti uvukla.

Naša komanda zatraži od Turaka primirje da nesrećne vojnike poskidamo sa žica. Dobismo dozvolu i makosmo ljude da ih od bruke tako ne gledamo.

Primirje se zbog nečega produži. Opet se raskomotismo i počesmo da dokoličimo.

Dok smo se izležavali podalje od turskih položaja, stiže još jedno pojačanje. Dođoše stari ratnici.

Još prije primirja, u Čevsko-bjelički bataljon došli su bivši ratnici, junaci oslobodilačkih ratova iz prošlog vijeka. Svi su imali više od 60 godina i davno oslobođeni vojne obaveze i od Boga i od gospodara. Molili su komandanta da kao jurišno odjeljenje bombama probiju opsadu na Širočkom visu. Komandant bataljona se u početku opirao, ali ga oni skloniše. "Bolje je - vele - da mi stari ostanemo na žicama, a neko mora, jer se utvrđenje bez pogibije ne može uzeti. Do žica ćemo doći, a dalje nije ni potrebno." Nije komandant imao kud, pa pusti starce sa bombama i makazama da prvi udare na žice. Izginuli su gotovo svi, ali probiše žice, pa Čevljani zauzeše Širočki vis.

Za tili čas prođe Crnom Gorom glas o podvigu bivših ratnika Čevsko-bjeličkog bataljona. Veterane iz ostalih plemena više ni sam gospodar, pa ni sveti Petar, ne bi mogao zaustaviti da ne dođu na Skadar. U pitanju je bila čast i plemenski prestiž. Oko Skadra se sjatiše svi koji su još mogli zemlju da gaze.

- Od nas koristi kuća nema, a vođe bar moremo poginuti mjesto ove dječurlije - čujem ih kako pričaju.
- Vala ljudi, vjerova nijesam da ću dočekat da na Skadar poginem. E boga mi sam srećniji, no kad sam se rodijo.

Raduju se što će od turskih metaka da izginu. Nijesam, čini mi se, kukavica bio ni ja gore na Čakoru i u Metohiji. Uvijek sam gledao da budem blizu komandanta ili barjaktara. Tako mi je nekada Božo rekao: "Ti, sine, gledaj da bidneš blizu komandanta ili barjaktara, i niko ti neće moć reć da si bijo slabić." Ali me je, brate, strah bilo. Kad god mi zazuji pored uva, ja pomislim: "To je ono moje zrno!" I malo se lecnem. Nije ni drugima, čini mi se, baš pravo kad zazuji oko ušiju, pa mi izgleda da su ovi naši starci nekog boljeg kova.

Vrhovna komanda nije imala kud, no dozvoli svim bataljonima da od starih ratnika formiraju jurišna odjeljenja. Čak je formiran i poseban bombaški bataljon od ratnih veterana, a za komandanta postavljen Pavle Plamenac.

Starci su krenuli na juriš kao da idu na svadbu. Neki, toliko ih je snaga već izdala, nijesu čestito mogli ni da potrče. Sačekivala su ih turska zrna još ispred naših položaja. Mnogi su ipak uspjeli da stignu do žica na Velikom Bardanjolu i Tarabošu i da ih pokidaju. Ostali su na njima.

Kad smo mi krenuli na juriš, preskakali smo preko njihovih mrtvih tijela. Svi su imali osmijeh na usnama.

...
Za samo jedan dan utvrđenja oko Skadra postadoše ljudska klanica. Plotuni, dim, jeka topova. Juriši. Jauci ranjenih. Sve se stopilo u pakao, u jedan samrtni ropac. Za mrtve i ranjene nemamo vremena ni mi, ni Turci.

Ginemo zbog vjekovnog sna, zbog mlijeka mlade Gojkovice. U opštem huku čini mi se da čujem i njen jauk. Tamo u daljini, u sumaglici Skadra, vidim njene oči. Mole me da je oslobodim. Možda je stvarno uzidana u Skadar. Možda se stvarno njeno mlijeko i danas sliva niz zidine.

