Kiša i kišina deca

Sinoć nas je uspavala kiša. Celu noć nam je dobovala po snovima, uporno, sve kao kad te neko prstom u rame bocka. Ali na svu sreću jutros nas je probudila kiša. Oko podneva se malo umorila i poslala oblake na topli obrok, a onda se pojavila u popodnevnoj smeni i nastavila sa radom. Povremeno se predomišljala, ali je uveče odlučila da da sve od sebe i linula kao da joj se gumica na dihtungu pokvarila. Eno je curi još uvek...zapravo, već danima ne staje, nikako da se mrdne i ode negde gde bi joj se neko baš obradovao. Pola Evrope gaca vodu bar do kolena, dok velika Ištar u laž postavlja starog Herodota koji je tvrdio da je i zimi i leti ova reka isto velika. Svi koji duž nje žive, mogu sada da potvrde da je Dunav tako pun sebe kao što vekovima bio nije.

Na moju sreću, kraj Istočnog carstva u kome živimo i jeste u poplavama ugroženom regionu, ali biće da smo dovoljno visoko da se sa nas neštedimične vode samo slivaju nekud nizbrdo. Ipak, mene brine i uzbrdo...

...Moj deda-stric Mihailo, koga smo svi u rođačkoj vertikali zvali »čika«, prosto da skratimo predug formalno tačni naziv, došao je sedamdesetih godina prošlog veka nazad kući. Da umre. Što je kroz koju godinu mirno i obavio. A, došao je iz Australije u kojoj je do tada živeo. Odmah posle kraja Drugog rata, dva rođena brata mog dede, Mihailo i Milan su otišli, iz nemačkog zarobljeništva, brodom u Australiju. Zato što su na brodu za Ameriku bile rasprodate karte. Naplašeni pričama o komunističkom dočeku, njih dvojica su se odlučili da se ne vrate tamo dole, nego da odu jako tamo dole. Žene i sitna deca su im ostala u otadžbini, da izviđaju situaciju i prežive kako god znaju i umeju dok oni malo ne stanu na noge i pošalju koju kovertu. Dolazili su retko, i tek onda kada je bilo izvesno da komuniste ni ne zanima njihovo postojanje, a kamoli da imaju vremena njima da se bave.

Ne znam šta su u Australiji radili, verovatno sve čega su uspeli da se dočepaju, tek preživeli su, a za Milanom su jednom kasnije otišao i njegov jedini sin. Mihailova deca, moji stričevi i tetke, su ostali gde su i bili, a tek kad su poodrasli, njihova majka, baba Stanojka je krenula na dugi put u Australiju. Iz nje se vratila samo dva puta, jednom jedva dočekavši posetu, a drugi put konačno, na malo badnjevačko groblje. Ovaj drugi put je familija mnogo bolje zapamtila, valjda po takvoj papirologiji i proceduri koju su zaradi pokojnice morali da prođu, prateći sve oblike saobraćaja i geografsko-pravnih prepreka koje je sanduk sa upokojenom babom morao da prođe preko pola planete. Kada je prošlo dovoljno vremena, i na njenom grobu izbledelo plastično cveće, počeo da se ugurava korov i naherile iskapane, voštane svećice, u familiji je ocenjeno da je lako gunđanje i smejanje na sopstveni račun izašlo iz zone nepristojnosti. »Pet baba smo mogli da sahranimo koliko smo se s ovom jednom namučili«, moglo je da se čuje tu i tamo, mahom o zadušnicama, kada badnjevačko grobljance postane centar društvenih zbivanja. Možda bi to baba Stanojku za života pogodilo, ali sigurno nije u večitom snu, mirnom da mirniji biti ne može, u svojoj zemlji koju je najveći deo života prevrtala kroz ruke, izvlačeći iz nje šta se izvući dalo. U zemlji po kojoj ne hodaju i ne gmižu stvorovi za koje je su i karakondžula i karakača prenežne reči.

