Yolanda Christina Gigliotti - Dalida

Kada je Encyclopedia Universalis za potrebe dnevnika Le monde 1988. godine organizovala anketu o ljudima koji su najviše uticali na francusko društvo, na prvom mestu se našao general De Gol. Na drugom mestu se našla Dalida.

U Parizu, 1997. mali trg na uglu ulica Giradon i Abreuvour na Montmartru, proglašen je za Dalidin trg, na kome se nalazi bista u prirodnoj veličini.

U čast Dalide je 2001. godine u Francuskoj puštena u prodaju marka s njenim likom.

Četiri godine kasnije bila je premijera dvodelnog TV filma "Dalida". Film je izazvao različite reakcije.

Ove godine se navršava dvadeset godina on njene smrti.

Od 11. maja pa sve do septembra 2007. u Pariskoj Gradskoj većnici traje izložba Dalidine garderobe i do sada neobjavljenih fotografija.

Ko je bila Dalida?

Njeno pravo ime je Yolanda Christina Gigliotti i rođena je u Kairu 17. januara 1933. Njena prorodica je poreklom iz Italije, emigranti iz Kalabrije. Jolanda je živela u jednoj srećnoj i kreativnoj prorodici sa još dva brata. Njen otac je bio violinista u kairskoj operi.

Dalidino detinjstvo pratili su problemi sa očima. Morala je da nosi naočare i da ima nekoliko operacija. Bila je uzorno i mirno dete. Ubrzo je od ružnog pačeta postala prelepa devojka.

Čim je postala punoletna, odmah se prijavila na lokalno takmičenje u lepoti. Kada je njena porodica otkrila slike u kupaćem kostimu, nastao je veliki skandal. Situacija se ubrzo smirila i Jolanda se vratila uobičajenom načinu života. Bar su svi tako mislili.

Jolanda je potajno maštala o holivudskom glamuru i ubrzo je napustila ideju da treba da postane sekretarica. Napušta sve i počinje da radi kao manekenka u modnoj kući Dona u Kairu.

Ubrzo se prijavljuje na još jedno takmičenje u lepoti, ovaj put na nacionalnom nivou i postaje mis Egipta.

Vrtata egipatske filmske industrije širom joj se otvaraju. Ubrzo zapada za oko francuskom reditelju Marku de Gastinu i pod njegovim uticajem seli se u Pariz. Želela je da postane glumica uprkos protivljenju njenih roditelja.

Tada sebi prvo daje nadimak Dalila, ali kasnije ga malo menja, u Dalida.

Život u Parizu za Dalidu bio je daleko od glamura. Sama i izolovana u gradu koji je mnogo hladniji od Kaira, borila se za svoj opstanak, ali je bila odlučna. Nije bilo povratka nazad.

Vrlo brzo shvatila je da mora da veoma mnogo radi na sebi, pa je išla na časove pevanja kod učitelja koji je važio za pravog tiranina. No, časovi su se isplatili. Ubrzo počinje da peva u kabareu na Jelisejskim poljima i postaje poznata, tj. Dalida.

Njeno izvođenje pesme "Etrangere au Paradis" ostavilo je bez daha neke uticajne ljude iz muzičke industrije. Među njima su bili i Lusijen Moris (umetnički direktor Radija Evropa 1) i Ei Barkli (vlasnik muzičke kompanije „Barkly").

Sledeća stepenica njenog uspeha bilo je snimanje ploča. Prvi singl koji je objavila zvao se "Madona" i postigao je solidan uspeh. Njen sledeći singl "Bambino" (1956) bio je veliki hit. Ostao je 46 nedelja na francuskoj top-ten listi singlova i postao jedan od najprodavanijih singlova u istoriji. Prodato je preko 300.000 kopija zbog čega Dalida dobija nagradu Zlatni disk 1957. godine.

Iste godine bila je u gošća na koncertu Šarla Aznavura u slavnoj Olimpiji.

