Izborna nirvana

Da mi je neko rekao da to može da mi se desi, ne bih mu ič verovala, bila bih spremna i da se podžapam. Al čudni su putevi gospodnji. Obaška kad u boga ne veruješ. Sve je počelo vratnim zvonjenjem. Što je tokom poslednjih godinu dana za mene pravi spektakl. Naime, s ove severne strane Alpa mi retko ko zvoni na vratima. Ako se i desi, to je obično neki majstor koji ima zadatak da svom naseljskom življu nešto ugradi u stan, a i da usput kod našeg pudlećeg dobermana izazove okraći fras koji se demonstrira takvim čuvarkućkim lavežom, da ubogi majstor samo gleda kako živu glavu da iznese. Poslednji majstor koji se pojavio mi je, s obzirom na jezičke prepreke, pokazao punu šaku releja. Radio stanicu nisam nameravala da otvorim, al pustila sam ga da iste ugradi u naše mokre čvorove. Šta oni tamo sad rade, pojma nemam, verovatno prisluškuju, kaže moj sindrom svetske zavere.

Dakle, onomad neko pozvoni, ja se zaprepastim, Ikar Varvarin zaurla kao da ga neko naživo šuri, otvorim ja – kad ono pred vratima osoba u crveno-belo obučena. Ženskog roda. Kako je doba karnevala već prošlo, ja se udubim u njen brdski nemački. Naravno da je ništa razumela nisam, em mojih par godina školskog nemačkog dobacuje samo do kobasica sa sirom i osnovnih glagolskih nastavaka, em ona priča brže od japanskog voza i to u takvom dijalektu koji ni žitelji susednog planinskog vrha ne razumeju. Moju zbunjenost je nesuđena Zvezdina navijačica iskoristila da mi u ruke uvali letak, i dok sam se ja dodatno zaprepašćavala činjenicom da na njemu piše SPO, vesela udavača mi je utrapila i plajvaz. Takođe SPO. »Vidi ti dokle ovi Vukovi dopiru«, taman sam pomislila kada sam nad slovom O primetila dve tačke. Umlau. A ni nasmejani, ispeglani lik sa letka nekako nije ličio na moju prvu asocijaciju. Tu ja konačno shvatim da su na delu izbori.

Da se vratim na prvu rečenicu prvog pasusa, da mi je neko rekao da će mi ikada biti svejedno za izbore, reč mu jednu verovala ne bih. Od kad sebe znam mlatim se sa politikom, na glavu mi se popela, ali to je jače od mene. Obaška sa izborima otkad ih ima. Kako neko zevne »I« od izbori, tako se ja bacam na izvlačenje mentalne arhive, stojim mirno, izveštavam, pišem, bez petka i svetka. Naročito svetka, jer se izbori uvek u nedelju zabadaju. A, vidi sad, nedelja je, izbori su, a ja niti pojma imam, niti me zanima. Ako nekom ne padne na pamet da nam opet rat objavi, meni svejedno. Nek se biraju, bog ih veselio.

Doduše, kako breg nije hteo Muhamedu, dotični je krenuo ka meni. Prvo su na mene nasrnuli plakati ogromnih razmera. Tada sam konačno shvatila da je čika u svilenom prsluku na čarobne male ružice zapravo klasični desničar, koji operiše agresivnim prisvojnim zamenicama. Onda mi je, u centru grada, neko tako urliknuo za leđima da prosto nisam mogla da ne primetim stranačku binu i grupicu vernih birača koji su u jednoj ruci držali balone, a drugom se pridržavali za pivske flaše. I povećanu prisutnost uniformisanih čuvara mira i reda. Sa zanimanjem manjim od slušanja govora na svahiliju, saslušala sam pet minuta verovatno stereotipnih  obećanja Mićemoćemomoramo, i netaknutih živaca napustila mesto dešavanja.

Stabilna politička nirvana mi je ometena današnjim uskraćivanjem kafe. Ovde i tako malo šta nedeljom radi, u svakom pa i u ugostiteljskom smislu, tako da smo Žmu i ja skoro pali u očaj kada nam je jedva pronađeni kafić, kroz lik i delo vlasnika, objasnio da se tu danas skupljaju Zeleni. Dakle, svi koji nisu iz njihovog političkog tabora i ne vrše fotosintezu, ne mogu da dobiju kafu. Ni uz kafu. Odlično. Zbog toga smo odbauljali na jezero. Jedini, italijanski kafić koji tamo radi je pokazivao zadovoljavajuću meru ignorisanja današnjih lokalnih izbora, ali i takvu količinu dezorganizacije da su gosti bili na rubu da se stolicama potuku sa svima koji su satima čekali da uhvate mesto na suncu, a kelneri su viđani retko i bez konkretnih posledica. Tek tada su izbori počeli da me pogađaju, pravo u nizak pritisak.

Tako smo, tražeći ikoga spremnog da zaradi na nama razmenom novac-kafa, natrčali na zabačeno hotelče. Sa isturenom na sunce terasom. Grupa srećnih građana se gušterisala na suncu. Dali su nam kafu. I neizbežni apfelstrudel. U daljini su se beleli Alpi. Idilu isključenih mozgova je samo remetio izbezumljeni madić, sapet u listersko odelo, koji je telefonirajući galopirao između stolova, pokušavajući da skrha vrat preko naših nogu. Taman sam ga ocenila kao bizmismena u pokušaju, kada su na parking, u trećoj, skrenula dva besna bemvea. Normalno bez žmigavaca. Zato što sirotinja koja paru na paru skrpi za automobile skuplje od poveće stambene jedinice, nema para i za žmigavce. Baš tu im usfali.

Iz crnih limuzina je iskočio uglancani gospodin srednjih godina, sumnjivo srdačnog keramičkog osmeha. Za njim je jurnula svita. O ruci mu je visila podrška suprotnog pola. Mada, sudeći prema dužini suknje koja joj je dodirivala duboki dekolte, pre će biti da je bila podloga. Listerski paničar se bacio na kolena. Biće da je svoje snove usmeravao na fotelju šefa kabineta.

-      Ovo je onaj sa plakata...- procedio je Žmu.

-      Kog plakata? – demonstrirala sam ja političku ignoranciju.

-      Onog pored semafora na prvoj raskrsnici, što stoji pored plakata sa milijarderom...

-      Milijarderom?

-      Onim sedim što je u Kanadi zaradio silne pare, pa se sad vratio i kandidovao...

-      Stvarno? – zaprepaščavao se moj lokalni politički analfabetizam.

-      Protivkandidat onom sa Alpima u pozadini.

-      Alpima?

-      Pašnjak i stenje.

-      Sa cvetićima?

-      Taj...

Još bi se vodio naš malo povezani dijalog, da kandidat nije serijskim rukovanjem jurnuo na prisutne građane. Uši su mu klecale pod nasrtajem dodatnog širenja osmeha. Bio je to trenutak za brzo povlačenje. Dok ja njemu objasnim da ne govorim lokalno narečje, mada pomislila sam da probam da se odbranim i press kartom, ruku će mi otkinuti...

Maločas su izgleda saopšteni prvi rezultati. Žmu je probao da mi ih prenese. Još uvek nisam shvatila ko je pobedio, samo znam da milijarder nije, i da se onaj u stilizovanoj alpskoj nošnji, s desnog političkog pola, kanda obrisao za već očekivanu vlast...Ostala sam potpuno mirna. Ne pišem izveštaj. Ne zvoni mi telefon. Ne zanima me. Prvi stepen političke nirvane. O, kako prija...