Skinula je džemper i otkopčala brus

Skinula je usta sa čaše. Bila je previše debela da bi glumila gracioznost i lako je oduvala pepeo sa suknje. Debele suknje. Nova, šesta loza ju je upozorila i duboko joj se zavukla pod gaćice. I unutra je bilo debelo. Ništa manje, ništa više – tetovaža radjena poput onih u vojsci, i uložak. Televizor je bio glasan, kao i kafana uopšte. I ti smrdljivi muskarci… Koji su oni kurac? Pičkoroblje…

Povukla je vodu i obrisala svoja razmrljana usta; loš doručak. Trljala je oči dok se kenjoar vrteo, vrteo… Vrteo… Povratila je još jednom i počela da ustaje. Godinama je ustajala ta debela krava. Lice joj je ličilo na skuvano jaje – tu i tamo šminke, i krema protiv komaraca za sretnog deliju, namazana višeslojno, za svaki slučaj. Jednom je zamalo vodila ljubav na keju, ali se sve završilo pušenjem. Umivena, oralno nezbrinuta i umorna, dupetom je zakačila šank, i smestila se. Stolica je zašrkipala. Dvojica drvoseča više nisu gledali u tom smeru. Kafu i još jednu lozu – reče. Konobar joj ponudi cigaretu i potapša je po ramenu, sipajući nesto hladniju tekilu. Ako nešto volim više od pijanih pedera, to su debele ribe – glasila je misao koju je razumeo i pokojni Toma Zdravković u ćošku. Uzela je ceo limun i posmatrala ga, ne kao biljku ili voće, već pijanije; recitovala je smrt kraljevića Marka i pala sa stolice. Neko je pomislio da je zvezda dala gol i glasno viknuo - napred naši! Gazda je brojao novac i razgovarao sa ženom; pas sa preke strane ulice je zacvileo; pijani Toma Zdravković je otišao i umro; nova pesma koju je radio svirao bio je stari hit Himze Polovine - Majko. Ispustila je dim i pokrenula oči tamo-amo… Plafon je bio zreo za gletovanje. Čudo kako zivot ide dalje… U pola rečenice su je podigli neki dobri stariji ljudi. Ovog sa dlakavim rukama bi valjalo uzeti još noćas - sevnulo joj je. On je taj debela, on je taj! Bilo joj je malo bolje, bar je razmišljala i tešila se spuštajući suknju nazad do kolena. Pustila je zov divljine iz oka. Dlakave ruke su se samo nasmešile i pokazale joj svoju guzicu, vukući je do stola sa osrednjom brinetom. Pogledala je u opciju dva i ponovo joj je bilo loše. Kakav crni doručak, sjebala si se od alkohola! - pijana podsvest je rigala istinu. Napila si se ko đubre. Odgurnula ga je i istrčala na ulicu. Tu je sve bilo tiho. Parking je bio prazan; dve mačke oko kontejnera.

Samo ispusti otrov iz sebe, držim ti glavu, reče joj perač sudova na pauzi. Još jednom… Udahni, jebote! Tako… Bolje ti je?

Imao je tu glavu, ali dva-tri tela; izvadila sam i dala mu ključeve kola i nešto para za piće. Trebao mi je neko ko će me jednostavno ubaciti u auto.

***

Skinula je džemper i otkopčala brus. Uključila je radio, ali on je samo smetao, ti glasovi, delovala je sebi poremećeno, bez trunke koordinacije; ti glasovi su smetali… Sendvič bi joj pomogao…Mora da je ispeglala 4500 kalorija. Mozak je bio na stendbaju. On se nije pitao. Sada je loza pričala i loza je znala. Ključ je pokrenuo kola koja se radije ne bi pomerala i svetla su sad padala na baru i mačku kraj nje. Brzinometar nije radio, niti ga je ona videla. Stara askona je štucnula u prvoj. Otvorila je torbicu i zapalila cigaretu. Dve zeleno-žute tablete na dlanu, u ustima, u želudcu. Odmah pokraj alkohola – mentora, brata, jedinog muskarca koji ju je voleo. 15 minuta se teglilo, noga izbačena kroz prozor se teglila minutima, vilica se opuštala i teglila, slika je bledela.

Njeni crveni nokti. Fuksa crveni.

