Summa cum laude (3)

   .... u istoriji američkog pravosuđa nije do sada zabeležen slučaj u kome, na malom prostoru od stotinak kvadratnih metara, u roku od nepuna dva sata, petnaest ljudi na monstruazan način ubija drugih osamnaest, a pri tom su ubice i žrtve krvni srodnici prvog stepena....

                Pri kraju istog dana u Vestroud su stigla trojica agenata FBI sa ekipom forenzičara. Odmah su izjavili da oni preuzimaju istragu. Prepotentni, kakve ih znamo, nisu moj izveštaj pravo ni saslušali, već su odmah počeli sa svojim agresivnim metodama saslušanja. Posle tri dana rada istraga ekipe FBI došla je do istih rezultata do kojih sam ja došao prvog dana. Četvrtog dana su agenti FBI sve izvršioce zločina prebacili u psihijatrijsku bolnicu St. Paul, a leševe žrtava u Institut za sudsku medicinu u Čikagu. Naredili su da se mesto zločina obezbedi, a zatim otišli. Obavestio sam lokalnu štampu i  radio stanice da je kod bivše MekGregorove pilane došlo do izlivanja  otrovnih materija, da su svi stanovnici Vestrouda prebačeni na ispitivanje i lečenje, te da je pristup tom kraju zabranjen.                                              

                  Gospodin Džejms je napravio dužu pauzu. Lula mu se odavno ugasila. Dok sam čekao da je ponovo napuni upitao sam ga:

              -Da li je to sve, gospodine Tofler?                                         

              -Nije, ali sam ožednio. odgovorio je.

              Vratili smo se njegovoj kući i uz sendviče i hladno pivo, nastavili razgovor.

              -Mesec dana nakon tragičnih događaja u Vestroudu, državni šerif me je obavestio, da se 25. jula u 11.00 časova moram javiti federalnom tužiocu u Vašington D.C, te da me privremeno oslobođa redovnih dužnosti. Na moje pitanje o čemu se radi, odgovorio je da je u vezi sa dogadjajima u Vestroudu formiran tim eksperata u čijem ću radu i ja učestvovati.

              U  zakazano vreme bio sam u kabinetu zamenika federalnog tužica. Tu su već bila prisutna četiri meni nepoznata gospodina, među njima i jedan pukovmik vazduhoplovnih snaga. Zamenik tužioca je odmah počeo sa radom i rekao da su svi prisutni upoznati sa zločinima u Vestroudu: „Šerif Tofler, koji je vodio istragu, neposredno, a ostala gospoda ...“

              Džejms je stao u sredini rečenice. Pomislio sam da je napravio pauzu kako bi popio gutljaj piva ili dohvatio svoju lulu, međutim njegov pogled je bio nekako čudan, a kada je, posle kraćeg vremena, upitao: Ko ste vi? Gde sam to ja?  u panici sam pozvao Džejmsovu suprugu. Gospođa Tofler je, za razliku od mene, sasvim mirno povela svog supruga u kuću, smestila ga u krevet, a zatim pozvala lekara.

              Posle kraćeg pregleda i terapije Džejms je zaspao. Eva, Džejmsova supruga, je ostala uz njega, a ja i dr Leman, njihov porodični lekar, smo sami izašli. Putem mi je objasnio da je to već peti slučaj demencije kod njegovog pacijenta u poslednjih tri meseca, da on lično očekuje da će to biti samo kratkotrajni gubitak pamćenja i da će Džejms već sutra biti onaj stari. Na moje pitanje kako bi, ne daj bože, izgledala njegova pesimističnija prognoza, kratko je odgovorio: 

          -Mogao bi ostati takav, pometene svesti i dezorjentisan, uz niz drugih tegoba, sve do  smrti.

              Iako premoren, tu noć nisam mogao da zaspim. Preslušo sam traku i zaključio da nemam ni jedan čvrst podatak koji bi mogao potvrditi priču penzionisanog šerifa Džejmsa Toflera. 

