Pokvareni sat i zanatlije

Direktan povod za ovo gostovanje je pismo Dobrice Ćosića studentima i "odgovori" "omladine SDU" i Miloša Ćirića, kao i diskusija i par komentara sa bloga kod Miloša Sečujskog:

petronijevic001:

Проблем имиграције и одлива мозгова није скривио Ћосић, Милошевић,Коштуница ,Меморандум САНУ.То траје од 1945 године(чак и пре) до данас , а у овом периоду је Србија била следбеник југословенске(1945-1990 године) и евроунијатске идеје(2000 године до данас) , са кратким прекидом од 10 година када је била више окренута национализму. 

princi:

Ono što Srbiji treba nisu studenti, nego dobri električari, dobri zidari, precizni mehaničari, CAD crtači, programeri... Zanatlije, rečju.

Danas na mom blogu gostuje Vukailo Vučković - Vučko stariji - penzioner, nekada zaposleni a kasnije i član rukovodstva Industrije kablova "Moša Pijade" iz Svetozareva (na ovom blogu poznatoj i po jednom satu koji nije radio kada im je Đinđić bio u poseti), odlomcima iz njegovih neobjavljenih rukopisa (na računaru) iz 2003. godine. Tekst je u originalnoj formi, a moj tata nije Dobrica Ćosić - nadam se da to neće smetati čitanju.

++++ 

Zbog početka raspada Jugoslavije, izgubili smo preko dve trećine tržišta za prodaju naših proizvoda u zemlji, jer smo pre toga plasirali dosta naše robe u tadašnje republike, naročito u Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Do tada smo imali velike trgovinske kuće u svim glavnim gradovima republika, 'Feroelektro' u Sarajevu, 'Elektroopskrbu' u Zagrebu, 'Metalku' u Ljubljani, 'Vardar' u Skoplju, 'Beogradelektro' u Beogradu, preko kojih smo prodavali robu u zemlji. Sa Makedonijom smo nastavili poslovne odnose, što će imati veliki značaj kasnije, kod uvođenja sankcija Ujedinjenih nacija. Zbog početka ratnih sukoba, smanjuju se porudžbine kupaca iz izvoza, što dobija kulminaciju 1992. godine, uvođenjem sankcija od strane Ujedinjenih nacija.

Odmah po donošenju sankcija, dolaze svi članovi upravnog odbora i generalni direktor 'Invest importa' iz Beograda, na zajedničku sednicu sa nama iz upravnog odbora FKS.

Na toj zajedničkoj sednici upravnih odbora, kojoj su prisustvovali i generalni direktori obe firme, predsednik upravnog odbora 'Invest importa' nam je pročitao rezoluciju Ujedinjenih nacija o sankcijama prema našoj zemlji i saopštio da njegova firma ne može više da proda ni kilometar kabla u izvozu. Tada je skoro ceo izvoz FKS išao preko njih.

Naš predsednik se razgoropadio, počeo je da viče na sav glas, da li oni znaju da radnici FKS, i njihove porodice sada žive od izvoza, jer je prodaja u zemlj skoro stala, i da se time ugrožava opstanak preko trideset hiljada ljudi. Nastala je velika prepirka, gde su se naši 'gosti' pravdali da oni tu ne mogu ništa da urade, jer će se na granici postaviti rigorozne kontrole. Tada je naš predsednik rekao, ukoliko ne mogu da nam pomognu, neka se sklone da ne smetaju, a mi ćemo se sami snaći.