Nekoliko godina za njom, stigao je i čika Mihailo. Čio i veseo čičica. Došao da potroši kusur života i prištedi familiju novog mukotrplenija oko putovanja nogama napred. Uglavnom je sedeo ispod velike lipe ili na tremu nove kuće svog najstarijeg sina, mog strica. Ništa nije moglo da naruši dobro raspoloženje i mir kojima je Mihailo bio nameran da ispuni pošteno zarađene  neradničke dane. U radničkom kombinezonu sa naramenicama. Običaj koji je doneo iz Australije. Tako plavom da se nadaleko mogla videti čika Mihailova plavetna fleka kako miruje pored kuće ili se ponekad polako kreće sokacima. Oko te fleke su često bili okupljeni Mihailovi ispisnici čije snahe su jedva dočekale da im ugledaju leđa, i spasu se njihovih mudrovanja bar do ručka, a ako i omrknu u komšiluku slušajući australijske priče, utoliko bolje.

Satima su sedeli spečeni, kvrgavih ruku, ispucalih lica i retke kose koja je štrčala ispod omašćenih kapa svih vrsta. Ispijali su kafe tako glasnim srkutima da su zbog njih nervozno pokušavale da polete i inače filozofski mirno raspoložene kokoške. Zaprepašćenje čika Mihailovim pričama i dogodivštinama su potkrepljivali dodatnim ispijanjem neizbežne domaćinske rakije iz čašica manjih od pampura. S obzirom da je ostatak domaćinstva bio zauzet pametnijim stvarima od služenja gerintološkog kluba pod lipom, s najvećim zadovoljstvom sam preuzela ulogu poslužnice koja je klipsala od jata deda do kuhinje, usput polivajući pola posluženja. Time sam neočekivano zaradila ne samo plac ostavljen testamentom zahvalnog čika Mihaila, nego i hrpu restlova priča koje je pričao. Zahvaljujući jednom od tih komada sam uspela da sastavim priču koju sam već jednom čula od pokojne baba Stanojke, ali u delovima šaputanim među ženama u kujni, i ispresecanu jadikovkama »crna sestro« i »sestro slatka«. To je priča o uzbrdo, koja se desila tamo jako dole.

Kao i svaki dođoš koji je iza sebe ostavio kuću i okućnicu, tako je i čika Mihailo radio, sanjao i radio da kupi kuću u Australiji. Tražio ih je u okolini velikog grada u kome je živeo do tada, samo su bile skupe. Mnogo skupe. Na ravnom, a pored velika reka, nikad ne znaš šta na pamet može da joj padne. Ljuljnu te njihove kišetine, pada kao da za boga ne zna, pada danima, pada ne staje, izlije se ono čudo, povodanj, a ti gledaj kud ćeš. Sve dok nije našao kuću na brdu. Taman tolikom brdu da mu liči na brdo na kom se rodio. Em brdo, em gazda spreman da se cenjka. Cenjkao se čika Mihailo, dugo i strastveno, cenjkao se kao da mu baš od te kuće sve zavisi, i na kraju je uspeo da ubedi naivnog domaćina. Kupio je kuću za manje od pola važeće cene za kuće te lepote i veličine. Likovao je čika Mihailo zbog svog umeća i konačno stečene kuće. Na brdu. Uselili se čika Mihailo i baba Stanojka, srećni, veseli. On nastavio da radi, šta god je već radio, a ona sedela kod kuće. Radila po kući ko svako žensko što mora da radi, sestro slatka, i oko kuće koliko se moglo. Drugačija zemlja, nekako prašna, crna sestro, raste iz nje u metrima sve neka boca. Navikavala se na vetrove koji drugačije mirišu i na pogled koji u oko ne može da stane, slatka moja vdiš do kraja neba. Prošlo je nekoliko godina, bilo je i kiša, velikih kiša, plavilo malo, ali narod ko narod, pomuči se pa nastavi da živi po starom. Njima dobro. Uzbrdo.