Njeno lice krasilo je mnoge časopise. Njen san je počeo da se ostvaruje. U to vreme Lusijen Moris postaje mnogo više od prijatelja. Imali su jednu strasnu vezu koja je postala afera jer je Lusijen već bio oženjen.

Dalida je ređala hit pesme jednu za drugom: Gondolier, Come prima (Tu Me Donnes), Ciao Ciao Bambina, Garde-Moi la Derniere Dance. Godine 1957. dobija i Oskara Radija Monte Karlo (kojeg dobija i sledećih sedam godina za redom).

Sledeće dve godine bile su veoma naporne za Dalidu. Bio je to period beskrajnih koncerata u Francuskoj, Egiptu, Italiji, Americi. Ova turneja pomogla joj je da postane slavna u čitavoj Evropi, dok je američka turneja bila manje uspešna, prvenstveno zbog pevanja na francuskom jeziku. Zato je povratak kući bio spektakularan. Štampa ju je proglasila "glasom veka". Dalida je odlučila i da obnovi veze sa svojom porodicom.

Njena veza sa Lusijenom postaje još intenzivnija i, napokon posle njegovog razvoda, Dalida i Lusijen staju na ludi kamen 8. aprila 1961. godine. Dalida dovodi celu familiju iz Egipta. Već nekoliko nedelja nakon venčanja, Dalida nastavlja s koncertima.

Na koncertu u Kanu do ušiju se zaljubljuje u Žana Sobiskog. Iako svesna koliko joj je Lusijen pomogao u karijeri, i pogotovo zbog skorašnjeg venčanja, Dalida se ipak odlučuje za slobodu. U toj novostečenoj slobodi bilo je mesta samo za Žana i muziku.

Tokom šezdesetih, Dalida je veoma često imala rasprodate koncerte u Olimpiji (znala je da nastupa i po mecec dana u rasprodatoj Olimpiji), kao i koncerte širom sveta (Hong Kong, Vijetnam...).

Tih godina je kupila i čuvenu kuću na Monmartru koja je više ličila na zamak iz "Uspavane lepotice". Po useljenju u novi dom, Dalida raskida sa Žanom i potpuno menja svoj izgled - od crnke u eksplozivnu plavušu.

Ponovo je počela ozbiljno da radi na sebi čitajići knige iz umetnosti. I pored velikog uspeha njenih koncerata, popularnosti i hitova, njen privatni život je za nju bio najveći problem. Ponovo je poželela da se uda, ali se u svoj zamak uvek vraćala sama.

Zato je za nju rad bio jedini izlaz.

Oktobra 1966. Dalida upoznaje Luiđija Tenka, mladog i talentovanog pisca tekstova. Zajedno su radili na pesmama za festival u San Remu. Među njima rodila se strast i odlučili su da zajedno otpevaju pesmu Ciao Amore na festivalu.

Ipak, veza s Tenkom za nju je bio preveliki pritisak. Dalida je bila velika zvezda, dok je Luiđi bio početnik. Mediji kao da su poludeli posle objave da će par da se venča posle festivala. Nažalost, njihova pesma je jako loše prošla, što je izazvalo veliki bes kod Luiđija. Vređao je žiri, trvdeći da je festival namešten. Te večeri je izvršio samoubistvo u hotelskoj sobi. To je bio preveliki udarac za Dalidu, koja je takođe nekoliko meseci kasnije prvi put pokušala da oduzme sebi život.

Posle ovih nesrećnih događaja, Dalida je ušla u potpuno novu fazu. Počela je da se pojavljuje na koncertima u dugoj beloj haljini. Štampa je nazivala "sveta Dalida".

Počinje da se zanima za filozofiju i psihologiju i postaje veliki obožavalac Frojda. Dosta vremena je provodila vežbajući jogu i meditirajući. Vraća se u Italiju gde je imala spektakularnu turneju, koja je prerasla u svetsku.

