Neprijatelj Br.1

U ponoć prezrelog leta, kada vrućina uhvati mrak za gušu, pojavljivala se utvara crnja od senke noći. Kretala se tiho, jedva čujno stružući nogama po utabanom zemljanom podu, povremeno sikćući na neočekivane udarce retkog nameštaja.

Cilj su joj bili malobrojni prozori u tri sobe stare zemljane kuće. Od njih su je delili kreveti iz kojih je dopirao suvi šušanj kukuruzovinom napunjenih dušeka i laki uzdasi spavača morenih teškom vrućinom, koja je prosto roptala boreći se za poslednji dah. U vazduhu je visio teleći kiselkast miris, koji je dopirao iz šerpe na šporetu, u kojoj je mleko živelo svoj zagrobni život. Od spolja nije dopirao nikakav zvuk, sve je spavalo gluvim, skuvanim snom, kradući to malo lažne noćne hladovine da dođe do snage za preživljavanje dana u čiju se vrelinu nije moglo ni posumnjati.

Spodoba je dolazila do kreveta, tiho se naginjala preko spavača i razmicala tegle, oglodane čaše sa pelcarima, ulubljene lončiće koje je grehota bilo baciti i svu ostalu sitnuriju koja je stajala na policama prozora. Onda je svojom mračnom, suvom rukom, gladila donju širinu prozora, pokušavajući da oseti uspeva li kroz nju da prođe dah spoljašnjeg sveta. Ako bi njen dlan osetio neprijateljski dašak, sledilo je mučno, išijasima i reumama ometeno protezanje, i prozor se otvarao izdajničkom škripom da bi što pre bio bolje i čvršće zatvoren.

-      Sve će ne pobije, ni za semku neće da ne pusti...- jadikovala je crna prikaza, i bolno ječeći kretala ka drugom prozoru.

Kada je bila sigurna da su svi otvori kuće dobro zaptiveni, kretala je u novi krug šunjanja od kreveta do kreveta, proveravajući sablasnim pipkanjem da slučajno ili namerno nisu otkriveni. Svaki vazduhu izložen deo tela, sem pola vratne dužine i glave, brižno je sakrivala raspoloživim pokrivačima, uz mučenički vapaj:

-      Sve ne pobije, sam se golitite...

Tek kada je u potpunosti obavila svoju noćnu misiju, crna sen je nestajala u mraku iz kog je nikla. Za sobom je ostavljala još težu noć od one koju je zatekla i spavače čiji san je bio osuđen na preznojene noćne more.

Ujutru bi iz soba isteturavali podnaduli od vrućine spavači, pokušavajući da odlepe skuvane, otečene kapke, boreći se za dah i trudeći se da prekinu tešku nit noćnih mora koja ih je još uvek vezivala za konačno završenu noć. Pored šporeta, založenog u inat dnevnoj vrućini koja je već hvatala zalet, sedela je noćašnja spodoba u liku i delu prababe Kaje. Glavu joj je pokrivala marama, čvrsto vezana u dva pera pod bradom i kod lica za uši zataknuta. Vuneno, dugo jeleče je živelo u ljubavi sa ništa manje vunenim i još debljim čarapama.

-      Kuj je prozor noćaske puštio otvoren, el bi da ne sve pobije promaja, a?! – prozivala je baba uboge članove porodice koji još uvek nisu mogli pameti da se dozovu.

-      Vas i greota nije, matori a brljivi, al ova deca, će ih pobije promaja... – dosoljavala je baba, dok su odrasli zbunjeno spuštali pogled na zgužvane prilike kojima bi samo dodatna boca kiseonika mogla da stavi mozak u radno stanje.

 U ponoć prezrelog leta, kada vrućina uhvati mrak za gušu, pojavljivala se utvara crnja od senke noći. Kretala se tiho, jedva čujno stružući nogama po jeftinom, novobeogradskom parketu. Cilj su joj bili brojni prozori našeg stana koji se dinstao u gradskom loncu. Ni blizina velike reke nije mogla da pomogne. Vrućina je nemilosrdno sedela na gradu, nemajući nameru ni bar noću da malo odmori. Prikaza je dlanom prelazila dna prozora, pokušavajući da uhvati izdajnički dah opasnog vazduha.

-      Ubiće nas promaja... – zvocala je jedva čujno i uz škljocaj prozorskih kvaka i laki tresak prozora, čijim je zatvaranjem sprečila to najgore zlo da izazove pomor naše i tako malobrojne porodice.

Ujutru je moj otac, kao izujedan rojem pčela, uzalud pokušavao da pogodi vrata spavaće sobe. Njegova čula su se još uvek kuvala u noćašnjoj vrućini. Ja sam, okupana znojem, ševrdavo klizila po hodniku, braneći se od neočekivanih napada ormana i zidova.

-      Za tebe mi ni žao nije, mator si a ne misliš, al ovo dete, nek je uhvati promaja... – recitovala je moja Roditeljica, dok sam ja ljuškala u mestu, tražeći dodirne tačke sa skuvanom ravnotežom. Gravitacija je umirala od smeha.

U ponoć prezrelog leta, kada vrućina uhvati mrak za gušu, pojavljivala se utvara crnja od senke noći. Kretala se tiho, jedva čujno stružući nogama po kamenom, kiparskom podu. Povremeno je bolno zacvilila natrčavši na nameštajnu zamku tuđeg, još neupoznatog stana. Napolju je kiparska noć roptala pod toplotnim udarom, pokušavajući poslednjom snagom da napiše testament. Prikaza je, stavljajući na kocku delove svog tela, pokušavala da pronađe prozore. Taman kada je, osećajući pod sobom pregrejano telo zaspalog deteta koje je disalo kratkim, vazduh lovećim dahovima, uspela da napipa izdajnički otvoren prozor, niotkuda je nikla još jedna crna senka i prvu zgrabila za spavaćicu.

-      Šta to radiš?! – šištao je novoizrasli komad tame.

-      Promaja, prozor je otvoren, pobiće decu... – cvilila je prva senka prilepljena uz zid.

-      Kakva promaja?! Ovde nema promaje, nema ni vazduha, nema ničega, ovo je rerna, dišemo vakum! – režala je senka domaćice kuće – Odlazi da spavaš, šta tu tumaraš!

Šta je preostalo ubogoj prvoj seni, no da se što tiše odvuče u krevet, osvrćući se sumnjičavo iza sebe. Deca su otkrivena, prozor otvoren, propast je neminovna.

-      Sve će ne pobije, ni za semku neće da ne pusti...- jadikovala je iz mene moja pokojna prababa Kaja. Džabe što Kipar za vazduh ne zna, promaja je promaja...

-      I da te više nisam videla blizu prozora! – dobacila je iz mraka senka moje Najbolje Drugarice.

Nije meni žao mene bilo, nego one jadne dece...promaja je to.

Hvala Bobu Živkoviću za najrealniju ilustraciju Promaje koju sam do sada videla. Tačno takva je ;)