Listam knjigu Beogradsku po ko zna koji put i ...

Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela. Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima pa su crtkarali ili prosto stavljali onaj epski krstić tek da se znaa da su tu bili. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

Zbog raskupusanosti ne može se poređati sve po redosledu događaja koji behu u gradskom životu Beograda odvajkada a kako je inače u knjigama ove vrste uobičajeno, pokušavali su neki posvećeni istoriji da urede redosled stranica i načine redosled kako je to uobičajeno ali i tu je bilo problema zbog težnje njihove da budu zabeleženi kao oni koji su učinili konačni sled stranica i događaja pa je lična nota i viđenje pesuđivalo a nije se uvek slagalo međusobno. Tako je nastalo nekoliko delova ili poglavlja kupusare, iste su stranice u raznim nastalim poglavljima i delovima bile ali u drugačijem redosledu, čak je i kontekst bio relativizovan i najzad je takvo stanje preovladalo i prihvaćeno te svaki čitalac može izabirati deo kupusare za učenje o gradu po svojoj volji i htenju.  .

Naime, uobičajeno je da se radoznali, zaboravni, novodošavši, oni što tek treba da stasaju prihvataju knjige ne bi li iz nje o svemu tome po gradu naučili ili se podsetili. Ali kad je raskupusana nauk može biti sasvim pogrešan, onda i ponašanje čitača podržano neredom u knjizi ili pogrešnim izborom teksta i njihovi postupci i činjenje u gradskom životu mogu biti sasvim pogrešni i na njihovu čak sopstvenu štetu a o gradu da se i ne govori.    

Mnoga poglavlja su u trenutcima kada je istorija bila na prekretnici naprosto nestala, odneta namerno ili iz uverenja koje je istorijska prekretnica nametnula ili zbog bahatog uverenje nekih da je njihovo gledište ispravno, ali bilo je slučajeva i da bi se neki događaji sklonili od očiju javnosti pa ih onda istoričari, zaštitari kulturnog nasleđa ali i političari uz objašnjenje da je to za dobrobit naroda, dopisuju i vraćaju u tekst a to je uvek po malo drugačije od onog što je stvarno bilo. Zaista i to treba razumeti, i istoričari su ljudi, a tek političari.

Sa obzirom da je knjiga osnova svega, sveobuhvatna jer se bavi opisima svega u gradu i okolo pa se dotiče i urbane matrice pa ni tu nije bolje drugačije ili bolje. U štivu o kućama i ambijentima su pomešani i premešteni, čak naglavačke izvrnuti uzroci i posledice. U tako tumačenoj istoriji nastala je urbana gungula, nejasni su i zbrkani uzroci i posledice ali i ostavština, kulturna ili sasvim obična i profana a ona je neki put značajnija za razumevanje onog što beše. I tako bi, knjiga nije uvek u skladu sa istorijskom istinom i nije to patent ovog grada, i po Jevropi je slično pa i tamo ali i ovde u svako doba nadređeni imaju neko opravdanje, naučno i stručno (sic!) objašnjenje zašto je to tako nastalo i da nije moglo drugačije. Sve deluje kao tek napuštena soba u kojoj su se deca do maločas igrala a onda ih mama pozvala na palačinke u kujnu. U skladu sa pomešanim stranicama gradske kupusare i odnosi građana prema prostoru u kome žive su slični, kao da slede tekst iz rukopisa, svako ima sasvim različite doživljaje Beograda, ne samo u sećanju, već i u svakodnevnici prilikom upotrebe grada.

Možda bi sve bilo lakše za razumeti ako bi se rastavila gradska knjiga, pa da se stranice poređaju po redu, ne po godinama, već po događajima koji su uticali na oblikovanje grada i stvaranje urbane matrice. Gradsko vreme beše takvo da godine izgubiše vrednost kao reperi, pamte se samo događaji i po njima se sastavlja redosled po principu uzroka i posledica. Uostalom, to sa godinama do sada nije išlo jer su se događaji ponaljali svako neko vreme, događaji sasvim slični po pobudama, metodu, čak i rečima kojima je narod napaljivan na delanje ali i po onome što posle ostane, ako ostane jer ima i stvari koje nisu preživele pa se održaše samo u sećanjima ali i to je relativizovano, prorodno, svako od onih koji pamte čini to na svoj način, lični i poseban i to je njegovo sveto pravo kad već ulaže takav napor za razliku od drugih koji ni prstom da mrdnu, čekaju da ima se pročita odgovarajuća stranica ili pasus iz knjige gradske i to po volji upravljača i dzžnosnika.

Turbulentno je to bilo u Beogradu, nije kao u gradovima koji su izbegli rušenja, nagla naseljavanja i burna razna vremena, mešanje kulturnih modela, navika i običaja, premeštanja centra grada sa mesta na mesto i promena naziva ulica, prilagođavanje gradske tradicije potrebama politike, izazovima novoistorije i smenama ljudi, promeni mišljenja ili bilo čega, uostalom.

