Zašto ekonomski posrćemo?

U istraživanju Comina & Mestieria iz maja 2013 pokazuje se da je put za smanjivanje nejednakosti u privrednoj razvijenosti među državama masovno i brzo uvođenje novih tehnologija u siromašne ili srednje razvijene zemlje. Naravno, teško da bilo ko intuitivno nije bio svestan ovog zaključka, ali barem se naučno potvrđuje potreba za privlačenje stranih investicija, jer do sofisticirane opreme i prenošenja znanja za njeno korišćenje teško da možemo doći na drugi način.
Studija je obuhvatila dva poslednja stoleća. Na samom početku 19. veka, kada se stvara moderna srpska država, zemlje zapada Evrope bile su tek 90% bogatije nego ostatak sveta. Do 2000 postojeća razlika u dohotku po stanovniku je učetvorostručena.
Već je poznato da je rast produktivnosti ključ za ekonomski uspon. Porast produktivnosti može biti rezultat brzog usvajanja novih tehnologija, tj što manjeg zaostatka između npr. otkrivanja naizmenične višefazne struje (Tesla) i masovne elektrifikacije (trebalo je preko tri decenije u SAD). Pored toga, ako neka zemlja intenzivno usvaja nove tehnologije (i samim tim veći broj radnika radi na savremenim mašinama), što bi značilo npr. masovnu industrijalizaciju, to će dodatno ubrzati rast produktivnosti.
U pomenutom radu identifikovano je vreme uvođenja 25 najvažnijh oktrića, odnosno tehnologija u poslednja dva veka u 132 zemlje. Studija pokazuje da se razlika u vremenu koje je potrebno da se uvede nova tehnologija smanjivala u korist siromašnijih zemalja (npr. upotreba kompjutera danas je i u Srbiji rasprostranjena), ali i da se razlika u masovnosti uvođenja nove tehnologije povećavala u korist bogatih država. Tako su bogate zemlje 1900 dostigle godišnji rast produktivnosti od 2%, dok je zemljama u razvoju za to bilo potrebno još jedno stoleće (ovim se objašnjava čak četiri petine dostignute razlike za bogate zemlje u dohotku po stanovniku). Dakle, prvo su razvijene zemlje znatno brže usvajale novih tehnologije tokom 19. veka, da bi tokom 20. stoleća intenzivnijim uvođenjem novih tehnologija (masovnom industrijalizacijom) dodatno povećale razliku u rastu produktivnosti i time dohodak po stanovniku.
Moglo bi se zaključiti da koren našeg zaostanjanja leži u 19. veku, tokom čijeg većeg dela je Srbija ostvarila spor ekonomski napredak (do pred kraj 19. veka imali smo tek nekoliko desetina fabrika). Ipak, nalazi Broadberry-a (Economic History of Modern Europe, Cambridge, 2010), koji je na posredan način došao do rasta GDP evropskih zemalja u period 1870-1913 donekle relativizuje ovu tezu. Naime, stopa rasta GDP u Srbiji je u to vreme, iako spora za npr. drugu polovinu 20. veka, najbrža je na starom kontinentu (3,34%), i to i u per capita izrazu: 1,34%. Srbija je imala veoma snažan rast populacije od čak 2% prosečno godišnje u tom razdbolju, što je posledica visokog nataliteta, ali i velikog useljavanja (da se nastavilo sa takvim rastom populacije centralna Srbija bi danas imala 21 milion stanovnika; ipak stopa rasta u poslednjih 100 godina bila je samo 0,6%).
Tokom 20. veka obim uvođenja novih tehnologija pojedinih decenija (posebno 1945-1953, ili 1980-2000) drastično je zaostajao za Zapadom, što je dodatno produbljivalo naše zaostajanje. Periodi, kao što su 20-e, druga polovina 30-ih, te 50-e, 60-e i 70-e bili su vreme industrijalizacije, ali nisu predugo trajali.
Dakle, fokus se mora staviti na industriju, posebno onu sa srednje i visoko intenzivnom tehnologijom, ako se želi smanjiti ili barem održati zaostajanje u odnosu na zapad (to je ključ za rast produktivnosti). Mogućnost za rast produktivnosti u agraru ili uslugama je mnogo manja nego u industriji. Dakle, potrebne su nam strane direktne investicije u tehnološki intenzivne grane.
Ipak, ni Zapadu ne cvetaju ruže. Indikativna su razmišljanja glavnog ekonomiste HSBC, Stephena Kinga, koji veruje da je sposobnost razvijenih zemalja da generišu visoke stope rasta znatno opala (When the Money Runs Out: The End of Western Affluence, Yale University Press). On navodi i svoj životni primer. Naime, u prve četiri dekade njegovog života realni dohotak prosečnog Britanca skoro se utrostručio, dok je u petoj deceniji rast iznosio tek 4%. Da bi zadovoljile potrebe svojih građana zapadne vlade su nakon 2007 podigle budžetske deficite, spustile kamate skoro na nulu i snažno podigle javne dugove. Fakotri koji su gurali rast u prošlosti kao što je demografija sada usporavaju rast kako baby-boomersi statasavju za penziju, dok je rast Kine ili Indije podigao cene sirovina i dodatno otežao situaciju za zapadne ekonomije.