Počeo je težak period poslovanja FKS, kao i cele srpske privrede. Posao je više zavisio od sopstvenog snalaženja i sreće, nego od pomoći sa strane i velikog zalaganja. Tada je veliku ulogu odigrao predsednik našeg upravnog odbora sa određenim stručnim štabom. Odmah je napravljen 'prodor' preko naših poslovnih prijatelja u Makedoniji, i nekih poslovnih prijatelja u inostranstvu. Tako smo nastavili sa izvozom, ali ilegalno, većinom na istočno tržište, najviše u Rusiju. Te 1992. godine ostvarili smo izvoz preko šezdeset miliona dolara. Uglavnom je roba otpremana preko Makedonije, kao i Dunavom, koja je ilegalno tovarena i prevožena, sve dok UMPROFOR nije postavio lično svoje kontrolore, na Dunavu, kao i graničnom prelazu ka Makedoniji. Sva plaćanja su vršena preko banaka na Kipru.

Mi smo sklopili ilegalne dogovore sa makedonskom fabrikom kablova iz Negotina na Vardaru, da se naši proizvodi označavaju sa njihovim markerima kao da je makedonske roba. Na taj način smo nastavili da izvozimo naše proizvode, pored ostalim i našem najvećem kupcu u Nemačkoj, koji je znao za tu akciju. Međutim on nam je smanjio kupovnu cenu, sa pravdanjem da je po toj nižoj ceni kupovao proizvode makedonske firme. Slično smo morali da se dovijamo kod uvoza repromaterijala, ili opreme.

Tako, na primer, kada je zbog udara groma došlo do pregorevanja nekih delova na računarskim terminalima u pogonu u Dragocvetu, našli smo se u nevolji kako da osposobimo tu opremu, jer nismo imali odgovarajuće delove. Omah smo pozvali našeg poznanika, koji je radio u jednoj nemačkoj firmi koja se bavi prodajom tih delova. On se uplašio kada smo mu rekli zašto ga zovemo, i zamolio nas da odmah prekinemo razgovor, pa da ga doveče pozovemo na kućni telefon. Tada nam je objasnio da mogu, zbog takvog poslovnog kontakta, nemačke vlasti da ga uhapse. Obećao mi je da će na najbrži mogući način dostaviti te delove.

Posle nekoliko dana me pozvao iz hotela Jagodina jedan čovek, koji mi je objasnio da nam je doneo potrebne delove iz Nemačke. Da hitno dođem u hotel, jer je on iz Makedonije, pa nastavlja put, a ja da ponesem toloko i toliko dolara, jer je on te delove platio našem prijatelju, sa njegovom garancijom da ćemo mi njemu platiti. Našao sam se u čudu šta da radim, jer je to bilo uveče, a ja nisam imao prebijene pare u džepu, niti sam ovlašćen da plaćam račune. Otišao sam u hotel i na jedvite jade ga ubedio da mi da delove, a da će mu FKS platiti na neki način taj iznos na račun njegove firme u Makedoniji. Sa mnogo peripetija je naša finansijska služba platila taj račun.

Tih godina je rukovodilac jedne firme u Nemačkoj osuđen na tri godine zatvora, jer je uhvaćen da posluje sa FKS, i na taj način krši sankcije UN. Tada se nije mogla legalno obavljati nikakva kupovina ili prodaja robe sa stranim firmama, niti bilo koja finansijska transakcija, čak su i srpskim sportistima zabranjena učestvovanja na međunarodnim takmičenjima. Kakva su nam zla činili, a opet nas optužuju da smo mi krivi.

FKS je zadesila velika nesreća i zbog toga, što su zamrznuta naša sredstva i potraživanja u inostranstvu, u visini oko sedamnaest miliona dolara. Baš tada je jedna alžirska firma uplatila oko šest miliona dolara u njujoršku banku, kako bi ova taj novac uplatila nama. Tog momenta su uvedene sankcije, pa je naš novac ostao u njujorškoj banci. Te blokade novca su nas dovele u skoro bezizlaznu situaciju.

Proizvodnja naše fabrike se vrtoglavo smanjivala, a trškovi povećavali zbog uvećanja cena materijala kako iz zemlje, o jš više iz uvoza. Pored ostalog i povećali se i transportni troškovi, jer smo robu prevozili zaobilaznim putevima, a i prevoznici su višestruko povećali cene, zbog rizika da ne budu otkriveni u saučesništvu.