Naprijed, pa nazad. Uvijek nas je kad se vraćamo manje. Ujutru, opet naprijed, pa opet natrag, i opet nas je manje. Da li će iko ovo preživjeti? Da li će iko stići do Skadra i vidjeti one oči koje molećivo zovu? Hoće li uopšte poslije Skadra biti Crne Gore?

Sviće treće jutro. Treba ponovo da krenemo. Prorijedili smo se.

Šta će ti Skadar, gospodaru, ako bez vojske ostaneš?

Hoćeš li sam u njega da uđeš? Kami će ti takav trebati. Diviće ti se jedino žene i djeca, no se bojim da će te više proklinjati.

Trećeg dana zauzesmo Veliki Bardanjol. Gazili smo preko svojih mrtvih da bi do rovova stigli. Primorski odred istog dana zauze neka utvrđenja na Trabošu.

U nekim bataljonima preživje samo trećina, pa i manje. Šta će ti ovakav Skadar, gospodaru?

Srbijanci grdno izginuše na Brdici, iako im je naš gospodar naredio da ne jurišaju, nego da samo demonstriraju napad. Nije, valjda, izdržalo bratsko srce.

(citat iz romana "Đeneral" Mileta Kordića)

Najveći san kralja Nikole bio je Skadar. Često je govorio da bi srećno mogao da umre onog dana kada povrati staru srpsku prestonicu na Bojani.

Jelica Greganović

Hvala, Maro

Požuriše kućama, ako su ostale, da vide svoje

Сви правници су ноћобдије...то сам поодавно приметила

ово ми није јасно

A de ti je ta Soča i šta je Soča? - pitam ga.
Soča je, kaže, naša reka u Austriji, tamo žive naša braća.
Slabo ja znam o rekama, a za ovu prvi put čujem. A ne smem reći: e, moj poručniče, i nesrećniče, zar si se školovao da bi omalovažavao svoj narod; zar smo mi i to zaslužili, da nas možeš pozvati da umiremo i za reke po Austriji.
Ajde, vala, da umremo i za tu Soču - namignem Vasiliju - što da ne umiremo i za Soču, ovde, u Albaniji. Ko će ako mi Srbi nećemo -

Јурили су кућама да виде своје, да њиве обраде...то је та бесмртна част и поимање патриотизма - бориш се, браниш, гинеш...крвљу плаћаш и не наплаћујеш становима, привилегијама...о томе се, једноставно није говорило, неке ствари су наши стари подразумевали

Re: maro legendo!
...пре неку ноћ улогујем се ничим изазвана овде и кад сам видела колико нисам писала, засврбеше ме прстиТЈИ..

hoochie coochie man

ово ми није јасно

Nije se za srpsku vojsku rat zavrsio oslobadjanjem Srbije i ulaskom u Beograd vec je ta vojska nastavila rat.

A de ti je ta Soča i šta je Soča? - pitam ga.
Soča je, kaže, naša reka u Austriji, tamo žive naša braća.
Slabo ja znam o rekama, a za ovu prvi put čujem. A ne smem reći: e, moj poručniče, i nesrećniče, zar si se školovao da bi omalovažavao svoj narod; zar smo mi i to zaslužili, da nas možeš pozvati da umiremo i za reke po Austriji.
Ajde, vala, da umremo i za tu Soču - namignem Vasiliju - što da ne umiremo i za Soču, ovde, u Albaniji. Ko će ako mi Srbi nećemo -

mara92

ти су знали где иду, зашто се боре и гину...

kod Kragujevca...

zemljanin

za sam tekst - preporuka

za PS i "upozorenje" ... - komentar je "kako pokvariti temu" koja nema nikakve veze za partizanima i četnicima

Milan Karagaća

tačno tako i svaki trol treba brisati.

KRALJMAJMUNA

Osim zaboravljanja, sada je u modi priznavanje realnosti i moderno je stideti se rodoljublja ili patriotizma.

srdjan.pajic

KRALJMAJMUNA

Osim zaboravljanja, sada je u modi priznavanje realnosti i moderno je stideti se rodoljublja ili patriotizma.

