Nebo prepuno ptica

Jutro se proteglo u dan ispunjen telefoniranjem Orionu koji je već pet dana i dve posete tehničara kasnije i dalje nesposoban da mi obezbedi trajniji ili protočniji signal, što je njihova ugovorna obaveza, ali zato znaju da mi traže 7000 din. u slučaju da poželim da prevremeno raskinem ugovor sa sramno nesposobnim provajderom. I tako, poprilično nadrndan, odem da potražim sebi parče neba prepuno ptica – na jednom od najuzbudljivijih mesta za ptičarenje u Beogradu, na deponiji u Vinči!

Vozim asfaltom koji se kruni duž veštačkog brda koje se presipa i duž čijeg grebena sede obični galebovi, a uz njih i pokoji morski. Blještavo beli i tako čisti, kao da se venišom kupaju, a hrane se na mestu koje važi za suštu suprotnost od blještavog, belog i čistog. Naime, baš sada negde su završili jesenje mitarenje i zamenili sva pera novima, pa su još čistiji i belji nego obično.

Nešto ih uznemiri (verovatno jedan od malobrojnih pasa lutalica koji šetaju unaokolo) pa se podižu, masovno uzleću, i u toj masi uočim jednog sivog galeba. Kasnije ću se upinjati i proučavati sva jata na zemlji, ne bih li još kog pronašao – sve bez uspeha. Sigurno ih ima još, ali mi se samo u tom prvom jatu jedan pokazao.

Sada već zemljanim putem ispred mene korača fazan, a na žici duž puta stoji mišar.  U daljini, na Vinčanskoj bari (naspram dunavske table za 1147 km), vidim četiri labuda grpca. Sama bara nastaje od potoka koji ističe iz deponije, te nije baš najčistija, ali je nezavisno od toga, važno stanište ptica. Iz vazduha se čuje duboko, grleno krro-karr gavranova, praćeno rafalnim štektanjem svraka.

Dobro utabanim putem se penjem na samu deponiju i polako ulazim u jato običnih galebova koji se odmaraju podalje od akcije. Među njima ima morskih galebova, koji među običnim veličinom odskaču kao guske među golubovima. Pažljivo zagledam morske, oni su relativno nova fela, do skora smatrani tek podvrstom sinjih, da potom steknu puni status vrste. Poredim ih sa ilustracijom u ključu, pa po obliku i proporcijama glave i kljuna ostajem pri prvobitnom zaključku da su morski (a ne sinji).

Klizim Swarovski STX-om po jatu i... ugledam vrat i glavu kako vire iza grebena brda otpada – bela roda! Nedaleko od nje je još jedna. Bledocrvene noge i kljun, plus tamni vrh kljuna – verovatno mlade ptice koje iz nekog razloga nisu odletele s drugima. Možda zakasneli polog i ptići koji su se prekasno razvili da krenu na seobu. Poslednjih desetak godina sve češće imamo tu i tamo po koju rodu na zimovanju.

Pažljivo zagledam noge – ne, nisu prstenovane. Decembra 2011. nam je jedan radnik čistoće poslao fotografiju rode na deponiji sa koje smo očitali prsten i saznali da je bila prstenovana u Hrvatskoj.

Verovatno ćemo i ove godine imati rode na zimovanju na deponiji, ali se ni tome ne treba previše čuditi. Iako su strvinari Starog sveta podružnica orlova i jastrebova, strvinari Novog sveta, kondori i ini, potiču od – roda.