ponet razmišljanjem da li je to u šta gledam sin ili ćerka

                                                        klica sumnje

Potpuno sam se sjebao

kada sam pomislio

da je život ono što bi trebao da bude,

jer sam nedavno shvatio da je život ono

što ne bi trebalo da bude;

govnjiva klica u utrobi univerzuma, sitna, neprimetna,

ne namerno začeta, bez svrhe i cilja,

bez napretka,

odjednom se samo

rasprši i od nje

ostane samo gola sumnja.

Očekivao si previše od te klice a dobio ništa

i razočarala te je jer se ne razvija

postala ti je sabrat u patnji,

klica koja bi trebalo da se pretvori

u kuglu sladoleda

koju si želeo da oližeš i taman što ćeš zinuti,

ona će se rastopiti i sjebati sve tvoje planove.

Zamisli sebe u suknenom mraku, kako se na slepo probijaš.

U daljini se nazire kraj mraka,

u vidu optimistične svetlosti.

To je izlaz.

I ti koračaš ka njemu, i tek što si mu se približio izlaz se

zgasi i ti ne moraš dalje mada znaš da si blizu;

plašiš se pretpostavke

da je na korak od zgašenog izlaza

bezdan u koji ćeš upasti

a ne možeš da ga preskočiš

jer ga ne vidiš-

To je život koji ne bi trebao da bude,

prepun straha i neizvesnosti.

Život koji je začet

pa rastopljen.

           Kapetan Mekšefri

                                                 120 / 80, puls sportski

Uveli nas u hodnik, pa desno. Slepo crevo od hodnika. Nemaš gde da se skloniš. Samo je HC bio blizu ulaza, nisu hteli da se guramo. Lepo od njih. Dok smo se skidali do gole kože, udarali su nam ćuške I jebali Majku Beogradsku. Dosadni su bili, stalno isti repertoar psovki, kao izgrebana ploča koja zapinje na istom refrenu...

Našli su mi bočicu sa nekoliko različitih vrsta lekova. Bilo je bensedina, surutke, ribljeg ulja.

- A što ti je ovo, a ?

- Ja sam srčani bolesnik, lekovi.

- Eh, srčani bolesnik a možeš da udaraš na policiju – I raste mu tonalitet glasa – a govnaru Beogradski ma jebaćemo vam Majku svima.

Šutnuo me je u potiljak iz sve snage. Podigao je nogu kao Žan Klod Van Dam. Svaka čast. Neki žandar je stalno urlao BRŽEBRŽEBRŽE… Skinuli smo se goli. Okrenuli se ka zidu. Raširili ruke i noge. Svako je imao po žandara iza sebe. Samo prvi udarac boli. Ostali udarci su bili topli. Ne osećaš bol, samo nalet toplote... Bol dođe kasnije, kada se ohladi telo. Ne znam koliko je batinanje trajalo uz nesnosnu buku par žandara koje je valjda palilo I verbalno iživljavanje. Ćutao sam I trpeo. Odjednom, jedan žandar reče

- A vidi novinar koliki kurčić ima… Stali su sa udaranjem, I svi mi pogledaše u kurac.

Umreše od smeha. A kurac se od hladnoće i straha uvukao u muda. I pomislim, pa koliki ste idioti, kako da mi se ne smanji kurac kada stojim bos u vukojebini na minus 10 ??? Onda pogledah Kolinsa koji je stajao pored mene, njemu je kita visila do kolena. A dobro, možda su u pravu. Što više gledaju u moja muda, manje batina. Uostalom, zašto mi je gledao u kurac ?? Možda nije bio – kako kažu Rusi – tradicionalno seksualno opredeljen… Pederiška. Ali u tom trenutku bilo je krajnje nebitno. Nastaviše ubrzo. Dečko pored mene je pao I onda ga je žandar gazio.

Nikada– izuzev na filmu – nisam čuo takve krike kao što je taj klinac ispuštao. Onda su nam rekli da se obučemo. Umorili se, valjda. Uzeli pertle, sve kanape iz trenerki, dukserica. Pa zar su mislili da ću se u Kinšasi obesiti ?? Izveli nas iz stanice i odveli u podrum iste. Koje je ono ludilo bilo… Tri ćelije, sve go beton, limena vrata ćelije, drveni krevet. Bilo je čisto. Možda smo prvi gosti apartmana ?? HC i ja u poslednjoj ćeliji. Ostale su nagurali u prve dve. Pet minuta kasnije, uz odvratan zvuk miksa škripe, gume koja puca i cvileža ranjenog psa, žadari uđoše u podrum.

- A ko je od vas Džoni Fejvorit, upita žandar. Javih se kroz lim. Njih trojica me izvedoše, vezaše ruke i pravac golf.

Lep je vazduh noću, ne vidi se odvratno sivo nebo, a mnogo je planina okolo. Krenusmo. Odvezoše me u Dom zdravlja. Da vide da li ću riknuti od čuke, pa da spreme izveštaj kako sam nesrećnim slučajem preminuo. Bolje spremiti unapred papirologiju. Doktorka me je uputila na krevet da mi urade EKG. Nalepiše mi one pipke po grudima, I ispade da sam zdrav. Preživeh prve batine.

Napisala mi je u izveštaju da sam previše emotivno osetljiv I da se po povratku kući obratim psihijatru. Rekoh da imam istog.

Pitala me pijem li šta od farmaceutskih pizdarija. Rekoh da sam pre 3 sata roknuo 30mg bendžosa.

Ćutala i gledala. Mislila da je zajebavam. Ili da ne radi EKG.

Napisa mi uput za psihijatra i posla nazad na batine.

        Džoni Fejvorit