Kasne šezdesete obeležile su Dalidino besomučno traganje za sobom. Često je odlazila u Indiju, kod gurua, odlazila je kod jungovaca na analizu. Bez obzira koliko tražila sebe, karijeru nije zanemarivala.

Za svoje zasluge, u decembru 1968., dobija Orden predsednika Republike od generala de Gola i postaje jedina osoba iz muzičke industrije koja je dobila ovo odlkovanje.

Sedamdesete godine bile su veoma uspešne za Dalidu. Bila je ba vrhu. Lude sedamdesete malo su uticale i na njen odabir pesama, pa je tako imala hitove tipa Darla Dirladada. Svi su se malo plašili u kom pravcu će njena karijera krenuti.

Tada je odlučila da potpuno promeni svoj repertoar tako što će izvoditi pesme koje imaji "poestski i smislene tekstove".

Svi strahovi nestali su kada je ponovo počela da puni dvorane. Godine 1973. Dalida snima obradu italijanske pesme Paroles paroles sa svojim prijateljem Alenom Delonom. Pesma je odmah postala hit u Francuskoj, Evropi, ali i u Japanu.

Dalida još jednom menja svoj izgled, od madone u belom postaje glamurozna i ženstvena "holivudska" zvezda. U njen život ulazi i Ričard Šanfrej koji vole da ga ljudi zovu grof od sen Žermena. Iako prevarant, njegova odanost Dalidi nikad nije dovedena u pitanje. Ponudio joj je nov život i stavio tačku na njena putovanja u Indiju.

Dalida je bila veoma srećna. Slede hitovi Il Venait d'avoir dix-huit ans (hit u devet zemalja i 3,5 miliona kopija prodatih samo u Nemačkoj), Gigi l'Amoroso (na vrhu lista u dvanaest zemalja). Pesma je bila vrlo originalna kada se pojavila jer je trajala duže od sedam minuta i bila je kombinacija pevanja i čitanja teksta.

Zbog ponovnog fenomenalnog uspeha, Dalida drži koncerte u Japanu, Kanadi i Nemačkoj. U februaru 1975. muzički kritičari Francuske joj odaju priznanje Prix de l'Academie du Disque Francais.

Dalida je znala i umela da se menja, tako je 1976. godine izdala prvi francuski disko-singl J'attendrai. Ova pesma obrada je pesme koju je ona slušala dok je bila mala. Zbog fenomenalnog uspeha, rešila je da snimi album sa obradama omiljenih pesama među kojima je i La vie en rose.

Dalida je često bila gost na mnogim televizijama, ne samo u Francuskoj već i širom Evrope. Krajem sedamdesetih objavljuje i hit singl, tradicionalnu egipatsku narodnu pesmu Salma Ya Salma koja je bila toliki hit da ju je Dalida prepevala na sedam jezika.

Promenivši izdavačku kuću i ulazeći ponovo u "novu fazu", Dalida izdaje još jedan hit singl Generation 78.

Za vreme njenog "disko" perioda, Dalida je pridobila jako puno gej publike koja joj ostaje verna do današnjeg dana.

Tokom svoje karijere, Dalida se pokazala kao pravi borac i ona koja opstaje; uspevala je da menja žanrove, trendove i da održava svoju popularnost na istom nivou.

Amerikanci su posebno bili veoma impresionirani njenom karijerom, pa su je 29. novembra 1978, pozvali da učestvuje u predstavi u Karnegi holu u Njujorku za koju je koreografiju radio Lester Vilson. Dalida je "srušila" kuću svojim magičnim izvođenjem. Štampa i publika su bili na njenoj strani.

Sledećeg leta, Dalida ovu predstavu prenosi u Pariz (Palais des Sports), s velikim uspehom zbog čega se odlučuje da krene na turneju koja je trajala do sledeće jeseni.