Morale su se smanjivati plate radnicima, pa je nezadovoljstvo stalno raslo. Za otpremanje robe u inostranstvo, pisana je dupla, a ponekada i višestruka dokumentacija, jedna za nas a druga/lažna/, za granične prelaze. To je stvaralo probleme u evidenciji i knjigovodstvu, pa nije bilo odgovarajuće ažurnosti i tačnosti.

Ja sam tvrdoglavo insistirao da poslovodstvo obezbedi ispravnu dokumentaciju za knjiženje, za naše potrebe, potrebe FKS, a strancima na granici neka pokazuje šta god hoće. To sam radio zbog toga što se kod loše evidencije gubi kontrola nad imovinom preduzeća i omogućuju eventualne zloupotrebe. Pored toga, tada sam bio postavljen za vršioca dužnosti direktora radne zajednice ERC i knjigovodsto, pa sam se osećao odgovornim za ispravnost knjiženja, mada su mi neki govorili da knigovodstvo knjiži dokumenta koja dobija od službi i može da kontroliše samo formalnu ispravnost, a ne suštinsku. Iz tih razloga nisam hteo da konkurišem na mesto direktora ERC i računovodstvo kada je bio raspisan, pa sam postavljen za rukovodioca ERC-a.

Upravni odbor je zasedao veoma često, i morao da donosi vrlo teške, a ponekada i veoma rizične odluke. Jedna od takvih je prodaja naših potraživanja iz inostransva, nekim firmama i pojedincima, koji su nudili otkup tih potraživanja uz visoku cenu. Teška srca smo se odlučivali na to, ali nije bilo izbora, jer bi posao totalno stao.

Zbog stalnog nedostatka posla, morali smo da donesemo odluku o slanju velikog broja radnika na prinudne odmore. U tom smislu promenili smo pravilnik o zaradama, koji smo prilagodili nastaloj situaciji. Jedan broj radnika je morao da ide na ratišta, a nije primao novčanu naknadu, niti je JNA refundirala isplate zarada koje je FKS plaćala radnicima za to vreme. Sve neprijatniji događaji ređali su se velikom brzinom, pa smo morali da brzo reagujemo i donosimo odluke koje su omogućavale opstanak.

Veliki problem je bio i snabdevanje toplane naftom, pa je pretila opasnost od zime celom gradu. Opet se moralo delovati energično preko raznih snabdevača, pa se tako desilo, da smo jednom platili za naftu određenu sumu novca kupcu, koji nam nije isporučio, jer mu je firma likvidirana. I pored velikih napora naših komercijalista i poverljivih ljudi, nije mu se moglo ući u trag.

Upravni odbor je redovno izveštavao skupštinu o svim značajnijim odlukama, i tražio odobrenja za svoj rad. Povremeno je bilo velikih prepirki i neslaganja na upravnom odboru o pojedinim pitanjima, ali se uglavnom donosile racionalne odluke.

U to vreme su učestali zahtevi raznih subjekata za dodelu pomoći od stane naše fabrike, bilo u novcu, bilo u kablovima. Pored ostalih, za pomoć se obraćali i neki manastiri, tražeći kablove za opravku ili nekakve izgradnje. Pošto su ti zahtevi manastira učestali, ja sam na jednoj sednici oštro reagovao, da se sa tim dodelama prestane, jer nemamo da isplatimo ni bedne plate radnicima, a da dajemo popovima, koji i kod sahrane traže velike pare koje ljudi nemaju da daju. Rekao sam i to, da sam počeo da sumnjam da možda postoji sprega naših ljudi u tim zahtevima. Pošto me je većina podržala, rigorozno smo smanjili dotacije, čak i vojnim organima koji su tražili pomoću kablovima.

