ljubav princeze i lude

Čudan osećaj da ti nepoznata osoba

olakšava dušu, obična i tužna osoba.

 Samo je pustih da priča.

‘’ Pa, obicno ujutru kada ustanem stavljam džezvu

da skuvam kafu, odem da se umijem,

kafa je za to vreme

- voda provri –

zakuvam kafu,

spremim se i krenem na posao.

Kafu pijem slađu,zbog nedostatka šećera u krvi.

Moram,

slatka kafa mi odgovara, ne mogu gorku,

pijem dosta slatku kafu.

Dodam i mleko, ali ne uvek.

Doručak obicno preskačem,

i ručam oko jedan.

Ali kada se prisetim jutara

na moru, jela sam nenormalno mnogo

ali nisam se gojila, ne znam zbog čega.

Iz vode niko nije mogao da me istera

napolje, ali sestra mi je bila

dosta stroga pa sam dobijala batine...

Očajno volim more,

mislim lađice,

mali brodići,

šum mora,

mislim obožavam,

jednostavno

obožavam more strahovito.

Tu sam navikla da čitam ljubavne romane,

 evo imam u torbi jedan za posao.

U pauzi posla mnogo volim da čitam.

 Sećam se jednog gde su dvorska luda i princeza bili

u ljubavi

i hteli su da ih spoje u inat kraljici,

da bi napravili nju

ljubomornom, da princeza

 ide sa dvorskom ludom,

a dvorska luda je osoba koja je zabavljala

kraljeve i kraljice, znaš.

 I oni su se prema ludi odnosili kao

prema nekoj igrački,

kao prema robotu.

 To što oni narede dvorska luda

mora da radi,

i onda je tu smeh i cirkus.

I branili su ljubav princeze i lude.

A ja mislim da prava ljubav

ne može da se zabrani,

a ne može ni da se prekine...

Moja prva ljubav,

dečko iz Makedonije ovde na radu,

i nas dve drugarice smo išle

 za njega i njegovog brata...

I ja sam ga mnogo volela,

ali je moj brat bio protiv njega

i namestio mi svog prijatelja

 i otišla sam sa njim

i udala se...

Nisam smela da se protivim

bratu i što me sudbina

dovela pre pet-šest godina na

pijacu u Pančevo

 i sretnem onog prvog što sam mnogo volela

- često sam ga sanjala pa se probudim i plačem –

prepoznao i on mene i rekao da se

nije oženio i da je dobro i

da radi neki most

i otišao je

i više ga nikada nisam videla ni čula.

Dosta dugo sam njegovu

sliku držala gde sam sa njim slikana,

tu sliku mi je ćerka uzela i

nosi je sa sobom

ne znam ni ja zašto...

U mojim godinama se ljubavlju

može nazvati i

poštovanje

jedno prema drugome,

jer da ne postoji ljubav

ne bi bilo ni poštovanja...

Tako je to.

Život prokleti proleti...

Tako.’’

                                                                           Džoni Fejvorit 

 Beograd, negde početkom 2001,

sa diktafona iz parkića kod SKC-a.