Još jednom odlaziš sama debela, još jednom pare u guzici, guzica u suzama debela, još jednom bacaš peglu i još jednom spavaš u autu! Plašila se tog glasa iz glave. Bio je vojnik, a ne podsvest. Zbog tog glasa sve je pucalo, njen debeli život pucao je po šavovima realnosti, njene prve, ali odavno omalele haljine. Vozi odavde stoko! Teraj pijanduro, kuća je daleko debela, krevet je pust, a ti si sjebana. Uzela je još jednu tabletu. Auto je ponovo štucnuo. Uvukla je nogu. Stražnji prozor je bio otvoren, bandera išla za banderom, niz put, pred njenim debelim očima. Zaustavila je kola, upalila sva četiri i izašla napolje. Podigla je suknju i čučnula. Far je poklopio njen slap, kočnica je bila usiljena, ali zakasnela reakcija. Život je kučka.

Vozač joj je držao ruku i stajao u njenom utisku nedelje. Sadržaj creva mu je prekrivao čizme. Stajati u nečijem sranju je ok kada nekoga ubiješ, ali šta da radim sa telom? Srećom, noć je bila sve tiša i tiša. Šverceri su odavno prestali da koriste put i sve je bilo mirno. Otpio je jedan još gutljaj i počešao se gledajući debele delove debelog creva, ruku, cipelu pod točkom njegovog kamiona. Mrtve oči su ga gledale opuštajuće, njima je bilo svejedno. Bile su samo sva okrnjena klikera u šaci bivšeg dečkića. Protrljao sam oči. Nije bilo šanse da sam to video u njima. Skupljao sam delove tela što sam brže mogao. Motor je radio. Rakija je radila mene. Radio je elektronska naprava koja emituje u etar razne emisije o kojekakvim bolesnicima, psihopatama, drogošima, alkosima, ali ne i o ovome. (lice, ako si tako hteo neka) Vozio je pažljivo nadajući se da panduri sada slave pare nekog stranca koji je podlegao ubeđivanju da je baš njegov prekršaj gori od ostalih, i posmatrao uvojke mrtve devojke. Bila je lepa. Onako kako on voli – lepa, jaka žena. I mrtva imala je nešto u sebi, iako je dobra polovina iscurela. Pred garažom pas je veselo lajao. Komšije su bile ili u krevetu, ili pod stolom. Otvorio je vrata garaže i izvadio deo po deo… Znoj je prestao da curi. Postajao je slađi u svojoj oporosti. Više se nisam osećao kao ubica. Osetio sam se kao čovek koji ovo nikada neće ispričati unucima i počeo da ljubim njene oči. Stezao sam njenu kosu, žalio sam smrt ovako lepe debele žene i opijen se očešao na hilti bušilicu. Hmm… Pokidao sam najlon sa pecaljke. Uzeo dve elektrode… Mašinsku stegu. Pustio doorse: build me a woman. Počeo. Imala je sladunjavu krv. Bio sam uzbuđen dok mi je curela niz košulju, želeo sam je živu samo da bi mi psovala dok je jebem. Hteo sam da je osetim i stegnem za bedra. Da prodjem njom i zapljusnem je po ustima. Želeo sam film sa njom bez statista i kaskadera, bez svetala i tehnike. Staro dobro turi – vadi. Uzeo sam njenu otkinutu ruku i naslonio je na gaće. Kažiprstom sam muljao po njenim ustima i doživljavao sve ono o čemu su prosečne kamiondžije maštale. Ugasio sam svetlo i zaključao se u garažu. Probudio sam se posle nekoliko sati, izvadio akumulator i povezao je na kolo. Prvi put nije se ništa dogodilo, ali njene oči su se promenile. Postajale su braon zelene i opet me čikale. Opet sam nasedao na ženske fore, bile mrtve ili žive, žene su me sludjivale. Zakopčao sam rajsferšlus i probao ponovo. Odreagovala je prstima. Bila je predivna. Punio sam je strujom dok se akumulator nije ispraznio, kao i flaša rakije. Nakon par nedelja odlučio sam da je upoznam sa mojima. Zvono nije radilo. Čak ni nakon trećeg kucanja nisu se čuli nikakvi koraci. Kuća je bila prazna. Kuda ćemo sad, Vera? Ne znam, Igore… Vrati me na akumulator.

Truli, I.Pelin