              Odmah ujutro požurio sam kod Toflerovih. Džejms je sedeo u bašti i gledao ispred sebe. Nije podizao pogled, nije odgovarao na pitanja. Nisam zanao šta da radim. Odvezao sam se ponovo u Vestroud. Ušao sam u neke od preostalih kuća. Nije bilo tragova koji bi ukazali na tragične događaje od pre sedamanaest godina. U povratku sam svratio na benzinsku pumpu i raspitivao se o MekGregorovoj pilani i Vestroudu. Jedini odgovor je bilo sleganje ramenima. Ostatak dana sam proveo kod Toflerovih. Pomogao sam Evi oko neophodnih nabavki za kuću, a uveče se pozdravio i najavio svoj sutrašnji povratak za Njujork. Bilo mi je  žalije Džejmsa, tog do juče krepkog i snažnog starca, nego što se vraćam kući neobavljena posla.

              Iste noći probudio me telefon. U magnovenju sam pomislio da se nešto desilo mom sinu ili ženi. Bila je to Eva. Samo je kratko rekla: Traži da odmah dođete i spustila slušalicu.

              Kod Toflerovih sam stigao oko ponoći. Džejms je bio svež, lucidan i dobro raspoložen. Eva nam je skuvala jaku kafu i odmah otišla na spavanje. Džejms je svoje stanje tokom prethodna dva dana prokomentirasao rečima: Videli ste Patrik kakva je to bolest i kao da mu se nekud mnogo žuri, zamolio je da odmah uključim kasetofon i nastavio sa pričom tačno na mestu gde je prekinuta.

               - ... a ostala gospoda pukovnik Kuper iz vazduhoplovnih snaga, dr Teodor Litovic profesor teologije i psihologije sa Univerziteta Džodžtaun, dr Edi Ros psihijatr i sudski veštak iz Vašingtona i dr Harvi Foster istraživač sa Masačusets tehnološkog instituta iz Bostona, preko dosijea koji su im blagovremeno dostavljeni.  Zamenik federalnog  tužioca Nil Džonson je zatim nastavio:

               „Vidite gospodo, sa pravnog stanovišta u ovom slučaju sve je jasno: osumnjičeni priznaju svoje zločine, materijalni dokazi su neoborivi, a istraga je vršena po zakonskoj proceduri. Suđenje bi moglo početi već sutra. Međutim, u istoriji američkog pravosuđa nije do sada zabeležen slučaj u kome, na malom prostoru od stotinak kvadratnih metara, u roku od nepuna dva sata, petnaest  ljudi na monstruazan način ubija drugih osamnaest, a pri tom su ubice i žrtve krvni srodnici prvog stepena. Zbog toga je federalni tužilac, po svom diskrecionom pravu, izuzeo ovaj slučaj od državnog tužioca Severne Dakote, a naš tim ima zadatak da mu pomogne da nađe odgovor na pitanje – šta se te noći 22. juna u Vestroudu, okrug MekHenri, stvarno dogodilo. Ukoliko neko, na osnovu dosadašnjeg uvida u slučaj, ima preliminarno mišljenje, molim da ga iznese.       

                 Nitko nije imao preliminarno mišljenje, ali je pukovnik Kuper, inače pilot veteran rata u Koreji, imao vrlo čvrst stav koji je vojnički jezgrovito izneo:

               -Želim da obavestim gospodu da 21. i 22. juna 1963. godine, nisu registrovani nikakvi neidentifikovani leteći objekti, zemaljskog ili vanzemaljskog porekla, niti bilo kakve atmosferske anomalije iznad Severne Dakote ili bilo gde u vazdušnom prostoru SAD i vrlo širokom pojasu oko njenih granica. Molim, da vaša razmišljanja ne krenu u tom pravcu. 

...............

Ilustracije: Šandor Šlajf