NOVINE GUBE TRKU

Na bojazan da ću uskoro biti lišen ovih neprocenjivih blaga, navode me sve učestalije informacije o tome kako ćemo se u budućnosti informisati isključivo uz pomoć elektronike. Tačno je da se mnogi od nas već odavno na taj način i informišu i obrazuju, ali je umirujuće saznanje da možemo i drugačije, ako to poželimo. Stranicu po stranicu, naslov po naslov, onako starinski i polako.

Međutim, izgleda da je upravo to „polako” postalo najveći kamen spoticanja i ljudima i novinskim kućama na njihovom putu do čitalaca. U sve ubrzanijoj trci štampe sa mogućnostima elektronskog načina informisanja, novinska kočija ostaje bez jednog po jednog točka i tek što nije skliznula sa staze.

„Potrošači će i u budućnosti želeti da dođu do informacija ma gde da se nalaze, a to će najbrže postići, na primer, preko pametnog telefona. Osim toga, razni elektronski filteri će ubuduće sve više preuzimati ulogu i posao novinara. Time će ponuda informacija biti prilagođena ličnim interesima i željama čitalaca”, kaže jedan istraživač.

Prema tim predviđanjima, dnevna štampa je osuđenja na gašenje. Aktuelne informacije čitaoci će pratiti isključivo preko interneta, pa će se izlaženje dosadašnjih dnevnih novina svesti na dva puta nedeljno, pre nego što potpuno nestanu sa kioska. Nešto duži vek predviđa se periodičnim izdanjima čiji sadržaj nije baziran na dnevnim vestima, već na analizama, osvrtima i komentarima, ali će se vremenom i te novinarske forme potpuno preseliti na internet.

Sve to u mom slučaju otvara mnogo važnih pitanja. Hoću li i kako kompjuterom moći da „slučajno“ zaklonim lice kada to poželim ili da se njime rashladim kada moram? Kako će izgledati moje jutro ako osmeh trafikantkinje i njeno ljubazno „Komšija, kako ste?“, zamenim pritiskom na dugme, posle čega bivam obasut svim šarenilom ovoga sveta, bez mirisa i glasa? Da li ćemo tako ostati i bez izbledelih recepata za kolače, zimnicu i narodne čajeve, koji se u formi priručno sastavljanih albuma nalik spomenarima, prenose i uvećavaju iz generacije u generaciju naših domaćica? Ne bude li novina i nas ponekad u njima, šta će naše majke brižljivo isecati i slagati u porodičnu arhivu i kako će ona tada izgledati? Hoće li nam, u ovako ubrzanom svetu, takva arhiva uopšte biti potrebna? Da li će budući ljudi bez vremena i pravca, imati bilo šta vredno što se na čuvanje poverava takvim skrovitim mestima?