Da vam kažem o vezi dinosaurusa i urbanizma ...

Unaokolo, po planeti, govori se o nastupajućem periodu energetske krize, odnosno, da će biti manjak prirodne nafte i gasa. Mlaz dragocene tečnosti iz bušotina ima svoj vek trajanja, snalaženje je u toku, čak se cedi iz nekog kamenja gde ima tog goriva ali nedovoljno a i skupo je. Toj činjenici se mora gledati u oči i jer preti da će svi sistemi na kojima se zasniva civilizaciski komfor i proizvodnja ući u period neizvesne budućnosti. To može biti tačno i razumljivo jer zaista u ono vreme nije bilo dovoljno dinosaurusa za ovakve tehnološke okolnosti i onolike prohteve i potrošnju. Beograd, delić sveta zavisnog od prirodnog goriva je takođe u toj muci, nema svojih izvora nafte i gasa već zavisi od velike braće sa svih strana koja su drežljiva ako se plati, ali mogu da se naljute i da zavrnu slavinu bez obzira na novac. Kažu neki koji se u to razumeju da nastaje era neokolonijalizma gde nisu više u igri začini, zlato i vredno kamenje, već naftni resursi kao razlog za osvajanje teritorija gde behu oni dinosaurusi a onda po redosledu, ti koj osvoje naftni prostor držaće pod kontrolom one kojima će ta tečnost biti neophodna.

    

Okolo po Evropi i još dalje preduzeli su po nešto da preduprede nailazeću krizu, nazivaju to alternativom, pa izmišljaju vetrenjače, koriste sunce ili pretvaraju žitarice u bionaftu bez obzira što to može izazvati krizu hrane, propagiraju i grade energetski održive zgrade i gradove. Neki su prihvatili nuklearke uz neprekidne proteste i negodovanje onih što mašu zelenim zastavicama. Tako je to počelo još pre koju decniju, malo haotično, bez saglasija, ali oni koji imaju novca i moć polako osvajaju novi sistem i pripremaju se ne samo time što inžinjerski istražuju nove načine izgradnje, već stvaraju strategije i zakone o uštedi energije, veoma dosledno nadgledaju primenu pravila ili se staraju da pripreme uslove za dolazak novih energenata. Gradnja zgrada i revitalizacija gradova, odnosno prilagođavanje urbanih sistema izazovu koji nadolazi je izbio među prioritete planera.

Beograd, iako ima isti problem, za sada to čini nekako stidljivo i sa ustezanjem. I dalje se projektuju i zidaju zgrade kao da ne znamo šta ćemo sa naftom. Sa velikim zgradama još ide nekako, pod kontrolom su a i propisi o energiji i termozaštiti koji ipak postoje se uvažavaju, ali one manje i male po obodu grada (ima ih na hiljade i u površini izgrađenog prostora prevazilaze sve druge), zaista ne vode o tome računa i energija se rasipa kao da je ispod nas svetsko skladište nafte i gasa sa neograničenim pravom i rokom korišćenja.

Neka dugoročna strategija koju bi država morala da kreira i da obezbedi u posnoj budućnosti neki izlaz, još nije stvorena. Ne radi se samo o vetrenjačama kojim je prekriveno pola Evrope, o obavezujućem projektovanju toplotne zaštite zgrada ili o stimulaciji korišćenja solarne energije, već i o merama za smanjenje korišćenja privatnih automobila. Ovde se to posmatra samo kao ekološki problem, manje kao energetski a na ekonomiju koja će od nedovoljne brige trpeti stići će se tek kada zagusti jer što misliti unapred i trošiti energiju.

Dakle, projektovanje zgrada sa klauzulom energetske efikasnosti može da stvori sasvim novu arhitekturu ne samo u strukturi zgrade, već može bitno promeniti i njen lik. Postavlja se zadatak da se u kreativnom postupku preispita upotreba materijala, forma zgrade, sve do boje i stepena razuđenosti volumena i fasade, ili razmeštanje solarnih panoa sa  rezervoarima za čuvanje energije. Pred arhitektima je stvaran izazov da otkriju ne samo načine za tehnološka, organizaciona ili funkcionalna rešenja, već i da stvore novu estetiku koja će zaista biti veoma različita od etablirane estetike koja se sada uzima kao referentna vrednost u proceni vrednovanja izgrađene arhitekture.  

Ta nova arhitektonika bitno će uticati i na lik grada koji se sada zasniva na otvorenim i transparenim formama. Možda će se graditi hermetičke zgrade, zgrade uprošćenih formi, smanjenih gabarita, sa minimiziranim otvorima i od nekih drugačijih materijala. U svetu se na tome radi, pojavljuju se zgrade koje odgovaraju činjenici nedostatka energije, ovde u Beogradu pokušaj takvog razmišljanja je uglavnom izložen nedelotvornom prihvatanju, bez realizacije, osim časnih izuzetaka. To kašnjenje će jednog trenutka biti veoma skupo jer će se sredstva trošiti na pribavljanje energije, dok će drugi proizvoditi, stvarati i stanovati mnogo jeftinije i biti daleko ispred nas.    

Iz toga proizilazi i potreba za nešto drugačijim konceptom organizacije grada. Možda će grad morati da bude veoma koncentrisan, smanjenog gabarita, možda će se veliki gradovi deliti na manje celine, energetski nezavisne. Ili saobraćaj, na primer: sada je akcenat na automobilu koji puni ulice, javni prevoz se sporo udeva u gradsku matricu i gubi se silno vreme na nekorisno preganjanje o tipu metroa. Za neku deceniju ili ranije metro će biti imperativ, bez obzira o kom tipu metroa je reč. Jednostavno, biće reči o novom gradu sa novim načinim komuniciranja, uglavnom masovnom a individualni način će zadržati samo pešaci.         

Beogradu su se desile razne faze, predindustrijsko društvo, pa visoko tehnološko okruženje, zatim informatička era mada ni jednu nije do kraja apsolvirao niti doslovice primenio. Očito pristiže vreme grada zavisnog prevashodno od energije, i pre je bilo tako ali se nedostatak nije registrovao, sada se ta činjenica nepozvana pojavljuje, postavlja pitanje i traži odgovor. To će svakako bitno izmeniti način mišljenja o gradu i način njegovog razvoja u decenijama koje nailaze. Novi urbanizam je na pragu, i planiranje grada, gde će se prevashodno misliti na održivost ili još bolje na opstanak gradske strukture. O održivosti se veoma govori već nekoliko decenija, ali grad raste uprkos svemu na isti način kao kada je energija bila dostupna svojom prihvatljivom cenom.

U svakom slučaju, ističe vreme sofisticiranih, simpozijumskih razgovora o održivosti, potrebno je pažnju i pamet usmeriti ka krajnje praktičnim potezima koji će Beogradu omogućiti da  bude pripremljen za eru što se iza brda valja, kako mu opstanak ne bi bio ugrožen. Sem ako nam se ne dese nuklearke protiv kojih su svi zdušno, a možda mogu biti i jedini izlaz. U eri koja dolazi, kompromis ili ustupak u vezi sa ovom temom neće biti prihvatljiv, tražiće se jednosmerna odluka. Uz to, biće jadikovanje što nije u ono vreme bilo više entuzijazma oko nataliteta dinosaurusa, ali šta se može, tada niko nije na urbanizam mislio.