Nije, realnost je da su rodoljublje i patriotizam postali sinonimi za nevidjenu pljačku.

Zašto nam se ovo desilo?

Umesto da se patetičnim tonovima prisećamo neznanih junaka izginulih za našu (da li našu?) slobodu

Izmedju ostalog i zato što istoriju romansiramo do grotesknih razmera.

Patetika?
Odavanje počasti poginuloj deci, nevinim žrtvama, običnim ljudima i vojnicima?

Ako se proučavanje istorije svede samo na odavanje pošte izginulima onda nas istorija neće ničemu naučiti. I to onda jeste patetično.

Nije borba za teritorije patriotizam.. možda jeste za neke druge, ali za nas definitivno nije. Patriotizam je borba da se država u kojoj živimo uredi, modernizuje i poboljša. Da bude privlačna za život i Srbima i Nesrbima.

Malo mi glupo da citiram Ćosića, ali njegova rečenica da je Srbija u miru gubila ono što je dobijala u ratu je suva istina..

Odmah posle toga je iz Beča stiglo izvinjenje Srbima i određena sredstva su im data da im se nadoknadi šteta.

Hrvat Ante Trumbić je 1917. potpisao Krfsku deklaraciju, po kojoj Hrvati dobrovoljno pristaju da uđu u istu državu sa Srbima i da im kralj bude Aleksandar Karađorđević.

Samo još jedna mala anegdota iz istorije. 1914. godine su crnorukaši ubili austrougarskog prestolonaslednika. Dan posle toga u Sarajevu su bile velike antisrpske demonstracije (demonstrirali su muslimani). Demoliran veliki broj srpskih lokala i radnji, a određen broj Srba je i povređen. Odmah posle toga je iz Beča stiglo izvinjenje Srbima i određena sredstva su im data da im se nadoknadi šteta. Dakle.. takvu državu treba da napravimo.

Dakle.. takvu državu treba da napravimo. Državu u kojoj će pripadnici manjinskih naroda da demonstriraju kad im neko ubije prestolonaslednika. Državu u kojoj će pripadnici naroda koji je organizovao ubistvo da budu obeštećeni zbog nanete štete u demonstracijama. Kad napravimo takvu državu, onda će i borba za terotorije da bude korisna, a žrtve u ratovima podnesene da imaju smisla.

Simo, sutra napišemo blog o svim istorijskim vezama, ljudima, ratovima, uzrocima, posledicama i poukama.

A danas kažemo:

Slava im.

Osmogodišnji Momčilo, kroz plač : Čiko, sve su mi pobili...
Major Tucović : Znaš li da bacaš bombe?
Mislim, bolesno

Hrvat Ante Trumbić je 1917. potpisao Krfsku deklaraciju

Patrioti su oni ljudi koji su podizali škole. Nacionalisti su uspostavljali pravednije poreske siteme. Rodoljubi su sakupljali državnu dokumentaciju i organizovali arhive. Patrioti su odvajali sudsku od izvršne vlasti. Neke Srbende su se borile za prava manjina i nezavisnost Narodne banke. Ultra nacionalisti su uspostavljali veze sa svetom i tražili saveznike. Najbolji među nama su nas mirili sa neprijateljima.

Balkanski i svetski ratovi u kojima su Srbi silno izginuli, su na kraju, kad sagledamo stvari sa istorijske distance, doveli do toga da svi balkanski narodi dobiju svoje državice. Srbi su ginuli za nezavisnost Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije, Kosova i Albanije. Ironija sudbine je to što nas danas u pomenutim državama mnogo više mrze nego što mrze Austrijance, Mađare i Turke - od kojih smo ih oslobodili.

Malo mi glupo da citiram Ćosića, ali njegova rečenica da je Srbija u miru gubila ono što je dobijala u ratu je suva istina..

Simo, sutra napišemo blog o svim istorijskim vezama, ljudima, ratovima, uzrocima, posledicama i poukama.

