LAŽ KAO STIL U KOMUNIKACIJI

Лажи које највише повређују нису оне које нам бивају саопштене, већ оне које нам се кажу ћутањем. До нас долазе у тренутку тишине која наступи када од саговорника очекујемо да изговори нешто што сматрамо важним, за шта смо сигурни да му није непознато. Задржавање истине не само да јесте врста лажи, него се може сматрати и много перфиднијим заобилажењем истине од оног изговореног.

Неко ће рећи како се ћутањем чува дискреција, али како ни границе дискреције нису бесконачне, њихово прекорачење неминовно води у неприлику. Она настаје када поченемо да се претварамо како ни о чему ништа не знамо, а наставља се распитивањем о детаљима о којима већ све знамо. И, ето нас у блату из којег нема изласка.

Све ово по правилу прате лажно изненађени израз лица и речи толико испразне и двосмислене да се, изговарајући их, и сами чудимо како то да наша мимикрија није већ разоткривена. Сапатнички израз лица и неискрену тугу у очима које су на ивици лажних суза, као круна обично прати откопчавање ташне и потрага за марамицом негде у њеној дубини или у дну џепова. Ако је информација коју смо већ знали, али о којој се из наведених разлога упорно распитујемо радосна, следи усиљени осмех и исто такав коментар, који такође не значе ништа, јер у стварности ништа и не осећамо. Врхунац цинизма може бити када, лажно изненађени, снажно привучемо у пријатељски загрљај свог саговорника, уз не мање енергично лупкање по његовом рамену и чуђење „зашто нам о његовој срећи није јављено раније”.

Како је претварање једна од оних особина које лако прелазе у навику и постају стил живота, они који га прихвате по правилу имају потребу да често мењају маске. Јер, живот свакодневно доноси нове ситуације и околности којима треба прилагодити свој стил, па је стога потребно научити и како се на брзину мењају ставови и мишљења. Зато нису ретке ситуације у којима ћемо чути како једна особа износи став потпуно супротан у односу на онај који је саопштила тек неки минут раније, у другом окружењу.

Али, ту су и универзални језици, попут говора тела, на пример. Он често може бити у нескладу са реториком, па је и то један од начина да октријемо колика је доза искрености у ономе што нам се саопштава. Израз лица, очи и руке неретко говоре више од речи и знатно су ближи истини. То нам казује да је оно несвесно у нама склоније да манифестује истину, него што је то у стању да чини наша свест, у коју су дубоко уткана друштвена правила понашања и разни културолошки обрасци.

Стратегија читавих професија, а не само појединаца, у новије време постаје манир да се каже што више и да се при том не каже ништа. Овоме треба додати и не тако нову праксу да се говори потпуно супротно од онога што се мисли. Занимљиво је да константни процес осиромашења језика, његово поједностављење и увођење великог броја вулгаризама као замене за постојеће изразе, не угрожава човекову вештину реторичке манипулације. Иако исказивање лажи није примарна човекова особина, многи људи данас сматрају да им изношење истине може у неком смислу нашкодити. То је разлог што све више њих, свесно или несвесно, прибегава неком облику манипулације у комуникацији са другим људима.

Тако долазимо до сазнања да је заједнички именитељ свих врста манипулације речима - страх: онај од самог себе, затим од других људи и од животних ситуација које нас очекују. Изражавање сопственог, аутентичног начина рамишљења захтева храброст, која је поготово потребна када се подржава нека истина коју други људи скривају или игноришу. Таква храброст носи и ризик да се буде изопштен из окружења и да се на себе присилно навуче плашт уљеза и неповереника.

Није ретка пракса да је једина алтернатива свему овоме приклањање колективном прихватању лажи и, чак, обавезе кокетирања њоме. Када сви чланови заједнице лажу о истим чињеницама, приклањање таквој већини за последицу има ситуацију да лаж више није лаж, већ се трансформише у стварност. Овакве појаве могу се посматрати и као свесно, колективно омаловажавање сопствене интелигенције. 

Осим страха, мотиви за измишљање и преношење неистина могу бити и егоизам, недостатак самопоуздања, бујна машта која тешко прави разлику између истинитог и неистинитог, лоше намере према појединцима или групама... Један од честих мотива је и неповерење које постоји у свим областима живота – од личних пријатељстава, преко политике и науке, до религије и културне сфере. Особе склоне лажима обично су у свом понашању вођене логиком: Ако сам већ изманипулисан, зашто то и сам не бих чинио другима. Руковођење тим принципом доводи до искривљења слике о свету око нас, који почињемо да посматрамо као скуп лажљиваца и манипуланата. 

Пошто страх, који се може јавити у безброј облика, лежи у основи сваке лажи, сасвим је логично размишљати о томе како његовим савладавањем можемо учинити срећнијим свој, а и туђе животе. Тачно је да неке страхове не можемо елиминисати тако брзо, али их за почетак можемо потиснути прихватањем одговарајућих културолошких модела, односно подстицати она осећања која ће нам комуникацију са собом и другима учинити лакшом и садржајнијом. То је, пре свега, уљудност, која подразумева поштовање других људи, али и самопоштовање. Тачно је да и уљудност понекад захтева дискрецију или неку ситну, безазлену лаж, али су доза људске топлине, разумевање и култура опхођења ипак карактеристике која уљудност уздижу високо изнад куртоазије и њене хладноће. Куцањем на та врата, отварате себи пролаз ка највишем моралном хоризонту – човечности.

 P. S. Pošto nisam u prilici da sve vreme kontrolišem komentare koji stižu, a s obzirom na činjenicu da je većina komentatora registrovana pod pseudonimima (što samo po sebi znatno umanjuje odgovornost za napisano), izvinjavam zbog izbora opcije dalje nemogućnosti komentarisanja ovog bloga. Hvala na razumevanju.