Kao da su se svi bogovi sa Olimpa okomili na nas. Država se raspada, a bivše jugoslovenske republike se uhvatile u đavolje kolo koje se sve bešnje vrti, ruši sve oko njih i u njima, a glave lete na sve strane, i mržnja cveta. Osiromašenje osvaja sve veći broj ljudi, dok se neki ratni profiteri i pljačkaši društvene imovine preko noći enormno bogate.

Pored ostalih nevolja, spopada nas još jedna, najveća inflacija koja je viđena u svetu. Kada sam studirao, na fakultetu nam je profesor govorio o inflaciji kao o velikom zlu, kako za privredu, tako i za sve ljude. On nam je pričao:
- Inflacija vam je kao kada konj prvo pođe hodom, zatim kasom, onda galopom i na kraju i on i konjanik završe u jendeku.

Kao primer nam je navodio inflaciju koja je za vreme rata zadesila Nemačku. Nasledila dva brata dosta veliko bogatstvo od oca i podelili ga po pola. Jedan je bio pijanica, a drugi štedljiv čovek. Za vreme te inflacije brat pijanica i dalje pije i baca flaše u podrum, a brat štediša i dalje čuva novac u banci. Kada prođe inflacia brat pijanica uzme flaše iz podruma pa ih proda te za njih dobije više novca nego što je vredeo novac njegovog brata.

Privredu Srbije inflacija je slomila koliko i sankcije, koje su je izazvale. Možda se nije mogla izbeći, ali sigurno ne bi bila tolika, i ne bi donela toliko nevolja i štete, da je tadašnja vlada vodila pametniju ekonomsku politiku. Muka me spopadala, kada sam na televiziji gledao predsednika vlade sa mišjim brkovima, kako priča o merama koje preduzimaju.

Na upravnom odboru smo morali svakodnevno da donosimo čitav niz najrazličitijih odluka, da skoro svakodnevno donosimo nove cenovnike, da preduzimamo mere protiv dužnika kod kojih nam se potraživanje topilo kao sneg na zažarenoj plotni, da se štitimo od nasrtljivih dobavljača, da preduzimamo mere u cilju očuvanja imovine FKS. Uveli smo cenovnik u stranoj valuti i za domašće kupce, ali je sve moralo da se iskazuje i u galopirajućem dinaru.

Mi u ERC-u i računovodstvu da podilaišemo od lomova u evidenciji. Prekoračenja kod polja predviđenih u računaru za iznose cena i svih vrednosti su svakodnevna, pa u radu kompjuterskih programa stalni nepredviđeni prekidi, takozvano pucanje programa. Svakodnevno se moralo ispravljati desetine, pa i stotine programa.

Vlada povremeno nalaže revalorizaciju svih materijalnih vrednosti, čime se ona nominalno ponekada hiljadostruko uvećava. Povremeno su vršene i takozvane denominacije, odnosno brisanje iz evidencije vrednosti koje su tom merom svedene na nulu. Narodna banka skoro svakodnevno emituje nove novčanice, sa sve više nula, pa je dogurala dotle da jedna novčanica vredi milijardu dinara, blago nama.

Obračun zarada vršimo više puta u toku meseca, zatim nedeljno i na kraju dnevo. Više trošimo kompjuterskog papira, nego što vredi plata svih zaposlenih. I zbog toga su svakodnevne ispravke programa, koje dovode do raznih greški u obračunu i još veće nervoze i haosa. Ljudi besni zbog male vrednosti zarada, koja višestruko više vredi izjutra nego uveče, pa radnici beže sa posla, odmah po prijemu plate, nebi li za tu crkavicu kupili nešto više namirnica. Sačuvaj nas svevišnji od nevolja i haosa.

U toj sveopštoj muci i jadikovki, jedan šaljivdžija iz ERC-a kaže svojim drugarima:
- Šta je, što kukate, treba da se radujete, jer će i vaši čukun unuci moći da se hvale, kako su imali dedu, koji je mogao da obriše dupe sa novčanicom od pet stotina miliona dinara a da ga ono ne zaboli od sekiracije što baca toliki novac.