Ne sutra. Danas.

Svaki datum u kalendaru može da se veže za neku srpsku pogibiju..

Ma ti si, u stvari, razočarani nacoš. Kao Samardžič, Draškovič, Čeda i Biksi.

Milan Karagaća

Odmah posle toga je iz Beča stiglo izvinjenje Srbima i određena sredstva su im data da im se nadoknadi šteta.

e ovo se nikako ne uklapa, zar Srbe nisu uvek i svagde mrzeli i proganjali.

Sima
Danas

Patrioti su oni ljudi koji su podizali škole.

šta je bolesno.To što su mu sve pobili pa dete pod stresom i tugom ili pitanje zna li da baca bombe.
Uostalom, to je priča i svedočenje toga malog kaplara, a kad se pročita tekst onda se vidi i kontekst pitanja o bombama jer to je bio rat.

Sve je bolesno, osim ovoga da je dete bilo pod stresom i tugom, gde si valjda, iz nepoznatog razloga, pokušao da ironišeš.
Dakle, bolesno je da detetu od osam godina, koje padne, obgrli ti čizme i zajeca uzvratiš pitanjem da li ume da baca bombe.
Ako ovakvo predstavljanje ima za cilj da prikaže majora Tucovića kao velikog pedagoga koji šok terapijom umiruje osmogodišnjaka, onda je, što se mene tiče, Tucović psihopata, od koga se komotno moglo očekivati da ga ispreskače pitanjima tipa : mali, da ti platimo kurvu..evo sine pivo..vidi sine, čika nema nogu i sl.
Da ne pominjem ostale boleštine..momentalno primljen u vojsku, tri nagradna pucanja iz topa dnevno, istu noć osmogodišnji Momčilo i Mišović sami na zadatku protiv Švaba..!?
I koje su ti to gluposti o stavljanju cele priče u kontekst rata? ALo, dete je imalo osam godina.

Druže, ako shvatiš da su Srbi i Jugosloveni, generalno, bili Arapi onog vremena, a organizacije tipa Crna ruka, ustaše, VMRO, ondašnje Al Kaide onda ćeš skapirati i stanje svesti koje je u stanju da decu ubija ili ih šalju da budu ubice. Apis mu tu dođe kao neki Osama bin Laden

Ali, jbg, to ti je istorija: puno besmislenih, mitskih priča od kojih ljude podilaze žmarci i koji čine neko kolektivno sećanje.

Ne.. to je srpska istorija. Naša istorija su usmeno prenošeni polu lažni mitovi koji se ugrađuju u kolektivno nesvesno i igraju presudnu ulogu u izboru puta kojim se krećemo.

Istorija uspešnih naroda je brižljivo i predano prikupljanje arhivske građe od postanka pisma pa na ovamo. Zapisivanje, beleženje i čuvanje. Razvrstavanje i statistička obrada. Amerikanci znaju ime i prezime svih 50000 poginulih u Vijetnamu. Da li mi znamo imena i prezimena poginulih u NATO bombardovanju?

princi

Ne.. to je srpska istorija. Naša istorija su usmeno prenošeni polu lažni mitovi koji se ugrađuju u kolektivno nesvesno i igraju presudnu ulogu u izboru puta kojim se krećemo.

Istorija uspešnih naroda je brižljivo i predano prikupljanje arhivske građe od postanka pisma pa na ovamo. Zapisivanje, beleženje i čuvanje. Razvrstavanje i statistička obrada. Amerikanci znaju ime i prezime svih 50000 poginulih u Vijetnamu. Da li mi znamo imena i prezimena poginulih u NATO bombardovanju?

