Европска цивилизација је до те мере потрошила све ресурсе на којима је почивала забава милиона, да јој није преостало ништа друго него да почне да гризе сопствену суштину у убеди себе саму, а и све остале, како је самождерство врхунски доживљај који треба следити.
Право сваке индивидуе на приватност и слободу били су доскора постулати на којима се заснивала цивилизација нашег континента. Европа се овим вредностима толико дичила да се чинило како је спремна да поднесе велику жртву да би их као културолошки модел наметнула свима са другачијим погледима на свет. А онда јој се догодио ријалити шоу „Велики Брат”, који је у српским условима добио исту или врло сличну медијску амбалажу, са занемарљиво малим модалитетима.
Циљ је био брисање категорије интиме из човекове свести, кроз претварање собе „Великог Брата”, а потом и свих осталих соба, у јавне арене. Борба у њима, наравно, није безазлена, јер се води до моралног и сваког другог посрнућа учесника и саучесника, односно посматрача-воајера и елиминисања свега што је до тада представљало границу која је била чувар његове зоне приватности као сигурног уточишта од радозналог ока масе.
Креатори ове врсте забаве мотивишу нас да, као што изувамо прљаве ципеле, и интиму оставимо негде по страни као непожељни елемент у арени у којој се скрнаве и руше оквири наше цивилизације и културе. Уместо њих, медијске куће, чак и оне у којима смо донедавно видели светионичаре постулата званих слобода и приватност, нуде нам принцип тоталитаризма, у којем су једни као добровољни таоци непрекидно посматрани великим свевидећим оком, док су сви остали у њему.
Они први мотив за своју понижавајућу улогу, која врви од вулгарности и нељудског, виде у новцу или изласку из анонимности кроз нуђење на продају јединог што још имају – сопствене интиме. За разлику од само телесне проституције, где би слоган могао да гласи „завири ми у утробу”, у продавници званој ријалити шоу дијапазон онога што се нуди је нешто шири, што значи да у њој предмет продаје није само тело, већ и све друго из сфере интимног.
Тако долазимо до тезе да је наша приватност данас условљена тржишним принципима и да је зарад новца и препознавања на улици или у штампи, све дозвољено, па и ударање на основне људске вредности. Обилату подршку ТВ станицама у том рушилачком стампеду дају штампани медији и интернет портали, што доводи до тога да „Велики Брат” није само неко ко организује и посредује у купопродаји наше приватности, већ и наш стални животни пратилац.
Према мишљењу психолога Тијане Мандић, постојање ријалити шоуа је далеко мање проблематично и мање погубно у земљама у којима је изграђен чврст систем вредности, односно њихова друштвена хијерархија. У Америци се, каже она, тачно зна шта је “Мек Доналдс”, а шта здрава храна, шта је “џанк забава”, шта је култура... И све има своје право место. Код нас је, нажалост, поремећен систем вредности, па се неки људи свечано облаче и када иду у “Мек” по пљескавицу. А ријалити програми уопште, као и “Велики Брат”, нису ништа друго него “дете” које је технолошки врло моћно, али је ретардирано. Оно се, као такво, с апсолутним бесмислом “игра” својим “игрицама”. Јер, зашто иначе трошити ионако мало времена које људи имају, на гледање туђег живота? Свако примитивно племе које игра око ватре и разговара са својом породицом и пријатељима данас је далеко напредније од половине човечанства. У “Великом Брату”, као и на другим “реалним телевизијама”, више се не могу увести финесе – границе иреалног се стално померају, више нема степена слободе шта може да се види пред камерама, а шта не. Учесници могу и да се поубијају или да уђу у сексуални однос који ће пратити милиони гледалаца, сматра Тијана Мандић.
Занимљиво је истраживање које је на тему структуре гледалаца ових серијала спровела компанија “Нилсен“. Међу гледаоцима ријалити програма “Фарма“, већи проценат чине жене него мушкарци. Када је реч о узрасту, овај програм најгледанији је међу популацијом старијом од 60 година, а најмање међу децом млађом од 9 година. Ако се има у виду образовна структура публике, већину чине они са основном школом или без икаквог образовања, док су на другом месту гледаоци са завршеном средњом школом.
Најбројнији гледаоци „Великог брата” су млади између 25 и 29 година, а женска публика је нешто бројнија од мушке. Гледаоци са средњим образовањем су најбројнија телевизијска публика овог програма.
Социолог Милан Николић сматра да у моделу ријалити шоу програма постоји много елемената који повлађују нездравој и социјално неприхватљивој жељи људи да продру у туђу интиму. Привлачност због које ови програми обарају све рекорде гледаности врло је, сматра он, комплексна и има неколико слојева.
Прво, реч је о томе да овакве емисије задовољавају базичну људску знатижељу, повезану са жељом да се завири у туђи живот. Из истог разлога људи вире кроз кључаонице и прозоре туђих кућа или постављају скривене камере у туђе приватне просторије. У питању је, каже он, нездрава радозналост усмерена ка забрањеној приватности других. Просто, имамо потребу да сазнамо оно што други од нас желе да сакрију.
Када су у питању програми у којима учествују познате личности, присутна је жеља да их видимо у интимним оквирима, који су нам иначе недоступни. Желимо да их посматрамо док се свађају, купају или док имају сексуалне односе, што их скида са пијадестала на који су у нашој свести постављени док смо их гледали на сцени. Људи имају потребу да одвуку звезде у наше народно блато, да их виде у ситуацијама у којима се они понашају као обични људи, а у којима могу и да им се ругају или смеју.
Према Николићу, важан фактор због ког је гледање ријалити шоу програма тако узбудљиво јесте и чињеница да се учесници пред нашим очима боре за награду. Уживање у посматрању такмичења је стара потреба, укорењена у човековој природи, а овде нам се пружа уживање да пратимо како се учесници међу собом боре, како формирају интересне групе, свађају се једни с другима и никада не бирају средства да би дошли до победе.
Посебна могућност коју телевизије пружају гледаоцу је да лично учествују у исходу такмичења. Гласањем и шансом да избацују учеснике, публици се даје несвакидашњи осећај моћи.
Осим базичне знатижеље коју ријалити програми у људима задовољавају, према становишту психијатра Милана Милића, јесте у томе што нуде оно најниже, које највише и скреће пажњу људи: сексуалност и насиље. Он то не сматра новином, јер су, како каже, све културолошке забране људима одувек биле најинтересантније.
Ако оваква интересовања и нису новина, ново је свакако то што у поспешивању задовољења ових нагона кроз колективни воајеризам, најактивније учествују медији, од којих се у многим областима очекује управо супротна, едукативна мисија. Оно што није пошло за руком диктатурама, епидемијама и природним катастрофама, данас очито врло лако успева ријалити програмима. Захваљујући медијима као перјаницама у промоцији некултуре, примитивизма и јавног задовољавања анималних људских нагона, лице наше цивилизације данас је прекривено културолошком нечистоћом. Али, иако јој овај шљам и те како прети, разлог због којег ће нестати не лежи у самом постојању тог терета. Њену пропаст најављује премали број појединаца спремних да се искрено боре за спас жила куцавица двеју највећих тековина наше цивилизације – човекове слободе и његовог права на приватност.