Priča o dečaku plave krvi

Život  nisu protekle godine već događaji koji nam ostanu u sećanju.

Tako reče pesnik, a i ti osetiš da je tako, kada se susretneš s fotografijom nekog dana tvoga životaproteklog  na nekom nepoznatom mestu i kada shvatiš da su ti taj dan i to mesto potpuno iščileli iz sećanja i da je jedini zapis tog trenutka tvog postojanja fotografija i ono što je na njoj. Ništa više. 

Opet, nekom drugom prilikom kapriciozno sećanje nas iznenadi i nekakva slika, zvuk, miris, ukus, osobita atmosfera, temperatura vazduha probude u nama događaj iz prošlosti ili vrate neki davno zaboravljen lik ili doživljaj; i obraduju  te. Ili rastuže. Ili i jedno i drugo. Retki su takvi trenutci i uvek nas zateknu nepripremljenima. 

Na slici mladić od svojih dvadesetak godina, bledunjav, nezdravog izgleda, kao da je ljut na ceo svet. A malo je i tužan. Na njemu oklop poput onoga koji je nosio Direrov nosorog, ali gizdav, čelik našaran zlatom. Lagano pridignuta gornja usna mladićeva odaje utisak da mu se nešto gadi, kao da je video ostrigu ili raskomadanu mrcinu.  Dečko sa slike je Sebastian, poslednji kralj Portugala iz dinastije Avisa. Susreli smo se dok sam poluzaiteresovan lutao salama Muzeja Zelenih Prozora. Tup pogled preko podbulih podočnjaka. bio je okidač potreban da se iz zaborava vrati dan i događaj.

                                                                                           * * *

Jednom, ima tome puno vremena, bio sam na prašnjavom ostrvu. Ne sećam se imena ostrva, ne znam tačno ni u kom moru je plutalo, kojim povodom sam tamo boravio ni u čijem društvu. Ne znam ni koliko sam tamo vremena proveo, verovatno kratko, dan ili dva.

Na ostrvu od peska i od trske su, koliko se sećam živeli starci. Na njemu nije bilo ulica ni automobila već se pešačilo stazama kroz trsku ili kroz uske i zamršene prolaze između kamenih kuća. Sećam se da sam tog vrelog dana brao kupine, da sam njima hranio neku mazgu i da je ona imala meke usne i žute zube. Na ostrvu nije bilo hlada i tog jedinog ostrvskog popodneva koje mi je ostalo u sećanju, ubijao sam vreme čekajući brod da me odvede. Onda se, iznenada, podigao suv vetar i peskom mi zasuo kosu, oči i disajne puteve. Riva je odjednom opustela. Strahovao sam da će me pesak zatrpati ili, još gore, da će mi se peščano ostrvo izmigoljiti ispod nogu. Sećanje kaže: spas sam potražio u krčmi. Sedim, nalakćen na sto pokriven mušemom; predamnom čaša bevande, od pustinjske oluje štite me solidni kameni zidovi i zamandaljeni kapci na prozorima. Po čivijama uglavljenim u žlebove između kamenova zida vise zagorele šerpe i buketi aromatičnih travki koje, više od samog Sredozemlja, mirišu na Sredozemlje. Napolju vetruština. Provlači se kroz tesne ulice, zavija oko ćoškova i tek povremeno zadrmusa škure i ošine ih peskom.

U konobi nas je troje. Drusna krčmarica nezdravo blede puti i podnadula lica i njen sin, mladić neverovatno nalik majci, ali još čudnijeg i nezdravijeg lika. Lice mu je mesnato, ušesa mekana, koža bela kao da nikada nije videla sunce, oči tužne a usne gadljivo napućene. Sedi  zavaljen u stolicu za plažu, mekan kao da mu je kostur od hrskavice. Neprekidno pilji u mene s onim jednako gadljivim izrazom lica. Nasmešim mu se, pokušam da zapodenem razgovor.  On jednako bezizražajno gleda. Sedim u neprijatnoj tišini i gledam u čašu pred sobom.  Ponekad podignem pogled i prijateljski namignem čudnom dečaku. On ne reaguje.

Ne sećam se koliko je to trajalo, možda satima, možda kratko, zaista se ne sećam. Kada je vetar pao, hteo sam natrag u luku da vidim da li će biti broda,. Uprtio sam ranac i krenuo prema izlazu kada je dečko, ustao, prišao mi i bez upozorenja me zagrlio, snažno, kostolomno. Stajali smo tako neko vreme, ja okamenjen, on privijen uz mene i moj ranac, dok se isto tako najednom, bez upozorenja, nije nemo vratio u svoju stolicu. Kad sam izlazio tužni dečko me ispratio pogledom a njegova majka mi je na brzinu odmahnula i na pormrmljala - “Srećan put … i izvinite:”

Na tom ostrvu su, rekli su mi na brodu, krvne veze među ljudima komplikovane i mnogostruke, takoreći rodoskrnavne.

                                                                                           * * *

U žilama Sebastijana, Kralja Portugala, tekla je, tako se makar verovalo, najplemenitija krv Evrope. Kralj Manuel, vlasnik velikog bogatstava, prostranog carstva i pomenutog živog nosoroga kojeg je nacrtao Direr, bio mu pradeda i po ocu i po majci; slavni katolički kraljevi Fernanda Kastiljanska i Fernando Aragonski su mu bili četovorostruki pradedi, preko obe babe i oba dede; car Svetog rimskog carstva Maksimilian dvostruki čukundeda. Imao je njegov rodoslov i tamnu stanu. Dok svako od nas ima osam prapredaka siroti Sebastian zvani “Piželjkivani” imao je samo četvoro, svako ima šesnaest čukunpredaka – a on je imao šestoro, a s brojevima je još gore stajao kod belih pčela, kojih je umesto trideset i dve imao samo dvanaest.

Ova matematika govori da je Sebastian, kralj Portugala, sam sebi bio višestruk blizak i dalek rođak, s očeve i majčine strane, baš kao sto su i njegovi roditelji, dede i babe, pradedi i parababe, bili sami sebi i svojim supružnicima, braća i sestre od tetaka i stričeva. Zato je porodično stablo, koja kod drugih izgleda kao drvo razgranate krošnje, u Sebastijanovom slučaju izgledalo kao da je raslo na vetrometini pa su mu grane polomljene, zamršene i međusobno srasle. Takav, vitoperan, bio je i genetski kod Sebastijanov, te bi da se nije rodio na dvoru kao prestolonaslednik, već kao sin krčmarice, nedužni plod tuđeg greha verovatno proveo život kao onaj moj zaboravljeni drugar sa ostrva  - posmatrajući prolaznike. Ovako je a presto stupio kao trogodišnjak, kraljevao od svoje četrnaeste, vodio besmislene ratove, prouzrokovao nesreće i pogibije i na kraju, po izgubljenoj konačnoj bici, sa samo dvadeset i četiri godine, nestao u magli. Tragični dečak-kralj za sobom je ostavio kraljevstvo koje je pripalo njegovom ujaku, Španskom kralju Filipu, i legendu da će se jednog maglovitog jutra, kao Mesija, vratiti da spase svoje pokleklo kraljevstvo od propasti.