Sve dok jedne godine nisu počele kiše nestajice. Padaju, padaju, lije ona tuga božja, sliva se, curi, potocima pada. I počne da raste voda. Gledaju Mihailo i Stanojka kako se narod nizbrdo na ravnom muči. Penje se voda do očiju kuća, penje se do šiljaka krovova, grca onaj svet, vuče krpe i dronjke, gleda da spasi šta se spasti da. A, oni na brdu. Samo tog puta je voda i uzbrdo krenula. Raste, ne staje. Guta brdo. To što baba Stanojka kao svako čeljade koje veće vode od Lepenice videlo nije, ne voli vodu sem u loncu, to ni po jada. Kako je krenula voda uzbrdo, tako su pred vodom na brdo prvo dotrčali zečevi. Uši im ovolike, sestro slatka, ko zemljani. Beže, i oni dušu imaju. Za zečevima su stigle lisice, za lisicama kučići valjda, nešto isto ušato, ali nekako i jeste i nije, sestro slatka. Posle njih uzbrdo je stiglo i svašta što baba Stanojka svog veka ni videla nije. Nekako onako, krakato, izdužilo se, ružno mnogo.

Preživela bi Stanojka tu najezdu životinjskih poplavljenika, šta ćeš sestro slatka bega i ono, beslovesno, al zna da se spasava. Zatvorili se Mihailo i Stanojka u kuću i gledaju sve to što napolju mrda. Kiša pada, ne staje, ako se prevari i zaustavi, oni polako izađu napolje i gledaju blato koje striže brojnim ušima. Voda raste. Sve bi to baba Stanojka istrpela da nije voda porasla još. Tada je počeo pakao lično. Zemlja je promrdala. Sve što jadna Stanojka za svog dotadašnjeg veka očima nije mogla da vidi, sve s viškom nogu ili bez ijedne, to je krenulo uzbrdo. Zmije, pauci, gušteri, crna sestro ovoliki ko sisančad, neke alamunje đavolje, bubetine razne, gadno i da i' pogledaš, karakondžule i karakače, ljigavo, buljavo, pogano...Mogla je baba Stanojka svašta da preživi i potrpi, ali ne i život sa gmižućim pripadnicima faune. Uz to, za razliku od onih ušatih i repatih gostiju, ovi se nisu zadržavali van kuće, već su koristili svaku rupicu i pukotinu na istoj da se nezvano nasele pod krov.

Prema svedočenju čika Mihaila, uboga Stanojka je te dane povodnja provela mahom penjući se po stolicama, cičeći i vrišteći, a pola kućnog posuđa je nepovratno završilo kuhinjsku karijeru, jer ga je užasnuta baba koristila za gađanje stvorova koji su joj život ogadili. Naravno da je tada na dnevni red stigla i, uz povišene decibele prodiskutovana, Mihalova trgovačka sposobnost. Ispostavilo se da je lukavi šumadijski seljak dobro prevaren prepolovljenom cenom kuće, jer se tek tada shvatilo zašto tako lepu kuću na još lepšem mestu niko pre njega nije hteo da kupi. Ni u pola cene.

Kada se voda konačno već jednom povukla i nezvani životinjski živalj se razišao, i ravnomerno rasporedio po ostatku okruga, baba Stanojka je ostala sastravljena još dugo. Sve mi u san dolaze, sestro moja, oči im ovolike i mrdaju onim brcima, a noge im ne mož' prebrojati ili se sve po trbuvu vuče i u tebe bulji onim cepkama otrovnim...

Opet se naoblačilo, crno kao ugalj. I kaplje, prokapava, pada. Neće da stane. Naokolo se na mah umiri poplava, pa onda opet sune besom mutnih, bezdanskih voda. Bore se ljudi kao crni mravci, vuku džakove peska, prave bedeme, gacaju po blatu koje zlosutno gućka, ponegde samo kućni rogljevi iz vode vire, drveće je bez stabala ostalo, samo krošnjama gleda. Na svu sreću mi smo na brdu. Uzbrdo. Valjda nas se neće setiti baba Stanojkini podstanari.