Kada su početkom 1994. godine postavili za guvernera narodne banke Dragoslava Avramovića, iz milošte nazvanog Deka, koji je kao makazama presekao suludu spiralu inflacije, i uveo Novi dinar, koji je vredeo koliko jedna nemačka marka, narod ga je poštovao kao Svetoga Đorđa, koji je spasao narod od ralja aždaje. Deku su svi u zemlji znali, od malog deteta do nagluve babe.

Iako smo mi računardžije opet morali da menjamo gomile programa, i da okapavamo u ERC-u do kasno u noć, bili smo srećni i molili se bogu za dekino zdravlje.

I u FKS je nastupilo veliko olakšanje od vihora stravične spirale inflacije, lakše se diše, ali od čega početi. Kako se snaći u tim okolnostima. Ljudi se osećaju kao posle razornog tornada. Ne mogu da se snađu.Kako posle zarada koje su iskazivane u milijardama dinara, a sada u desetinama.

Mi u upravnom odboru, kao posle protutnjalog požara. Šta da se radi, koje mere preduzimati sa tako istančalom imovinom? Kako pokrenuti radnike da i za ono malo porudžbina što ugovorimo, uradimo posao na vreme i kvalitetno. Svi su demotivisani zbog malih zarada, i otupeli od teškoća i dugog čekanja na prinudnim odmorima. Učestale sitne i krupnije krađe imovine preduzeća, krade se inventar, rezervni delovi, materijal i bog zna šta ne. Rukovodioci kažu da preduzimaju sve, ali uzalud. Opet menjamo sporazume o zaradama, povećavaju se stimulacije i nagrađivanja za dobre i savesne radnike, ali mali efekti. Dosta dobrih radnika neće da dođu sa prinudnog odmora, kada se pozivaju na posao, jer se bave unosnijim poslom. Muka i nevolja, ali život ide dalje.

++++

U tih istih par godina koje opisuje ovaj tekst gore, ja sam počeo moju profesionalnu karijeru (na četvrtoj godini studija računarske tehnike na ETF). Uz dobro društvo, puno rada i još više sreće napravili smo i razvili firmu Antegra d.o.o., koja je u spajanje sa još par firmi iz Srbije i još nekoliko iz regiona u Asseco SEE ušla 2008. godine sa oko 120 zaposlenih. Trenutno Asseco SEE zapošljava negde između 400 i 500 u Srbiji. Skoro je ministar Ljajić bio kod njih (koliko videh, na žurci na dan kada je, 18 godina pre toga, nas sedmoro osnovalo firmu - 14. decembra 1994.) i pričao bajatu vest iz marta ili aprila, kako srpski softveraši zarađuju više od malinara - nekih 400 miliona evra (ukupno na nivou Srbije).

Industrija Kablova je u svojim srećnim danima zapošljavala oko sedam hiljada u sedam fabrika u tom kraju, izvozila oko 150 miliona tadašnjih dolara, a to je bilo negde oko polovine prometa - ostala polovina (ili koliko već) je išla na tadašnje "domaće" tržište. A IKS je jedna od mnogih koje su preživljavale sličnu, ako ne i goru, sudbinu.

Da se izrazim terminologijom koju je princi upotrebio u onom komentaru gore na vrhu - ovo je zanatlijski blog. Posvećen sveštenicima i književnicima, kao što su Ćosić i njegove mlađe kolege, koje su se sa njim dopisivale ovih dana. Oni pričaju o istini i pravdi - ovaj blog priča o onom pokvarenom satu, koga je Đinđić zatekao - i novima, koje mi zanatlije postavljamo naokolo, da čekaju na sledećeg sveštenika istine i pravde, da ih zaustavi.