Mama iz četvrte grupe

Pozvan da održim seriju kratkih predavanja o pticama Dunava, danas sam se obreo na sađenju drveća i otvaranju Supernatural parka na Adi Huji. Grupe “gorana”, u proseku od 7 do 37 godina, smenjivale su se kod tornja za posmatranje ptica, a ja sam im predstavljao značaj i vrste IBA područja Ušće Save u Dunav. Lako, isprva.

Drugo predavanje je isto kao prvo, treće.. ma da li sam vama već to rekao, ili sam to pričao onima pre? Četvrto predavanje, uh, šta sam vam rekao? Nisam to prethodnoj grupi? (Mislim da bi mi najlakše bilo da sam osmislio četiri različita predavanja, za svaku grupu po jedno.)

Jedna mama u poslednjoj grupi me je pitala za belorepane, iznenađena da u Beogradu ima orlova, mislila je da je to samo u planinama... i kako da ona vidi orla?

Ljudi retko podižu pogled visoko u nebo, kažem, i ako vidite leteću dasku od dva i po metra – videli ste svog prvog belorepana. Takođe, obraćajte pažnju na vrane, one ga često progone...

Zašto, pita me ona?

Pa, orao ih – jede.

Malo kasnije, izlazimo iz kruga Supernatural parka, palim motor... pokret nad Dunavom, gasim motor i dovikujem joj: Orao! Eno vašeg orla!

A belorepan, odrasli i teritorijalni orao, polako gubi na visini nad samom obalom Ade Huje, vreba, spušta se iza šiblja i... uzleće s ribom u kandžama!

I mama iz četvrte grupe je videla svog prvog orla.