U međuvremenu snima album koji je vraća na top liste Monday, Tuesday. Dalida se vraća u Egipat, gde je čekaju hiljade obožavalaca na ulicama, ali i predsednik Sadat

Osamdesete donose joj nove hitove i nove koncerte, ali i nagradu - dijamantski disk (prva pevačica koja ga je dobila) za prodaju neverovatnih 86 miliona ploča.

Njeni koncerti pravi su spektakl - Brodvej u Parizu. Kostime menja po dvanaest puta, na binu izlazi u dijamantima i s perjem, okružena s 11 plesača i 13 muzičara. Pažljivo napravljena koreografija za nastup koji traje preko dva sata, dovodi njene obožavaoce u stanje ekstaze.

Uspeh na poslovnom planu bio je u potpunoj suprotnosti s njenim privatnim životom. Još jedan raskid gurnuo ju je u još veći rad; pokušavala je na taj način da zaboravi svoju nesreću.

Marta 1981. godine, svoj veoma uspešan šou Dalida premešta iz Palais des Sports u Olimpiju.

Sledeće dve godine obeležiće njena podrška novom francuskom predsedniku ransoa Miteranu. Njena podrška bila je više lične nego političke prirode. Ta podrška zanimala je javnost i cela stvar je pretila da se pretvori u skandal.

Dalida je odlučila da se udalji iz Pariza na godinu dana.

Kada se vratila odmah je otišla u studio da sprema novi album. Kampanja koja se vodila protiv nje je utihnula i ona je bila jača i popularnija nego ikada. Ipak "afera Miteran" je na njoj ostavila traga. Oćećala se ranjivo i iskorišćeno.

Tek što se oporavila od "izdaje" štampe zbog „afere Miteran", stigao je još jedan udarac. Njen bivši ljubavnik Ričard Šanfrej je izvršio samoubistvo u San Tropeu.
Ovo je bilo previše za Dalidu. Počela je da tone u letargiju. Imala je nekoliko kriza, nervnih napada i počela je da zaboravlja stvari.

I pored ličnih problema, odlučuje da 1984. godine krene na turneju zbog primedbi njenih obožavalaca da su joj turneje sve ređe. Sledeće godine morala je da prekine turneju zbog dve velike operacije očiju.

Dve godine kasnije, njena karijera dobija neočekivani zaokret. Čuveni egipatski reditelj Jusef Šahin ponudio joj je glavnu ulogu u filmu La sixieme jour. Dalidino glumačko iskustvo bilo je minorno i odnosilo se na nekoliko malih filmova. Uvek je želela da se dokaže kao glumica.

Snimanje filma je trajalo isuviše dugo, ali se Dalida pokazala kao pravi profesionalac i dala je sve od sebe bez obzira na okolnosti. Kada se film pojavio, kritika je bila oduševljena. Predviđali su da će postati najbolja egipatska glumica svih vremena. Ovakve kritike Dalidi su veoma značile. Ponovo je dokazala da je sposobna da iz korena promeni tok svoje karijere.

Nažalost, na privatnom planu sve je ostalo po starom. Uskoro započinje još jednu tajnu avanturu, ovaj put sa lekarem. I ova avantura se završila u suzama, kao i sve predhodne, ali ovaj put Dalida nije mogla da preboli razočaranje i da se izbori sa depresijom.

Poslednja poruka koji je napisala bila je: "Život je postao nepodnošljiv... Oprostite mi".

Umrla je 3. maja 1987. godine od prevelike doze tableta za spavanje.

Dalida koja je postala međunarodna diva još za života je postala i kultna ličnost sa tragičnim krajem.

U karijeri je mala 55 Zlatnih ploča, prodatih preko 170 miliona ploča.

Govorila je više od deset jezika uključujući francuski, italijanski, arapski, nemački, španski, engleski, japanski i grčki.

Njen dugogodišnji prijatelj Šarl Aznavur je 2000. snimio pesmu "De la scene a la Seine" posvećen životu Dalide u Francuskoj.