Sedi, bre, Simo, odmori, popij kafu, opušteno kroz život. Ameri ne znaju, bre, ni ko im ratuje u Iraku i Avganistanu, da li je US Navy, da li su Kanađani, da li je Blekstoun ili Blekrok. Nemoj da pričaš o stvarima koje ne znaš. Pusti tu idolatriju Engleza i te priče o 500 godina gajenja i pušenja trave i o 18. julu 1410. Englezi pišu novu istoriju svakih pola sata, preispituju se, sagledavaju, prave mitove o sebi i drugima, otkrivaju ključne i opskurne događaje koji su promenili "tok istorije sveta" čim neko treba da izda novu knjigu ili objavi novi film. Nemoj, Simo, keve ti, mani se tih glupavih priča sa ledepe zborova iz 2006.

Ovo je prepojednostavljeno do gluposti i prepuno naknadne pameti. Nisu Srbi tad išli da se bore za nezavisnost drugih državica nego u oslobađanje teritorija koje su, kako se to tada gledalo, bile nastanjene većinskim južnoslovenskim življem (ne sumnjam da su taj živalj Anglosaksonci i Francuzi i tada gledali kao neku poludivlju, bezobličnu, amorfnu i neizdiferenciranu masu).

Osnovno pitanje je koje zaključke možemo mi kao država i narod da izvučemo iz proteklih 100 godina naše istorije?

Kuda su nas dovele odluke koje smo tada pravili?

Odgovor svim ostalim blogerima, a naročito gastarbajterima_kvazi_patriotama što pocrkaše u tim germanskim tuđinama.

Osnovno pitanje je koje zaključke možemo mi kao država i narod da izvučemo iz proteklih 100 godina naše istorije?

Kuda su nas dovele odluke koje smo tada pravili?


Sine, kakav crni Čeda... ovaj k'o Napoleon.

El ti to mene nepismeno bolduješ, junače? Ajd, reci slobodno, muško si. Valjda.

Da li treba uporno i tvrdoglavo da radimo ono što smo radili i do sada ili možda da promenimo taktiku ma koliko bogohulno zvučalo to nekima ovde.

Kad ti budeš naučio da poštuješ one koji su se borili za slobodu, biće nam mrvičak bolje.

i četresprve u Marburgu oslobodioce trebalo dočekivati solju i hlebom

Ne greši dušu, Free. Oni koji su u Mariboru dočekivali Nemce cvećem, 1941., nisu bili Slovenci, nego Austrijanci koji su opet došli na svoje.

Jelica Greganović

i četresprve u Marburgu oslobodioce trebalo dočekivati solju i hlebom

Ne greši dušu, Free. Oni koji su u Mariboru dočekivali Nemce cvećem, 1941., nisu bili Slovenci, nego Austrijanci koji su opet došli na svoje. A, Slovence su odmah potom potrpali u vozove i poslali onoj istoj Srbiji koja im je posle Prvog svetskog rata pritekla u pomoć i Austrijance sprečila da otkinu taj deo Slovenije.

Generalno, za našu najveću glupost počinjenu devedesetih, a nije da gluposti nije bilo, smatram konfrontaciju sa Slovencima.

Jelica Greganović

Generalno, za našu najveću glupost počinjenu devedesetih, a nije da gluposti nije bilo, smatram konfrontaciju sa Slovencima.

Slažem se, s tim što je za valcer uvek potrebno dvoje, a u ovom je bio i treći igrač. Lokalni. Al da ne trolujemo mari blog.

To su nam Turci ostavili u amanet da je država nešto tuđe i da državna posla nisu naša posla. Probaj da poradiš na sebi da to koriguješ.

Jel ti to kažeš da je četrnaeste u Mačvi, i četresprve u Marburgu oslobodioce trebalo dočekivati solju i hlebom? Četres osme je trebalo Staljinu reći da, a šeset osme jebeš Čehoslovačku?

Nije trebalo ići u teritorijalnu ekspanziju bez etničke. Pogledaj Šiptare kako to rade. Prvo prave decu i kupuju zemlju, pa posle traže samostalnost. A ne obrnuto. Borba za teritoriju bez adekvatnog i paralelnog razvoja nataliteta, ekonomije i državne uprave nas je upropastila.

Srbi u Bosni nikad nisu bili većina i ako je neko trebao da ubija Franca Ferdinanda, onda su to trebali Hrvati ili Muslimani.