Pisanje gradske knjige je posle drugog svetskog rata dopunjeno kapitalnim poglavljem kada je na ogromnoj močvarnoj parceli, tamo preko reke, sazidan čitav grad, skoro sam za sebe i nazvan Novi. U gradsku knjigu upisano je tada sasvim novo poglavlje, sadržaj celog grada, ne samo Novog, računao se i onaj stari deo na drugoj obali Save gde je predhodni tekst promenjen, novi tekst je vršio je pritisak na celo štivo i čitalac je tako što morao slediti jer ako nije niko sa njim o tome nije hteo da razgovara. Osnovna teza gradske knjige je proširena, sadržaj i likovi, njihovi dijalozi su postali sasvim drugačiji. Pisci, i pored uložene pažnje pri upisivanju novih redova novim jezikom, pretežno stranim dijalektom koji su prepisivali a taj jezik nisu znali već su precrtavali samo ortografiju, nisu baš u svemu uspeli da izbegnu naglašenu različitost a onda ni dovoljnu ravnotežu u celoj knjizi Beogradskoj. Bilo je, naravno, i toga da su pisci u htenju da naprave nešto sasvim novo, novo za novu državu sa novim društvenim uređenjem i nove ljude uneli i nova pravila i nove reči sasvim različite od onih pre. Vlasništvu je, naprimer, promenjena semantika i od jednog jutra moralo se tumačiti kao zajedničko, posle je postalo ničije, ali reč je zapisana na stranici knjige kao pravilo i delovalo je. Pa je nerazumevanje navedenog primera ali i mnogih drugih od strane građana otišlo predaleko i sukob je iniciran pa traje i dan danas. Čitanje grada je postalo sasvim komplikovano, nerazumlljivo a tumačenja veoma različita i sasvim slobodna i opet je to bio razlog za sukob na pomolu.

Divlja naselja su nastala u proteklih dvadesetak godina kao još jedno novo poglavlje u Gradskoj knjizi sa sve mapom i to poglavje je nastalo veoma brzo sa razornim dejstvom na siže i donekle i stil koji je do tada nekako mada uz ogromne teškoće negovan i održavan, kako tako, pod gramatičkom i stilskom kontrolom. Ovaj deo štiva se sasvim otrgao kontroli, čak je i sam postajao u delovima Beograda kontrolor i koordinator, da se ne kaže kreator  procesa stvaranja urbane matrice, stvarajući čak i novi arhitekturalni dizajn i što je najvažnije i ambijent. Porastao je taj deo teksta do mere da je prznat, nevoljno, ali kad nešto preraste meru onda je nemoguće gurati ga pod tepih ili prosto n e primećivati.

Uostalom u Beogradu su nova poglavlja dopisivana veoma brzo u samo deceniju ili dve i broj stranica se povećavao pa je čitanje postalo naporno, stanovnici iz tih novih poglavlja (kasnije će i oni postati građani) nisu imali vremena da čitaju ostale delove Gradske knjige već su sricali samo svoj deo, onaj koji ih se tiče i neznajući gde su došli i zašto je to što su zatekli tako, neumitnio su razgrađivali grad i neznajući da to čine. Beograd je postao sličan nekoj svaštari skalupljenoj na brzinu od nezavisnih i različitih tema često u nesaglasiju jedna sa drugom. O dijalozima i dijalektima da se i ne govori, jer su i pisci pokazivali sve manje razumevanja jedni za druge.

Najzad, moglo bi se reći da je u gradskoj literaturi, zbog mnogih pisaca, aljkavog rada hroničara ili zbog čestih promena pisaca, pregrađivanja i adaptacija i higijenskog krečenja kancelarija a zna se da kod svakog krečenja neminovno dolazi do gubitka i oštećenja ne samo nameštaja, posebno su osetljivi papiri koji su od nažalost od obične hartije.

Nema danas jasnog pogleda na Beograd i odustajanje od čitanja grada je sve češće. Ostalo se samo na pisanju i dopisivanju sadanjeg stanja bez osvrtanja na prošlo pa se ne zna otkud to sada ovde i zašto se baš sada našlo na putu. Tako će biti sve dok se neko ne odluči da ispočetka pročita celu knjigu, uspostavi nanovo kontunuitet i koncept cele knjige. U tom poslu neminovno će doći do novog poretka u gledanju na grad, kao posle zemljotresa, sve će biti iznova, ne zato što je srušeno pa se mora zidati ispočetka, daleko bilo, radi se samo o upotrebi grada u novim uslovima i u skladu sa novim potrebama. Novi klinci izgleda čeznu za tim, a oni su ipak naslednici koji će svakako sledeće stranice sami pisati i dobro je da se to što pre desi.  

 

Postoje Gradske knjige sa ilustracijama iz raznih gradova i iz različitih perioda pa se mogu čitati tekstovi  o gradskim matricama, prilikama, o nastanku,  o ekonomiji, vlasništvu,  o načinu međusobnog ophođenja građana. Političke prilike se takođe mogu uočiti iz teksta. Prednost ovakve Gradske knjige je da i nepismeni mogu učestvovati u čitanju ali i još više, oni koji nisu ovladali pravopisom takođe mogu iskazivati književničke porive i pisati, pisati i upisivati u knjigu svoje rečenice, Tako je knjiga formirana sasvim autentična i lišena lektorskih strogih merila i pravila, već je sasvim neposredna, tačna i liči na lični dnevnik pojedinca ali za razliku od intimnog dopisivanja događaja u knjigu koja se drži pod jastukom ovde je štivo koje se tiče svih građana i utiče na njihove živote, čak se i prilagođavaju tim tekstovima. Poučno je to štivo i pisanije kao što svaka knjiga i treba da bude.